Odluka Ustavnog suda o ustavnosti produženja mere zabrane napuštanja stana

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da su redovni sudovi pružili relevantne i dovoljne razloge za produženje mere zabrane napuštanja stana. Razlozi, poput opasnosti od bekstva i ponavljanja dela u predmetu organizovanog kriminala, opravdali su dalje trajanje ove mere.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11707/2017
15.10.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. C . iz Vrnjačke Banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. C. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 - Kv. Po.1. 507/17 od 27. oktobra 2017. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 263/17 od 5. decembra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. C . iz Vrnjačke Banje podneo je Ustavnom sudu, 20. decembra 2017. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 - Kv. Po.1. 507/17 od 27. oktobra 2017. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 263/17 od 5. decembra 2017. godine, zbog povrede prava iz čl. 27. i 31. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi:

- da se okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, pritvor računa od 12. januara 2010. godine kada je lišen slobode, te da mu je pritvor trajao do 3. februara 2014. godine kada mu je određena mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor;

- da su razlozi za određivanje napred naveden mere arbitrerni i neosnovani;

- da „mere kojima se ograničava lična sloboda okrivljenog (pritvor i zabrana napuštanja stana uz elektronski nadzor) traju više od osam godina, uzimajući u obzir i vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru u Bosni i Hercegovini, te podnosilac smatra da su mu povređena ljudska prava i slobode zagarantovane odredbom čl. 27. i 31. Ustava“;

- da „redovni sudovi daju razlog za postojanje opasnosti od bekstva okrivljenog M . C , a koji nije nikako vezan za samog okrivljenog i takav razlog se mora smatrati arbitre rnim, pošto nema dokaza ni da je novac pribavljen, niti ko raspolaže tim novcem, niti da okrivljeni C. ima bilo kakve veze sa ostvarenim profitom, jer u njegovom slučaju, po samoj optužnici, nema nikakvog profita, pošto je droga koja je trebalo da navodno bude prebačena na brod na kome se on nalazio, zaplenjena, kako se navodi i u samoj optužnici“:

- da „drugi razlog koji redovni sudovi daju u obrazloženju svog stava da je neophodno produžiti meru zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor, zbog postojanja opasnosti od bekstva i skrivanja je taj što redovni sudovi, uopštavajući izvedene dokaze u odnosu na sve optužene, iako se dokazi ne mogu uopštavati, utvrđujući da je kriminalna grupa obezbeđivala falsifikovane putne isprave svojim članovima, pa bi verovatno po stavu redovnih sudova i okrivljeni M. C . mogao da se posluži falsfikovanim pasošem, iako sudovi utvrđuju da se on isključivo služio pasošima izdatim na njegovo ime“;

- da su arbitrerni razlozi redovnih sudova koji se odnose na postojanje propisanih uslova iz člana 211. stav 1. tačka 3 ) Zakonika o krivičnom postupku;

- da postupajući sudovi ne vode računa o tome da se mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, zbog dužine trajanja, pretvorila u krivičnu sankciju.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da U stavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi da su mu osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, te da Ustavni sud odredi da Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje ponovi postupak i u najkraćem roku donese novu odluku o žalbi podnosioca na rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 - Kv. Po.1. 507/17 od 27. oktobra 2017. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz dostavljene dokumentacije i dopisa Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Su. VIII – 43 23/19 od 3. oktobra 2019. godine, između ostalog, utvrdio:

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. P. 44/09 od 14. januara 2010. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu člana 143. stav 7, člana 142. st. 1. do 4. i člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5 ) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10 ) određen pritvor koji mu se računao od 12. januara 2010. godine, kada je lišen slobode;

- da je pritvor prema okrivljenom više puta produžavan;

- da je optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal Kt. S. 17/09 od 12. aprila 2010. godine, okrivljenima Ž.V, M.V, N.P, D.L, D.R, M.P, R.A, M.K, N.J. i B.T. stavljeno na teret više krivičnih dela, a okrivljenom M. C . (podnosiocu ustavne žalbe) stavljeno je na teret krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika;

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 249/10 – Kv. Po.1. 12/14 od 15. januara 2014. godine prema okrivljenima Ž.V. i M. C . (podnosiocu) , na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1 ), 3) i 4 ) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13 ) produžen pritvor;

- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 36/14 od 3. februara 2014. godine, između ostalog, stavom drugim izreke, uvažena žalba branioca okrivljenog M. C . (podnosioca ustavne žalbe) te je preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 249/10 – Kv. Po.1. 12/14 od 15. januara 2014. godine tako što je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje meru pritvora okrivljenom zamenio merom zabrane napuštanja stana, te je odredio da okrivljeni ne može bez odobrenja napustiti stan u kome boravi, uz primenu elektronskog nadzora;

- da je napred navedena mera više puta produžavana prema podnosiocu ustavne žalbe, između ostalog i rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 390/17 od 28. jula 2017. godine; navedenim rešenjem prema okrivljenima M. C . (podnosiocu) i Ž.V, na osnovu člana 209. stav 4. i člana 190. Zakonika o krivičnom postupku produžena je mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor ; postupajuće veće je u konkretnom slučaju izreklo navedenu meru na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1), člana 211. stav 1. tačka 3) i člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 - Kv. Po.1. 507/17 od 27. oktobra 2017. godine prema okrivljenima Ž.V. i M. C . (podnosiocu) , na osnovu člana 209. stav 4. i člana 190. Zakonika o krivičnom postupku, a u vezi sa članom 211. stav 1. tač. 1) i 3 ) Zakonika o krivičnom postupku , produžena mera zabrane napušt anja stana uz elektronski nadzor; u obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je sud po službenoj dužnosti ispitao razloge za produženje mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor u odnosu na podnosioca i da je utvrdio da treba produžiti napred navedenu meru zbog toga što postoje okolnosti koje ukazuju na konkretnu opasnost od bekstva u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP-a , kao i razloz i iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP-a, dok su razlozi iz člana 211. stav 1. tačka 4 ) ZKP-a u međuvremenu otpali ;

- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 263/17 od 5. decembra 2017. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog M. C . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 - Kv. Po.1. 507 /17 od 27. oktobra 2017. godine; u obrazloženju ovog osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeni sud zaključio da još uvek postoje razlozi iz člana 211. stav 1. tač. 1 ) i 3 ) ZKP-a, zbog kojih je mera izrečena i kasnije produžavana, odnosno da i dalje postoje okolnosti koje u izvesnoj meri ukazuju na opasnost od bekstva okrivljenog M. C, kao i osobite okolnosti koje ukazuju na to da će u kratkom vremenskom periodu u slučaju puštanja na slobodu ponoviti izvršenje krivičnog dela, a koje okolnosti od dana izricanja pa do danas nisu izgubile na kvalitetu, a njihov intezitet je takav da meru zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor čine nužnom i neophodnom;

- da je, nakon donošenja drugostepenog osporenog rešenja, rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje, na osnovu člana 209. stav 4. i člana 190. Zakonika o krivičnom postupku, a u vezi sa članom 211. stav 1. tač. 1 ) i 3 ) Zakonika o krivičnom postupku prema okrivljenima M . C . i Ž.V. produžena mera zabrane napuštanja stava uz elektronski nadzor;

- da je presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine okrivljeni M. C . oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojne drgoe iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu u produženom trajanju u vezi čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od jedanaest godina i šest meseci, a u koju kaznu mu se uračunava i vreme provedeno u pritvoru, ekstradicionom pritvoru i vreme primene mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenj u slobode obavesti lice po svom izboru (član 27. stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27. stav 4.); da sud, pored ostalog, trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, kao i da posle podizanja optužnice sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čime prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. stav 3.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pored ostalih, zabrana napuštanja stana (član 188. stav 6.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe, organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 2. stav 1. tačka 23) ZKP, izraz „lišenje slobode“ ima sledeće značenje: hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom, uračunava u pritvor.

Uslovi za određivanje mere zabrane napuštanja stana propisani su članom 208. ZKP-a, i to: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, ili okolnosti predviđene u članu 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ovog zakonika, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan (stav 1.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, okrivljeni može i bez odobrenja napustiti svoj stan ako je to neophodno radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu, odnosno radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima i da je okrivljeni dužan da o napuštanju stana, razlogu i mestu na kojem se trenutno nalazi, bez odlaganja obavesti poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (stav 2.).

Odredbama člana 209. ZKP je propisano: da o određivanju mere iz člana 208. stav 1. ovog zakonika odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti (stav 1.); da u toku istrage obrazloženo rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere iz stava 1. ovog člana donosi sudija za prethodni postupak, a posle podignute optužnice veće, da ako meru nije predložio javni tužilac, a postupak se vodi za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, sud će pre donošenja odluke zatražiti mišljenje javnog tužioca (stav 2.); da će se okrivljeni u rešenju o izricanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 4.); da protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera iz stava 1. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, da javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje mere i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Kontrola poštovanja mere zabrane napuštanja stana propisana je članom 190. ZKP, i to: da sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena mera iz člana 188. tačka 6) ovog zakonika primeni elektronski nadzor radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su određena (stav 1.); da uređaj za lociranje - odašiljač, na zglob ruke ili noge okrivljenog, odnosno na drugi način pričvršćuje stručno lice, koje pri tom okrivljenom daje detaljna uputstva o načinu rada uređaja i da stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru – prijemnik (stav 2.); da elektronski nadzor obavlja organ državne uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija ili drugi državni organ određen zakonom (stav 3.).

Odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor , u odnosu na koja ističe povredu prava na slobodu i bezbednost i prava na ograničeno trajanje pri tvora.

5.1. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da Ustav navedenim članom svakom licu garantuje, pored ostalog, pravo na ličnu slobodu.

Sud naglašava da je pravo na slobodu jedno od osnovnih ličnih prava koje jemči Ustav i da se pod pravom na slobodu podrazumeva fizička sloboda pojedinca i podrazumeva zaštitu u pogledu svih vrsta lišenja slobode. Klasičan primer lišenja slobode u smislu člana 27. stav 1. Ustava predstavlja slučaj kada se neko lice nalazi u pritvoru ili zatvoru, odnosno kada se drži u ustanovi zatvorenog tipa. Međutim, pojam lišenja slobode ne treba ograničiti samo na ovu situaciju. Evropski sud za ljudska prava je u svojoj praksi zauzeo stanovište da lišenje slobode može da ima i brojne druge oblike (videti, pored ostalih, presudu u predmetu protiv Guzzardi protiv Italije, predstavka broj 7367/76, od 6. novembra 1980. godine, st. 92-95.) , kao što je mera zabrane napuštanja stana.

U smislu navedenog, Ustavni sud ukazuje da između fizičke slobode pojedinca (prava na slobodu) i njegovog prava na slobodu kretanja, koje se jemči odredbom člana 39. Ustava, treba praviti razliku (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lavents protiv Letonije, predstavka broj 58442/00, od 28. novembra 2003. godine, stav 62.). Prilikom utvrđivanja da li je pojedinac lišen slobode, treba uzeti u obzir niz kriterijuma, kao što su vrsta, trajanje, efekti i način sprovođenja mere. Između lišenja slobode i ograničenja slobode (kretanja), saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji samo razlika u stepenu ili intenzitetu, a ne i u prirodi i suštini mere (videti presudu Guzzardi protiv Italije, od 6. novembra 1980. godine, predstavka broj 7367, serija A, broj 39, strana 33, stav 92. i Amuur protiv Francuske, predstavka broj 19776/92, od 25. juna 1996. godine, Izveštaj o presudama i odlukama 1996-III, strana 848, stav 42.).

Upravo je i Zakonik o krivičnom postupku, odredbom člana 2. stav 1. tačka 23), propisao da lišenje slobode obuhvata hapšenje, zadržavanje, zabranu napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi.

Sledom svega prethodno iznetog, Ustavni sud zaključuje da je nesporno da je produženjem mere zabrane napuštanja stana podnosilac ustavne žalbe bio lišen slobode, te da se odredba člana 27. stav 1. Ustava ima primeniti u konkretnom slučaju.

Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na slobodu nije apsolutno, budući da Ustav u nastavku citirane odredbe člana 27. stav 1. dopušta mogućnost ograničenja prava na ličnu slobodu utvrđujući da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, koja garancija ima za cilj da osigura da niko ne bude proizvoljno lišen slobode. Iz navedene odredbe Ustava proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom.

Imajući u vidu da je produženje mere zabrane napuštanja stana, bilo zasnovano na razlozima koji su predviđen i zakonom - odredbama člana 211. stav 1. tač. 1. i 3. ZKP-a ( „zbog toga što postoje okolnosti koje u odnosu na obojicu okrivljenih ukazuju na konkretnu opasnost od bekstva u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP-a,…, kao i da postoji opravdana sumnja da je organizovana kriminalna grupa postojala i delovala duže vreme,…, da navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi i jedan i drugi okrivljeni u kratkom vremenskom periodu, nakon puštanja na slobodu mogli ponoviti isto ili istorodno delo“, a kako je to navedeno u osporenom prvostepenom rešenju), zbog postojanja osnovane sumnje da je podnosilac učinio više krivičnih dela i da je bilo skladu sa postupkom koji je predviđen Zakonikom (čl. 208. i 209. ZKP-a), Ustavni sud je ocenio da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe bilo iz razloga i u po stupku koji su predviđeni zakonom.

5.2. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava, Ustavni sud konstatuje da Ustav navedenim odredbama svakom licu lišenom slobode garantuje, pored ostalog, da će trajanje pritvora biti svedeno na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, kao i da će sud posle podizanja optužnice trajanje pritvora svesti na najkraće neoph odno vreme, u skladu sa zakonom, te da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen.

U konkretnom slučaju, prema podnosiocu ustavne žalbe je produžena mera zabrane napuštanja stana, a ne mera pritvora.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je produženjem mere zabrane napuštanja stana, imajući u vidu izneto i utvrđeno u tački 5.1. obrazloženja ove odluke, podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo bio lišen slobode.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je mera zabrane napuštanja stana poznata i pod nazivom „kućni pritvor“, kao i da u vreme stupanja na snagu Ustava od 2006. godine nije bila predviđena tada važećim Zakonikom o krivičnom postupku. Mera zabrane napuštanja stana uvedena je važećim Zakonikom o krivičnom postupku upravo sa ciljem pružanja još jedne alternative pritvoru, kao najtežoj meri za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Ova mera se, umesto u pritvorskim prostorijama sprovodi u stanu u kome okrivljeni boravi i kod koje se okrivljenom zabranjuje da bez odobrenja napusti stan. Lice prema kome je navedena mera određena (i produžena) nema pravo da svoj stan napusti (osim radi hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice sa kojim živi u stanu i radi izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi ili imovine većeg obima), pri čemu nema sumnje da su uslovi lišenja slobode u sopstvenom stanu (pod merom zabrane napuštanja stana – „kućnom pritvoru“) bolji nego u pritvorskoj jedinici (pod merom pritvora).

Ustavni sud konstatuje da je Ustavom utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.).

Ustavni sud je sledom navedenog, a pre svega imajući u vidu činjenicu da u vreme donošenja i stupanja na snagu Ustava mera zabrane napuštanja stana nije bila predviđena u pravnom sistemu, prilikom ocene navoda i donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je stao na stanovište:

- da mera zabrane napuštanja stana predstavlja lišenje slobode imajući u vidu stepen ograničenja koji kod ove mere postoji, odnosno da se po intenzitetu ograničenja ne razlikuje od mere pritvora, bez obzira na bolje uslove (videti, između ostalih, presudu u predmetu Lavents protiv Letonije, predstavka broj 58442/00, od 28. novembra 2002. godine, stav 63; Mancini protiv Italije, predstavka broj 44955/98, od 2. avgusta 2001. godine, stav 17; D. protiv Nemačke, predstavka broj 11703/85, odluka Komisije od 9. decembra 1987. godine – Odluke i izveštaji (DR) 54, strana 117; A.B. protiv Švajcarske, broj 20872/92, odluka Komisije od 22. februara 1995. godine - Odluke i izveštaji (DR) 80, strana 55.);

- da se prilikom ocene da li je trajanje mere zabrane napuštanja stana svedeno na najkraće neophodno vreme ima uzeti u razmatranje i prethodni period tokom koga je neko lice bilo u pritvoru (videti, između ostalih, citiranu presudu u predmetu Lavents protiv Letonije, st. 65. i 66.);

- da prilikom donošenja odluke da određeno lice i dalje ostane lišeno slobode (produženjem mere pritvora i mere zabrane napuštanja stana) nadležni sud ima obavezu, pored ostalog, da u svojoj odluci navede relevantne i dovoljne razloge, kao i da krivični postupak vodi sa naročitom hitnošću (videti, između ostalih, citiranu presudu u predmetu Lavents protiv Letonije, st. 70. i 71.).

Sledom svega prethodno navedenog, Ustavni sud je, uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da se odredbe člana 31. Ustava imaju primeniti i na trajanje mere zabrane napuštanja stana, pri čemu se trajanje navedene mere ima ceniti zajedno sa trajanjem mere pritvora kao ukupnog perioda lišenja slobode, te da dužina ukupnog trajanja lišenja slobode koje neće dovesti do povrede prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac do podnošenja ustavne žalbe 20. decembra 2017. godine bio lišen slobode ukupno sedam godina i 11 meseci, od čega je u ekstradicionom pritvoru/ pritvoru proveo četiri godine i jedan mesec , a u „kućnom pritvoru“ tri godine i deset meseci. Ustavni sud je imao u vidu i da se mera prema podnosiocu primenjivala/primenjuje i nakon izjavljivanja ustavne žalbe, međutim Sud se kretao u granicama navoda same ustavne žalbe i istaknutog zahteva, te je imao u vidu i činjenicu da podnosilac naknadno nije osporavao rešenja koja su doneta posle osporenih rešenja.

Osporenim rešenjima je prema podnosiocu ustavne žalbe produžena mera zabrane napuštanja stana tokom trajanja prvostepenog krivičnog postupka koji je bio u fazi glavnog pretresa, a iz razloga propisanog odredba ma člana 211. stav 1. tač. 1. i 3. ZKP. Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je u obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, naveo da je „ prema okrivljenom M. C . i okrivljenom Ž.V. potrebno produžiti izrečenu meru zabrane napuštanja stana, uz primenu elektronskog nadzora prvenstveno zbog toga što postoje okolnosti koje u odnosu na obojicu okrivljenih ukazuju na konkretnu opasnost od bekstva u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP-a,…, a okrivljenom C. da je pripadnik organizovane kriminalne grupe koja je prema navodima optužnice, delovala u međunarodnim razmerama, u tom smislu da je svako od njih dvojice imao kontakte sa licima koja se sumnjiče da su takođe pripadnici iste organizovane kriminalne grupe, a koja se još uvek nalaze u bekstvu. Kada se ove okolnosti dovedu u vezu sa opravdanom sumnjom da je ova organizovana kriminalna grupa od prodaje opojne droge ostvarila profit od više desetina miliona eura, a da najveći deo tog novca do sada nije pronađen, to sud nalazi da bi upravo taj novac za koji postoji opravdana sumnja da je i dalje dostupan ostalim pripadnicima grupe koji se nalaze u bekstvu, mogao poslužiti i okrivljenom C. i okrivljenom Ž.V. u slučaju puštanja na slobodu, da ga iskoriste_za_bekstvo i skrivanje od državnih organa Republike Srbije. Sud je u tom pravcu imao u vidu i činjenicu da je navedena organizovana kriminalna grupa, prema opravdanoj sumnji za potrebe svog rada i delovanja, svojim pripadnicima na raspolaganje stavljala falsifikovane putne isprave, radi lakšeg i konspirativnijeg prelaska državnih granica zemalja u kojima je grupa delovala, zbog čega nalazi da i pored toga što su okrivljeni M. C . i Ž.V. za centar svojih životnih aktivnosti opredelili Republiku Srbiju, sve napred navedene okolnosti zajedno ukazuju na to da postoji osnovana bojazan u odnosu na obojicu okrivljenih da bi u slučaju puštanja na slobodu mogli pobeći i postati nedostupni državnim organima, odnosno na taj način ometati dalji tok ovog krivičnog postupka. Nadalje, veće iz člana 21 stav 4 ZKP i dalje nalazi da u odnosu na okrivljene M. C . i Ž . V . stoje razlozi za produženje mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor propisani članom 211. stav 1. tačka 3. ZKP-a. Postoji opravdana sumnja da je organizovana kriminalna grula postojala i delovala duže vreme, da se okrivljenima M. C . i Ž.V. stavlja na teret da su u okviru te grupe, u dužem vremenskom periodu (prema navodima iz optužnice od 2008. godine pa do 15. oktobra 2009. godine), preduzimali veći broj radnji izvršenja krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. Krivičnog zakonika,…, Opet okrivljenom M . C . se stavlja na teret da je kao pripadnik grupe bio zadužen za prijem robe - opojne droge kokain na prekookeanski brod na kome je bio zaposlen u svojstvu prvog oficira i u tom svojstvu učestvovao u dva događaja koja su predmet optužnica po kojima se pred ovim sudom vodi krivični postupak. Sve ovo, po nalaženju ovog veća, ukazuje na to da su i jedan i drugi okrivljeni iskazali naročitu upornost u preduzimanju radnji koje im se u ovom postupku stavljaju na teret, posebno ako se ima u vidu vremenski okvir preduzimanja radnji u kojima su, po navodima optužnice, učestvovali, odnosno od početka 2008. godine do 15. oktobra 2009. godine, kada je došlo do zaplene preko dve tone opojne droge koja je, opet prema navodima optužnice, trebalo da bude ubačena na prekookeanski brod na kome se nalazio C. Zbog toga, a uprkos činjenici da okrivljeni C . i Ž.V. do sada nisu osuđivani, ovo veće nalazi da navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi i jedan i drugi okrivljeni u kratkom vremenskom periodu, nakon puštanja na slobodu mogli ponoviti isto ili istorodno krivično delo. Donoseći svoju odluku, veće iz člana 21 . stav 4 . ZKP Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja je u celini sagledalo sve napred navedene činjenice i posebno imalo u vidu odredbu člana 189. ZKP kojom je naloženo organu postupka da vodi računa da se prilikom određivanja neke od mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku, ne primenjuje teža mera, ako se ista svrha može postići blažom, ali je utvrdilo da okolnosti zbog kojih je protiv optuženih M. C. i Ž.V. određena i produžavana mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor, od momenta izricanja pa do danas, kao što je već rečeno, nisu izgubile na svom kvalitetu i intenzitetu, zbog čega nalazi da je dalja primena navedene mere u odnosu na okrivljene C. i Ž.V. potrebna i opravdana, sve radi obezbeđenja njihovog prisustva u daljem toku ovog krivičnog postupka, zbog čega je prema njima na osnovu odredbe člana 208. u vezi sa članom 190 . ZKP-a , mera zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor i produžena za još 3 (tri) meseca“.

Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi osnovano smatrali da postoje konkretne osobite okolnosti koje, u ovom slučaju, ukazuju na opasnost od bekstva okrivljenog M. C, kao i osobite okolnosti koje ukazuju na to da će u kratkom vremenskom periodu u slučaju puštanja na slobodu ponoviti izvršenje krivičnog dela, a koje okolnosti od dana izricanja mere nisu izgubile na kvalitetu, a njihov intenzitet je takav da meru zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor čini nužnom i neophodnom. U konkretnom slučaju , okolnosti su bile od takvog značaja da opravdavaju produženje lišenja slobode, prvobitno određivanjem i produženjem mere pritvora, a i kasnije, određivanjem i produženjem mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su postupali u skladu sa odredbama ZKP-a kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor prema podnosiocu ustavne žalbe po označenim zakonskim osnovima. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Ustavni sud je prilikom donošenja ove odluke posebno imao u vidu i da je Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje u osporenom rešenju K. Po.1. 82/16 - Kv. Po.1. 507/17 od 27. oktobra 2017. godine utvrdio, na ustavnopravno prihvatljiv način, da je u konkretnom slučaju otpao osnov iz člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP-a za produženje mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor. Dakle, postupajući sudovi su se sa dužnom pažnjom bavili ocenom svih okolnosti o d značaja za produženje mere. Pri tome, kada se posmatraju mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka koje su primenjivane prema okrivljenom , može se konstatovati da je pritvor zamenjen blažom merom.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je produženje mere zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor prema podnosiocu ustavne žalbe bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

6. Sledom svega prethodno navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na slobodu i na ograničeno trajanje pritvora, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio u celini ustavnu žalbu kao neosnovanu.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnosti produženja mere zabrane napuštanja stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti