Poništaj rešenja izvršnog suda zbog proizvoljne primene procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje izvršnog suda kojim je odbačen zahtev za naknadu troškova kao neblagovremen. Sud utvrđuje da je izvršni sud proizvoljno primenio Zakon o parničnom postupku umesto specijalnog Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „V.“ AD Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. februara 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „V.“ AD Beograd i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 1720/18/1 od 4. septembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 1720/18/1 od 4. septembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja t og suda I. 6094/16 od 27. decembra 2017. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. „V.“ AD Beograd podneo je Ustavnom sudu, 16. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika T. I , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 1720/18/1 od 4. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je osporeno rešenje, kojim je njegov zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka pravnosnažno odbačen kao neblagovremen, doneto su protno zakonu; da je sud pogrešno primenio merodavno pravo, ne vodeći računa o tome da je, po principu specijaliteta, u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 34. stav 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, a ne odredbu člana 163. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da se u osporenom rešenju sud nije uopšte izjasnio o razlozima prigovora niti rešio pitanje merodavnog prava, već je samo ponovio razloge prvostepenog rešenja. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim rešenjem povređena označena ustavna prava i da isto poništi. Istakao je zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju priložena, kao i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 6094/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

„N.“ DD Ljubljana, Republika Slovenija, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela je Privrednom sudu u Beogradu, 15. aprila 2014. godine , predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „V .“ AD Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 5.845.618,29 evra . Predlog je podnet na osnovu izvršne isprave – založne izjave overene pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu 21. januara 2009. godine pod Ov. 531/09.

Privredni sud u Beogradu se rešenjem I. 1075/14 od 16. aprila 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o predlogu za izvršenje i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Protiv navedenog rešenja izvršni poverilac je izjavio prigovor, koji je rešenjem Privrednog suda u Beogradu IPV(I). 290/14 od 19. maja 2014. godine odbijen kao neosnovan.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 21260/14 od 6. marta 2015. godine odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca podnet preko Privrednog suda u Beogradu 15. aprila 2014. godine. Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca izjavljenom protiv navedenog rešenja , veće Prvog osnovnog suda u Beogradu je rešenjem IPV(I). 1865/15/1 od 12. februara 2016. godine isto ukinul o i spise predmeta vra tilo postupajućem sudiji na ponovni postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 6094/16 od 7. septembra 2016. godine odredio predloženo izvršenje. Izvršni dužnik je protiv rešenja o izvršenju 9. novembra 2016. godine izjavio prigovor.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 473/17/1 od 7. marta 2017. godine usvojen je prigovor izvršnog dužnika, ukinuto je rešenje o izvršenju tog suda I. 6094/16 od 7. septembra 2016. godine, obustavljeno izvršenje u ovoj izvršnoj stvari i ukinute sve sprovedene izvršne radnje.

Izvršni dužnik je 12. aprila 2017. godine podneo zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka, i to na ime sastav a prigovora protiv rešenja o izvršenju od 9. novembra 2016. godine i na ime sastav a podneska od 14. novembra iste godine, u ukupnom iznosu od 122.100,00 dinara.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 6094/16 od 27. decembra 2017. godine odbačen je, kao neblagovremen, zahtev izvršnog dužnika za naknadu troškova drugostepenog postupka, sa obrazloženjem da je odredbom člana 163. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da podnese najkasnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu o kome sud treba da odluči, pa kako je izvršni dužnik zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka podneo nakon donošenja rešenja t og suda IPV(I). 473/17/1 od 7. marta 2017. godine, odnosno 12. aprila 2017. godine, to je isti neblagovremen, pa je sud doneo odluku primenom člana 163. stav 3. Zakona o parni čnom postupku, u vezi sa članom 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio prigovor, u kojem je , pored ostalog, naveo da po principu specijaliteta u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 34. stav 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1720/18/1 od 4. septembra 2018. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika i potvrđeno je rešenje tog suda I. 6094/16 od 27. decembra 2017. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da izvršni dužnik u prigovoru protiv rešenja o izvršenju nije opredelio troškove na ime sastava prigovora, a što je bio dužan prema odredbi člana 163. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvvđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 163. stav 3. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) propisano je da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da podnese najkasnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu o kome sud treba da odluči.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.). Odredbama člana 34. istog zakona bilo je, pored ostalog, propisano: da je izvršni poverilac dužan da izvršnom dužniku na njegov zahtev nadoknadi troškove postupka koje mu je neosnovano prouzrokovao (stav 5.); da o troškovima postupka odlučuje sud u izvršnom postupku i u tom postupku određuje izvršenje radi njihovog namirenja, osim ako je zakonom drugačije propisano (stav 6.); da se zahtev za naknadu troškova može podneti u roku od osam dana od dana okončanja postupka (stav 8.) .

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da navedeno pravo podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrarne primene prava od strane nadležnih sudova.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 473/17/1 od 7. marta 2017. godine ukinuto rešenje o izvršenju tog suda I. 6094/16 od 7. septembra 2016. godine, obustavljeno izvršenje u ovoj izvršnoj stvari i ukinu te sve sprovedene izvršne radnje. Po okončanju izvršnog postupka, izvršni dužnik, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneskom od 12. aprila 2017. godine, zahtev ao je naknadu troškova drugostepenog postupka, koji zahtev je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu koje je osporeno ustavnom žalbom pravnosnažno odbačen kao neblagovremen, sa obrazloženjem da izvršni dužnik u prigovoru protiv rešenja o izvršenju nije opredelio troškove na ime sastava prigovora, a što je bio dužan prema odredbi člana 163. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju primenjivao Zakon o izvršenju i obezbeđenju ( „Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji je u članu 34. stav 8. propisivao da se zahtev za naknadu troškova postupka može zahtevati najkasnije u roku od osam dan a od okončanja izvršnog postupka. Citiranim odredbama navedenog zakona detaljno je uređen institut troškova postupka i rok u okviru kojeg može da se zahteva njihova naknada, te Ustavni sud nalazi da nema mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku , kako je to učinio izvršni sud.

S obzirom na izneto, Ustavni sud nalazi da je osporen o rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 1720/18/1 od 4. septembra 2018. godine doneto proizvoljnom primenom procesnog prava, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime mu je pov ređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15- dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu da je utvrdio da je u konkretnom slučaju nadležni sud proizvoljno primenio merodavno procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zak ona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, poništio osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 1720/18/1 od 4. septembra 2018. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja tog suda I. 6094/16 od 27. decembra 2017. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je poništio ospore no rešenje, te da će o prigovoru podnosioca biti ponovo odlučeno, Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Poništaj rešenja izvršnog suda zbog proizvoljne primene procesnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti