Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku koji je trajao tri i po godine. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen, dok je ostatak žalbe odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. B . iz L . kod N . S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. B . i utvrđuje da je u žalbenom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 8183/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. B . iz L . kod N . S . podnela je 9. februara 2012. godine, preko punomoćnika R. V , advokata iz N. S , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 8183/10 od 9. novembra 2011. godine i Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 44/08 od 21. maja 2008. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku koji je okončan osporenom drugostepenom odlukom.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je postupak pred Višim sudom u Beogradu trajao preko tri godine, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dalje ističe da joj je u prvostepenom postupku povređeno pravo na nepristrasan sud, pravo na kontradiktoran postupak i pravo na jednakost strana u postupku, s obzirom na to da je, kako navodi, kao tužena strana stavljena u položaj da dokazuje okolnosti vezane za osnov i visinu tužbenog zahteva, čime je teret dokazivanja prebačen na nju. Takođe smatra da su joj navedena prava povređena zbog toga što je prvostepeni sud utvrdio da je visina zahteva među strankama nesporna, iako ju je ona osporila. Pored toga, ističe da joj je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku zbog toga što drugostepeni sud nije odgovorio na žalbene navode kojima je ukazivala na napred navedene povrede procesnih garancija o ravnopravnosti stranaka u postupku i primeni pravila o teretu dokazivanja i što nije naveo zakonski osnov za zaključak da polisa osiguranja nije pokrivala štetni događaj. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene odluke, utvrdi joj pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o ustavnom sudu i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Udruženje osiguravača Srbije - Garantni fond podneo je 4. januara 2008. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene R. B, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi regresnog potraživanja.

Tužena je u odgovoru na tužbu osporila tužbeni zahtev, navodeći da je u momentu nastanka štetnog događaja imala zaključen ugovor o osiguranju od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima upotrebom motornog vozila u saobraćaju. Pri ovom navodu tužena je, izjašnjavajući se na tvrdnje suprotne strane od 31. marta 2008. godine, ostala i u podnesku od 2. aprila 2008. godine, istovremeno istakavši da opreza radi osporava osnov i visinu tužbenog zahteva. U odgovoru na tužbu i pomenutom podnesku osim navođenja da se dostavlja kopija polise osiguranja, tužena nije predložila izvođenje drugih dokaza.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 44/08 od 21. maja 2008. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime regresnog duga isplati 72.287,00 dinara, sa zateznom kamatom. U obrazloženju presude je navedeno da među strankama nije bila sporna visina tužbenog zahteva, već osnov i pasivna legitimacija tužene, te da su na te okolnosti izvedeni dokazi čitanjem zapisnika o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju od 15. septembra 2008. godine, polise osiguranja od autoodgovornosti broj 2503855 i izvoda iz Uslova osiguranja od autoodgovornosti. Na onovu izvedenih dokaza, prvostepeni sud je utvrdio: da je 15. septembra 2005. godine u 17 časova došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je oštećeno vozilo N.S; da je za predmetnu saobraćajnu nezgodu odgovorna tužena koja se svojim vozilom nepropisno uključila u saobraćaj, jer se prethodno nije uverila da tu radnju može bezbedno da izvrši; da je tuž ena polisu osiguranja zaključila 15. septembra 2005. godine; da je U slovima osiguranja od autoodgovornosti osiguravača sa kojim je tužena zaključila ugovor predviđeno da obaveze osiguravača iz ugovora o osiguranju počinju po isteku dvadeset četvrtog časa dana koji je u ispravi o osiguranju naveden kao početak osiguranja, ako je tog dana plaćena prva premija, odnosno po isteku dvadeset četvrtog časa dana kada je plaćena premija ako nije drugačije ugovoreno. Polazeći od toga da je ugovor o obaveznom osiguranju motornih vozila za štetu nanetu trećim licima zaključen 15. septembra 2005. godine, a da se saobraćajna nezgoda za koju je tužena odgovorna desila istoga dana u 17 časova, prvostepeni sud je zaključio da je tužena u tom trenutku bila neosigurano lice, pa je, pozivajući se na član 73. i član 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, našao da je tužbeni zahtev osnovan.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 5. jula 2008. godine. Žalbenim navodima tužena je osporavala zaključak suda da u trenutku nastanka štetnog događaja zaključena polisa nije proizvodila pravno dejstvo, ističući da je na konkretan slučaj trebalo primeniti odredbu člana 902. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, a ne odredbe iz Uslova osiguranja. Ostali navodi su se odnosili na utvrđeno činjenično stanje i primenu pravila o teretu dokazivanja.

Viši sud u Beogradu je, prihvatajući u svemu kao pravilne razloge nižestepenog suda, osporenom presudom Gž. 8183/10 od 9. novembra 2011. godine potvrdio prvostepenu odluku, posebno istakavši da se tužena, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, nije mogla smatrati licem koje je osigurano od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Takođe su ocenjeni kao neosnovani žalbeni navodi o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, dok je u pogledu ostalih navoda sud našao da su bez uticaja na drugačiju odluku jer se istima osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti žalbeni razlog, budući da se radi o maličnom sporu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka poziva , je utvrđeno : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220 .); da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 3.).

Članom 922. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano da ako drukčije nije ugovoreno, ugovor o osiguranju proizvodi svoje dejstvo počev od dvadeset četvrtog časa dana koji je u polisi označen kao dan početk trajanja osiguranja, pa sve do svršetka poslednjeg dana roka za koji je osiguranje ugovoreno.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je žalbeni postupak, čija se dužina isključivo osporava ustavnom žalbom, pred nadležnim drugostepenim sudovima - Okružnim, a potom Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 8183 /10, trajao od 5. jula 200 8. godine, kada je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepene presude , do 10 . januara 201 2. godine, kada je osporena drugostepena presuda dostavljena podnositeljkinom punomoćniku. Dakle, predmetni žalbeni postupak je trajao tri i po godine.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radilo o sporu male vrednosti, te da je drugostepeni sud ožalbenu presudu ispitivao samo sa aspekta bitne povrede odredaba parničnog postupka i pravilne primene materijalnog prava, te da se po nalaženju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nisu postavila složena pravna pitanja na koja je drugostepeni sud trebao da odgovori, Ustavni sud je ocenio da trajanje žalbenog postupka od tri i po godine ne zadovoljava standard suđenja u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u žalbenom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 8183/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o zahtevu podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, imajući u vidu da je ceo postupak okončan za četiri godine, ocenio da je , utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku ustavne žalbe, te je u tački 2. izreke odbio kao neosnovan njen zahtev za naknadu nematerijalne štete, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na kontradiktoran postupak i prava na jednakost oružja, kao elemenata prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da pravo na kontradiktoran postupak podrazumeva pružanje mogućnosti svakoj strani da se upozna i izjasni o svim navodima i dokazima suprotne strane, dok se pravom na jednakost oružja stranama u postupku jemči mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i iznošenje dokazne građe, pod uslovima koji ih ne stavljaju u podređen položaj u odnosu na suprotnu stranu. Kako podnositeljka povredu navedenih prava zasniva na tvrdnji da je kao tužena strana stavljena u položaj da dokazuje okolnosti vezane za osnov i visinu tužbenog zahteva, čime je na nju, kako navodi, prebačen teret dokazivanja, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je, saglasno članu 220. i članu 223. stav 3. Zakona o parničnom postupku ustanovljena podela tereta dokazivanja među strankama. Prema ovoj podeli, na tuženoj strani leži teret iznošenja činjenica koje zahtev čine neosnovanim uz predlaganje dokaza kojima se potvrđuju ti činjenični navodi. Dalje, Ustavni sud je, na osnovu sprovedenog postupka, utvrdio da su podnositeljki ustavne žalbe predočeni svi navodi i dokazi koje je izneo i ponudio tužilac. Osim toga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki pod istovetnim uslovima kao i tužiocu, bez bilo kakvih ograničenja, data mogućnost da iznese tvrdnje i predloži dokaze kojima bi pobijala navode suprotne strane, koju mogućnost je podnositeljka, dostavljanjem odgovora na tužbu, prisustvom na ročištima i izjašnjavanjem na tužiočeve navode i iskoristila. Pri tome, u pogledu navoda da je prvostepeni sud pogrešno ocenio da je među strankama visina zahteva nesporna, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu dispozicije, na stranci da odluči da li će i na koji način da pobija navode i dokaze suprotne strane, te da stoga, podnositeljka, koja je "opreza radi" osporila visinu zahteva, nije bila oslobođena predlaganja dokaza kojima bi potkrepila učinjeno osporavanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da su podnositeljkini navodi o povredi prava na kontradiktoran postupak i prava na jednakost oružja očigledno neosnovani.

U pogledu navoda o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud ukazuje da ovo pravo podrazumeva obavezu sudova da navedu jasne i argumentovane razloge na kojima su zasnovali svoje odluke u pogledu suštinskih činjeničnih i pravnih pitanja (videti presudu E vropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine) , ali ne i obavezu sudova da odgovore na svaki argument koji stranka iznese. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravo na obrazloženu sudsku odluku dopušta višim sudovima da podrže razloge koje su dali nižestepeni sudovi, bez potrebe da te razloge ponavljaju (videti presudu Hirvisaari protiv Finske , od 25. decembra 2001. godine). Imajući u vidu izneto, prednja ocena Ustavnog suda o očiglednoj neosnovanosti navoda o povredi prava na kontradiktoran postupak i prava na jednakost oružja, odnosi se i na tvrdnju podnositeljke o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, budući da je drugostepeni sud, prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda, pa samim tim i pozivanje na odredbe iz Uslova osiguranja, odgovorio na žalbene navode kojima je osporavan zaključak o tome kada je zaključeni ugovor o osiguranju počeo da proizvodi pravno dejstvo .

Kako podnositeljka povredu prava na nepristrasan sud i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zasniva na istovetnim razlozlozima koje je isticala u prilog tvrdnji o povredi ostalih prava zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su tvrdnje podnositeljke i u odnosu na ova prava očigledno neosnovane.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo očigledno neosnovani, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.