Odluka Ustavnog suda o neujednačenoj sudskoj praksi u sporovima ratnih vojnih rezervista

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu ratnih vojnih rezervista i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala jer su sudovi donosili različite odluke u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama, čime su podnosioci dovedeni u nejednak položaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1170/2011
22.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slaviše Alića, Igora Arirović, Tašije Toskić, Zorana Kurtića, Roberta Spasića, Radeta Alijića, Cakana Kamerovića, Igora Alijića, Mileta Manića, Aleksandra Manića, Jovana Toskića, Slađane Ličić, Gorana Antića, Saše Miladinovića, Bojana Andrejića, Perice Stanojevića, Vojkana Asanovića, Branislava Tošića, Milana Krstića, Nebojše Merdžića, Slobodana Milojkovića i Ivice Petkovića, svih iz Bele Palanke, Ivana Ćorđevića, Dragana Petrović a, Miroljuba Stankovića, Zorana Aleksandrovića, Zvonimira Stevanovića, Biljane Jovanović, Bojana Brzakovića, Slaviše Seratlića, Dušana Ničića, Miodraga Zdravkovića, Dejana Stojanovića, Dejana Stankovića, Mileta Zlatkovića, Srđana Jevtića, Saše Vlajkovića, Saše Ilića, Zorana Ćorđevića, Milice Mladenović, Stojana Pejčića, Zorana Pavlovića, Miodraga Marića, Siniše Kovačevića, Danila Crvenkovića, Srboljuba Arsića, Zorana Jocića, Milovana Stefanovića, Milenka Lukića, Radmile Đoković, Ljubiše Mitića, Jovice Anđelkovića, Vukomira Radosavljevića, Vladimira Pešića, Miodraga Milića, Ratka Đorđevića, Slavoljuba Pešića, Predraga Zdravkovića, Petra Cvetkovića, Nenada Petrovića, Slaviše Savića, Vojislava Ivanovića, Mitka Kostadinova, Saše Gligorijevića, Zorana Milojevića, Saše Vasića, Srđana Mitrovića, Ivana Ivića, Vladimira Miloševića, Vojkana Jovanovića, Slaviše Jovančića, Zorana Tomića, Ljubiše Stojanovića, Vladimira Ćurića, Vitomira Mirkovića, Mileta Dojčinovića, Ivana Rašića, Dragana Ilića, Branislava Stankovića, Saše Antonijevića, Jovana Marjanovića, Dragana Stojkovića, Ljubiše Filipovića, Dragiša Jovanovića, Momira Krivokapića, Mirka Stojkovića, Žarka Stojkovića, Vojislava Ilića, svih iz Niša, Ivana Ćokića iz Malče, Nenada Stojiljković iz Popovca, Bobana Ivkovića iz Popovca, Zorana Gocića iz Donje Vrežine, Dejana Nikolića iz Pasi Poljane, Živorada Dokića iz Knez Sela, Miroslava Živkovića iz Donje Vrežine, Slavoljuba Mišića iz Popovca, Nikole Miljkovića iz Gornjeg Matejevca, Dragana Pavlovića iz Donjeg Matejevca, Dušana Pavlovića iz Donjeg Matejevca, Zlatka Mančića iz Brzog Broda, Slobodana Todorovića iz Sićeva, Petra Nikolića iz Sićeva, Radomira Jovića iz Donjeg Matejevca, Ljubiše Đokića iz Brenice, Raška Krkelić a iz Medoševca, Dejana Mišića iz Gornje Vrežine i Ljubiše Milića iz Berbatova, Marka Stevanovića iz Loćike, Gorana Kostića iz Medoševca, Gorana Marinkovaća iz Ražnja, Dejana Gagića iz Ražnja, Novice Kostića iz Berbatova, Radoja Đorđevića iz Sićeva, Vojkana Dimitrijevića iz Donje Vrežine i Srbislava Mladenovića iz Krušca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slaviše Alića, Igora Arirović, Tašije Toskić, Zorana Kurtića, Roberta Spasića, Radeta Alijića, Cakana Kamerovića, Igora Alijića, Mileta Manića, Aleksandra Manića, Jovana Toskića, Slađane Ličić, Gorana Antića, Saše Miladinovića, Bojana Andrejića, Perice Stanojevića, Vojkana Asanovića, Branislava Tošića, Milana Krstića, Nebojše Merdžića, Slobodana Milojkovića i Ivice Petkovića, Ivana Ćorđevića, Dragana Petrovića, Miroljuba Stankovića, Zorana Aleksandrovića, Zvonimira Stevanovića, Biljane Jovanović, Bojana Brzakovića, Slaviše Seratlića, Dušana Ničića, Miodraga Zdravkovića, Dejana Stojanovića, Dejana Stankovića, Mileta Zlatkovića, Srđana Jevtića, Saše Vlajkovića, Saše Ilića, Zorana Ćorđevića, Milice Mladenović, Stojana Pejčića, Zorana Pavlovića, Miodraga Marića, Siniše Kovačevića, Danila Crvenkovića, Srboljuba Arsića, Zorana Jocića, Milovana Stefanovića, Milenka Lukića, Radmile Đoković, Ljubiše Mitića, Jovice Anđelkovića, Vukomira Radosavljevića, Vladimira Pešića, Miodraga Milića, Ratka Đorđevića, Slavoljuba Pešića, Predraga Zdravkovića, Petra Cvetkovića, Nenada Petrovića, Slaviše Savića, Vojislava Ivanovića, Mitka Kostadinova, Saše Gligorijevića, Zorana Milojevića, Saše Vasića, Srđana Mitrovića, Ivana Ivića, Vladimira Miloševića, Vojkana Jovanovića, Slaviše Jovančića, Zorana Tomića, Ljubiše Stojanovića, Vladimira Ćurića, Vitomira Mirkovića, Mileta Dojčinovića, Ivana Rašića, Dragana Ilića, Branislava Stankovića, Saše Antonijevića, Jovana Marjanovića, Dragana Stojkovića, Ljubiše Filipovića, Dragiša Jovanovića, Momira Krivokapića, Mirka Stojkovića, Žarka Stojkovića, Vojislava Ilića, Ivana Ćokića Nenada Stojiljković, Bobana Ivkovića, Zorana Gocića, Dejana Nikolića, Živorada Dokića, Miroslava Živkovića, Slavoljuba Mišića, Nikole Miljkovića, Dragana Pavlovića, Dušana Pavlovića, Zlatka Mančića, Slobodana Todorovića, Petra Nikolića, Radomira Jovića, Ljubiše Đokića, Raška Krkelića, Dejana Mišića , Ljubiše Milića, Marka Stevanovića, Gorana Kostića, Gorana Marinkovaća, Dejana Gagića, Novice Kostića, Radoja Đorđevića, Vojkana Dimitrijevića i Srbislava Mladenovića , i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Nišu Gž. 4047/10 od 2. decembra 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slaviša Alić iz Bele Palanke i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu, odnosno izreci, preko punomoćnika, advokata Srđana Aleksića iz Niša, podneli su 16. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu P. 2020/09 od 29. decembra 2010. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 4047/10 od 2. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da se „odluke prvostepenog i drugostepenog suda ne mogu smatrati pravičnim (...) jer su sudovi načinili bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku, budući da tokom postupka sud nije izveo sve dokaze koje su tužioci predlagali“, i da je time „samovlasno promenio suštinu tužbenog zahteva tužilaca“, i to tako što je kao “pravni osnov potraživanja naveo štetu, a ne dug, kako su to naveli tužioci“. Podnosioci su, takođe, istakli da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, te da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosi laca na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i ukine osporene odluke. Kao dokaz iznetih navoda u prilogu ustavne žalbe su dostavljene dve drugostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 2020/09 od 4. septembra 2009. godine odbijen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 1410 Niš, da svakom od tužilaca isplati iznos od po 6.000,00 dinara, za učešće u ratu tokom 1999. godine, na ime neisplaćenih ''ratnih dnevnica'', po 1.500,00 dinara na ime naknade troškova i po 2.000,00 dinara na ime naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. juna 1999. godine, pa do isplate.

Osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 4047/10 od 2. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 2020/09 od 4. septembra 2009. godine.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu P. 2020/09 od 29. decembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

Podnosilac je dostavio i izvod iz sudske prakse, odnosno izvod iz presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 838/06 od 6. oktobra 2005. godine gde je utvrđeno da dug tužene Republike Srbije po osnovu neisplaćenih ratnih dnevnica vojnim rezervistima za period ratnog stanja, shodno članu 371. Zakona o obligacionim odnosima, zastareva za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe ukazali na nejednako postupanje nadležnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, smatrajući da su im time povređena prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u dostavljene pravosnažne presude, Ustavni sud je utvrdio da je njima usvojen zahtev tužilaca za isplatu naknade za neisplaćene ratne dnevnice na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine, odnosno da je njima na suprotan način odlučeno o tužbenom zahtevu koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom podnosilaca ustavne žalbe. Dakle, Okružni sud u Beogradu je, kao sud poslednje instance, u dostavljenim presudama Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. g odine i Gž. 838/05 od 6. oktobra 2005. godine, zauzeo drugačiji pravni stav od stava Višeg suda u Nišu u osporenoj presudi u odnosu na pravo rezervista na naknadu ratnih dnevnica na ime učešća u ratu za vreme NATO agresije 1999. godine.

Po stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioce ustavne žalbe čiji su tužbeni zahtevi odbijeni kao neosnovani doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev postavljen prema istom tuženom usvojen. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suprotna pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Santos Pinto protiv Portugalije'' od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'' od 6. decembra 2007. godine). Videti pored drugih, i Odluku Ustavnog suda Už–2886/2010 od 4. oktobra 2012. godine i Už – 2 340/2009 od 7. marta 2012. godine).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni sud nije izveo sve dokaze koje su kao tužioci predložili u parničnom postupku, konkretno - saslušanje stranaka i veštačenje, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se saslušaju stranke ili izvrši veštačenje. S druge strane, Ustavni sud ističe da je zadatak i obaveza sudova da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je stranka izričito zahtevala. Poštovanje ovog principa prvenstveno omogućava stranci da kasnije delotvorno i efikasno koristi rasp oložive pravne lekove (vidi npr. Odluku Ustavnog suda Už-1100/2008). U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je obrazložio svoju odluku o neizvođenju dokaza time što je ocenio kao osnovan istaknuti materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja, pa bi izvođenje dokaza veštačenjem bilo suprotno pravu stranaka da se postupak završi u razumnom roku i dužnosti suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

U odnosu na navode podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je postupajući sud promenio pravni osnov potraživanja, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano da će sud postupati po tužbi i kada tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega, te je stoga, u skladu sa načelom iura novit curia, dužnost suda da utvrdi pravni osnov tužbenog zahteva.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu ''Vučković i dr. protiv Srbije'', 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ustavnoj žalbi, tako da je u tom delu ustavna žalba odbačena, a što ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ''ratne dnevnice'', pa i prema podnosiocima ustavne žalbe.

7. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, odnosno da je osporena odluka Višeg suda u Nišu zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tački 2. izreke.

U odnosu na osporeno rešenje Osnovnog suda u Nišu P. 2020/09 od 29. decembra 2009. godine, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena, utvrdio da podnosioci ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nisu iskoristili zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, o čemu su bili poučeni, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na osporeno rešenje takođe odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neujednačenoj sudskoj praksi u sporovima ratnih vojnih rezervista

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti