Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog neosnovanog lišenja slobode i teretu dokazivanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnosioca kojom je tražio naknadu nematerijalne štete zbog dužeg boravka u zatvoru. Sud je potvrdio stavove redovnih sudova da tužilac, uprkos nespornom pravnom osnovu, nije dokazao visinu pretrpljene štete zbog procesne pasivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11709/2017
16.06.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J . iz Subotice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. J . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 579/2016 od 8. decembra 2016. godine i presude Višeg suda u Subotici Gž. 36/17 od 2. novembra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz Subotice je , 20. decembra 2017. godine, preko punomoćnika V . J . Đ, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 579/2016 od 8. decembra 2016. godine i presude Višeg suda u Subotici Gž. 36/17 od 2. novembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim presudama pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da mu tužena naknadi nematerijalnu štetu zbog neosnovanog lišenja slobode, pa da je Viši sud u Subotici pogrešno ocenio da podnosilac prema pravilima o teretu dokazivanja nije dokazao visinu pretrpljene štete. Ističe da je postupajući drugostepeni sud u konkretnom slučaju izgubio iz vida Odluku Už- 6687/2014 od 12. maja 2016. godine u kojoj se Ustavni sud izjasnio da parnični sud u ovakvim sporovima visinu naknade štete može odrediti na osnovu subjektivnih i objektivnih kriterijuma, te da je trebalo udovoljiti tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, jer je nesporno postojao pravni osnov za naknadu štete u vidu nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene države. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta u kome su donete osporene presude, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. J, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. juna 2016. godine Osnovnom sudu u Subotici tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, odnosno dužeg zadržavanja u ustanovi za izdržavanje kazne zatvora u periodu od 27. oktobra od 27. novembra 2012. godine. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Osnovnog suda u Subotici K. 804/11 od 20. decembra 2011. godine osuđen tužilac na kaznu zatvora u trajanju od pet meseci; da je presudom istog suda K. 309/12 od 4. juna 2012. godine osuđen tužilac na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, pa da je ta kazna rešenjem Kv. 1746/12 od 21. novembra 2012. godine umanjena na devet meseci po osnovu amnestije; da su navedene kazne kasnije spojene u jednu, presudom Osnovnog suda u Subotici Kv. 1700/12 od 13. decembra 2012. godine, te je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i jedan mesec; da je tužilac boravio u zatvoru mesec dana duže nego što je trebalo; da punomoćniku tužioca nisu dostupni navedeni akti doneti u krivičnim postupcima, pa da se predlaže da ih sud pribavi po službenoj dužnosti; da sud može utvrditi intenzitet psihičkih bolova koje je pretrpeo tužilac i visinu naknade štete po slobodnoj oceni u skladu sa članom 232. Zakona o parničnom postupku i da tužilac, u slučaju ako sud oceni da nema uslova za to, predlaže da se izvede dokaz veštačenja putem veštaka psihijatra na navedene okolnosti.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu održanom 19. oktobra 2016. godine odustao od navedenog predloga za izvođenje dokaza veštačenjem, ističući da je Ustavni sud zauzeo stav da u ovakvim sporovima radi naknade štete zbog neosnovanog pritvora ili dužeg zadržavanja u zatvoru parnični sud po slobodnoj oceni određuje visinu naknade nematerijalne štete. Tužilac je istakao i da nema drugih predloga za izvođenje dokaza. Osnovni sud u Subotici je na istom ročištu odbio predlog tužioca za pribavljanje spisa krivičnih predmeta, imajući u vidu da tužena u odgovoru na tužbu nije osporila navode o vremenskom trajanju kazni na koje je osuđen tužilac i koliko je on boravio u ustanovi za izdržavanje tih kazni.

Osnovni sud u Subotici je 8. decembra 2016. godine doneo presudu P. 579/2016, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da je između parničnih stranaka nesporno da je tužilac presudom Osnovnog suda u Subotici K. 804/11 od 20. decembra 2011. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teška krađa u pokušaju iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika, pa da je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet meseci koju je izdržao u celini; da je presudom Osnovnog suda u Subotici K. 309/12 od 4. juna 2012. godine tužilac oglašen krivim zbog izvršenja istog krivičnog dela, te je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine; da je rešenjem istog suda Kv. 1746/12 od 21. novembra 2012. godine tužilac po osnovu amnestije oslobođen od 25% izrečene kazne, pa je određeno da će se tužilac po pravnosnažnosti tog rešenja pustiti na slobodu; da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 27. novembra 2012. godine, nakon čega je tužilac pušten iz Okružnog zatvora u Subotici dana 29. novembra 2012. godine; da je tužilac 6. novembra 2012. godine putem uprave Okružnog zatvora u Subotici podneo ovom sudu molbu radi spajanja kazni i da je presudom Kv. 1700/12 od 13. decembra 2012. godine tužiocu izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i jedan mesec; da je dostavljanje navedene presude tužiocu pokušano putem uprave pomenutog zatvora, ali je ista vraćena sa napomenom „nije u Okružnom zatvoru u Subotici“ i da tužilac potom nije pronađen ni na adresi Edvarda Kardelja br. 135 u Subotici, zbog čega je presuda istaknuta na oglasnoj tabli suda dana 1. marta 2013. godine; da je ova presuda postala pravnosnažna 26. marta 2013. godine; da tužilac neosnovano potražuje obeštećenje na ime dužeg zadržavanja u ustanovi za izdržavanje kazne zatvora, imajući u vidu da lišenje slobode nije bilo neopravdano i da se tužilac nalazio u zatvoru na osnovu dve pravnosnažne osuđujuće krivične presude, a da je neposredno pred istek kazne ovom sudu podneo zahtev za spajanje kazni, ne služeći se svojim procesnim ovlašćenjima na vreme; da je Osnovni sud u Subotici postupak po zahtevu tužioca za spajanje kazni zatvora sproveo u najkraćem mogućem roku; da se propust tužioca ne ogleda samo u kasnom podnošenju navedenog zahteva, već i njegovim izbegavanjem prijema presude ovog suda Kv. 1700/12 od 13. decembra 2012. godine, jer tužilac nije dostavio podatke o adresi na kojoj se nalazi, iako je bio dužan to da učini prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku; da u radnjama organa tužene nije došlo do greške ni do nezakonitog postupanja, zbog čega je sud odlučio kao u izreci.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Subotici je osporenom presudom Gž. 36/17 od 2. novembra 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su stranke prema članu 7. stav 1. Zakona o parničnom postupku dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice i da tužba prema članu 192. istog zakona mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojim se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak; da je stranka u skladu sa odredbom člana 308. stav 1. Zakona o parničnom postupku dužna da najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije obavezno, dužna da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da predloži dokaze kojima se potvrđuju iznete činjenice, da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke, kao i da predloži vremenski okvir za sprovođenje postupka; da sud, prema članu 231. stav 1. tog zakona, ako na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja i da je stavom 2. istog člana predviđeno da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano; da drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca; da će sud shodno odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti dosuditi pravičnu novčanu naknadu ukoliko nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i njihovo trajanje to opravdava, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom; da sud pri tome uzima u obzir niz objektivnih i subjektivnih okolnosti koje mogu uticati na postojanje, prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova kao što su dužina trajanja lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela, ličnost oštećenog, njegov raniji život, osuđivanost, ugled, zanimanje, odnos sredine i porodice prema njemu pre i posle lišenja slobode, lični doživljaj lišenja slobode, uslova izdržavanja kazne, uticaj lišenja slobode i osude na fizičko zdravlje i psihičku ravnotežu, porodični status i sl; da se u konkretnom slučaju, iz stanja u spisima predmeta, predloženih i izvedenih dokaza, ne može zaključiti o intenzitetu pretrpljenih duševnih bolova na osnovu kojih bi sud dosudio pravičnu novčanu naknadu; da tužilac u tužbi i kasnije tokom postupka, osim činjenice dužine trajanja neosnovanog lišenja slobode, nije naveo druge činjenice na kojima zasniva zahtev niti predložio dokaze kojima se te činjenice utvrđuju, iako je imao mogućnost i bio dužan to da učini; da iz priloženih dokaza ne proizlaze okolnosti koje sud treba da uzme u obzir prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete i visini njene naknade, pa sud čak ni po slobodnoj oceni nije mogao da odredi jačinu i trajanje duševnih bolova, a shodno tome ni visinu naknade nematerijalne štete; da iz spisa krivičnih predmeta proizlazi da je tužilac bio osuđivan za istovrsna krivična dela, da je završio osnovnu školu, da je nezaposlen, neoženjen, bez dece i da živi u domaćinstvu sa bakom, ali da ove okolnosti, same po sebi, nisu dovoljne da sud po slobodnoj oceni zaključi kakav je intenzitet pretrpljenih duševnih bolova i da odredi visinu naknade štete u skladu sa njenom prirodom i svrhom, u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima (član 3. stav 3.); da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, te da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano, kao i da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3.) (član 7.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nije osporila (član 230. stav 1.); da će sud, ako na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniti pravila o teretu dokazivanja i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. st. 1. i 2.); da će sud, ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar, a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, odrediti visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari po slobodnoj oceni (član 232.); da će sud da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 259.).

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, te da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na konstataciji da su parnični sudovi proizvoljno primenili merodavno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da nema mesta usvajanju njegovog tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovano dužeg boravka u zatvoru. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je u ovoj parnici bilo dovoljno da dokaže činjenicu da je u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija boravio duže nego što je trebalo prema presudi Osnovnog suda u Subotici Kv. 1700/12 od 13. decembra 2012. godine, a koja je doneta po njegovom zahtevu za preinačenje krivičnih presuda bez ponavljanja krivičnog postupka (radi jedinstvenog odmeravanja kazne zbog izvršenja krivičnih dela u sticaju), pa da je stoga tokom prvostepenog postupka i odustao od predloga za izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka psihijatra na okolnost pretrpljenih duševnih bolova. Podnosilac ustavne žalbe posebno insistira na tome da je Viši sud u Subotici prilikom donošenja osporene drugostepene presude izgubio iz vida Odluku Ustavnog suda Už-6687/2014 od 12. maja 2016. godine, prema kojoj sud u parničnom postupku radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode može utvrditi visinu naknade štete po slobodnoj oceni, vodeći računa o subjektivnim i objektivnim kriterijumima – dužina trajanja neosnovanog lišenja slobode, odvojenost oštećenog od porodice, ugled koji oštećeni eventualno uživa u sredini u kojoj živi, ranija osuđivanost itd.

Pre upuštanja u ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta najpre konstatovao da su Osnovni sud u Subotici i Viši sud u Subotici uporišta za donošenje osporenih presuda zasnovali na potpuno drugačijoj pravnoj oceni i razlozima. Prvostepeni sud je pravni stav o neosnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe bazirao na tezi prema kojoj u konkretnom slučaju nije postojao nepravilan i nezakonit rad organa tužene, zbog čega podnosilac nije imao pravni osnov za potraživanje naknade nematerijalne štete prema tuženoj zbog dužeg boravka u zatvoru. Sa druge strane, Ustavni sud je primetio da Viši sud u Subotici prilikom donošenja osporene presude Gž. 36/17 od 2. novembra 2017. godine uopšte nije doveo u pitanje deliktnu odgovornost tužene države. Navedeni drugostepeni sud je u suštini ocenio da je osporena prvostepena presuda zakonita, ali iz potpuno drugih razloga, nalazeći da podnosilac ustavne žalbe kao tužilac tokom postupka nije podneo dokaze o visini pretrpljene štete i da sudovi zbog pasivnog držanja podnosioca nisu mogli da utvrde visinu naknade štete, čak ni po slobodnoj oceni, u smislu odredbe člana 232. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Dakle, Viši sud u Subotici je primenom pravila o teretu dokazivanja odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovoj ustavnopravnoj stvari isključivo ispitivao da li je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom merodavnog materijalnog i procesnog prava.

U tom kontekstu, Ustavni sud je prilikom razmatranja osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe pošao od pravnih stavova i razloga koji su detaljno izneti u Odluci Už- 6687/2014 od 12. maja 2016. godine: da je Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine, koji se primenjivao i na predmetni parnični postupak afirmisao načelo raspravnosti u toj vrsti građanskosudskog postupka, a koje odgovara na pitanje načina na koji parnični sud saznaje činjenice potrebne za donošenje odluke i na osnovu čijih dokaznih predloga utvrđuje njihovo postojanje; da je odredbama člana 7. navedenog procesnog zakona predviđeno da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, pa da sud razmatra i utvrđuje samo činjenice koje su stranke iznele i izvodi dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano; da načelo raspravnosti korespondira sa pravilima o teretu dokazivanja koja sadrži član 231. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine i koja nalažu da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, kao i da će stranka snositi štetne posledice u pogledu ishoda spora ako ne dokaže činjenice koje joj idu u prilog; da je odredbom člana 232. tog zakona data mogućnost parničnom sudu da pruži pravnu zaštitu stranci čiji je osnov potraživanja pravno utemeljen i odmeri visinu potraživanja po slobodnoj oceni; da postojanje tog prava mora biti nesporno ili u postupku utvrđeno, kako bi se parnični sud uopšte mogao upustiti u ocenu njegovog obima, odnosno visine, dok, sa druge strane, određivanje visine iznosa po slobodnoj oceni, ne otklanja dužnost parničnog suda da utvrdi i iznese sve okolnosti koje su bile od uticaja na određivanje tog iznosa.

Ustavni sud je zaključio da stoji navod podnosioca ustavne žalbe da je u pomenutoj ustavnosudskoj odluci posredno data ocena da parnični sud visinu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode ne mora nužno utvrdi putem veštačenja, već po slobodnoj oceni vodeći računa o subjektivnim i objektivnim kriterijumima poput dužine trajanja neosnovanog lišenja slobode, odvojenosti oštećenog od porodice, ugleda koji oštećeni eventualno uživa u sredini u kojoj živi i ranije osuđivanosti. Međutim, pravni stavovi koji su izneti u Odluci Už-6687/14 od 12. maja 2016. godine, po oceni Ustavnog suda, ne podrazumevaju i da je tužilac kao oštećeno lice oslobođen svih procesnih obaveza u slučaju ako se utvrdi da postoji nesporan pravni osnov za naknadu nematerijalne štete zbog neopravdano dužeg boravka u zatvoru. U tom kontekstu, Ustavni sud podseća da sud u parničnom postupku utvrđuje činjenice nezavisno od navoda stranaka i izvodi dokaze po službenoj dužnosti samo u parnicama u kojima rešava sporne građanskopravne odnose koji su regulisani imperativnim pravnim propisima i čije rešavanje zbog toga ne može biti prepušteno dispoziciji stranaka, a što nije reč u konkretnom slučaju. Dakle, parnični sud će, izuzetno, primeniti istražno načelo samo kada ga neki poseban zakon na to ovlašćuje (npr. Porodični zakon) ili kada postoje raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima. Imajući u vidu gore navedena načela i pravila na kojima počiva parnični postupak, Ustavni sud napominje da stranka koja pretenduje na pozitivan ishod parnice mora pokazati aktivan pristup u rešavanju spornog odnosa pred sudom. To praktično znači da stranka ima procesnu obavezu da predloži sve dokaze koji joj idu u prilog, jer se odluka suda zasniva na analizi svih dokaza pojedinačno i zajedno, kao i celokupnog postupka. Ustavni sud ovde posebno konstatuje da se njegova ocena o proizvoljnoj primeni procesnog prava u predmetu Už- 6687/2014 zasniva na tome da su redovni sudovi, primenom pravila o teretu dokazivanja prestrogo, podnosiocu ustavne žalbe stavili na teret neinicijativu u predlaganju izvođenja dokaza veštačenjem, a bez pokušaja da se visina tražene naknade štete dovede u vezu sa ocenom ostalih dokaza koji su izvedeni i rezultatima celokupnog postupka. S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi insistira na tome da je u predmetnom parničnom postupku bilo mesta primeni člana 232. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, Ustavni sud napominje da parnični sud može odrediti visinu naknade štete po slobodnoj oceni na bazi objektivnih i subjektivnih kriterijuma sa kojima ga prvenstveno upoznaje tužilac najpre u tužbi, a potom i putem izvođenja dokaza njegovim saslušanjem kada se u suštini iznose generalije vezane za njegov boravak u zatvoru.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe u tužbi izneo samo sumarnu tvrdnju da je pretrpeo štetu zbog neopravdano dužeg zadržavanja u zatvoru, ne dajući bilo kakve individualne razloge u pogledu uslova u kojima je boravio u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija i vrste duševnih bolova i patnji koje je pretrpeo, kao i njihovom intenzitetu. Ustavni sud dalje ukazuje da je ovakav pasivan procesni pristup podnosilac ustavne žalbe pokazao, odnosno nastavio i u daljem toku prvostepenog postupka, uzimajući u obzir da podnosilac nije predložio Osnovnom sudu u Subotici da se eventualno izvede dokaz njegovim saslušanjem, a na osnovu čega bi prvostepeni sud bio u mogućnosti da visinu pretrpljene štete utvrdi po slobodnoj oceni.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Subotici dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije predložio dokaze na osnovu kojih bi se mogla utvrditi visina pretrpljene nematerijalne štete, a što je imalo za pravnu posledicu odbijanje njegovog tužbenog zahteva u skladu sa odredbama člana 231. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju zapravo posledicu njegove pogrešne interpretacije pravnih stavova iznetih u Odluci Už-6687/2014 od 12. maja 2016. godine, a ne i stvaran dokaz o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 1395/2010: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za odlučivanje
• Už 6687/2014: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete
• Už 5727/2012: Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu nematerijalne štete zbog ranjavanja
• Už 2818/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrarne primene prava