Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku od 14 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina i pet meseci. Utvrđeno je da je postupak odugovlačen zbog neefikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Atanasovskog Antića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Atanasovski Antić podneo je 23. juna 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1906/95 i Okružnim sudom u Leskovucu u predmetu Gž. 2255/06.
U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni parnični postupak trajao 14 godina, a da Okružni sud u Leskovcu u postupku Gž. 2255/06 nije odlučio skoro tri godine. Podnosilac je istakao da je više puta usmeno i pismeno intervenisao u pogledu ažurnosti sudova, ali da ni te intervencije nisu doprinele rešavanju spora.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi pravo na naknadu štete koje može ostvariti u smislu odredbe člana 90. Zakona o Ustavnom sudu i da naloži navedenim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u što kraćem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 2771/09 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac, podneo 5. juna 1995. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženih M. R. i Svetlane Rajković. U tužbi je navedeno da je tužilac 14. januara 1995. godine zaključio ugovor o prodaji opisanih lokala sa prvotuženim i da je isplatio ugovorenu cenu, nakon čega je prvotuženi 11. aprila 1995. godine zaključio ugovor o poklonu sa drugotuženom. Tužbenih zahtevom je traženo da sud utvrdi da je navedeni ugovor o poklonu ništav, kao i da utvrdi da je tužilac vlasnik opisanih lokala i da naloži tuženima da te lokale isprazne od ljudi i stvari i predaju u državinu tužiocu ili da obaveže tužene da tužiocu vrate novčani iznos u visini isplaćene prodajne cene, uvećane za 10% na ime odustanice. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1906/95.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 26. juna 1995. godine tuženi su dostavili odgovor na tužbu i podigli protivtužbu, povodom koje je formiran predmet P 2130/95, kojom je traženo da sud utvrdi da je ništav ugovor o prodaji zaključen 14. januara 1995. godine između tužioca i prvotuženog-protivtužioca. Prvotuženi je naknadno preinačio protivtužbeni zahtev tako što je samo sebe označio kao protivtužioca.

Povodom tužbe i protivtužbe vođen je jedinstven postupak. Do donošenja prve prvostepene presude održano je još osam ročišta (14. jula; 24. novembra i 22. decembra 1995. godine, 24. januara; 4. marta; 4. novembra; 26. novembra i 18. decembra 1996. godine), na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka.

Opštinski sud u Leskovcu je 18. decembra 1996. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P 1906/95 i P 2130/95 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev protivtužioca. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 2. i 3. jula 1997. godine. Protiv st. 1, 3, 4. i 5. izreke navedene presude žalbu su izjavili tuženi i protivtužilac.

Okružni sud u Leskovcu, odlučujući o navedenoj žalbi, doneo je 15. septembra 1997. godine presudu Gž. 1023/97, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1906/95 i P. 2130/95 od 18. decembra 1996. godine u st. 1, 3, 4. i 5. izreke. Protiv drugostepene presude tuženi i protivtužilac izjavili su reviziju 23. oktobra 1997. godine, a Republički javni tužilac je 12. decembra 1997. godine podigao zahtev za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući o navedenim pravnim sredstvima, doneo je rešenje Rev. 387/98 i Gzz. 11/98 od 8. jula 1998. godine, kojim je usvojio reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti i ukinuo presudu Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1023/97 od 15. septembra 1997. godine i presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1906/95 i P. 2130/95 od 18. decembra 1996. godine u st. 1, 3, 4. i 5. izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta dostavljeni su Opštinskom sudu u Leskovcu 27. novembra 1998. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 4049/98. Prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 18. novembar 1990. godine, a do zaključenja glavne rasprave zakazano je još šest ročišta (za 24. decembar 1999. godine, 2. i 28. februar, 20. april, 22. maj i 20. jul 2000. godine), od kojih jedno nije održano zbog bolesti punomoćnika tuženih. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem svedoka i saslušanjem parničnih stranaka. Podneskom od 22. juna 2000. godine prvotuženi-protivtužilac je preinačio protivtužbeni zahtev tako što je tražio da sud utvrdi da je ugovor o zajmu zaključen između tužioca-protivtuženog i prvotuženog-protivtužioca „početkom avgusta ili 5. septembra 1994. godine“ ništav, jer je protivan prinudnim propisima i dobrim običajima i koji je od strane prvotuženog-protivtužioca potpisan pod prinudom.

Opštinski sud u Leskovcu doneo je 20. jula 2000. godine presudu P. 4049/98 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i odbio protivtužbeni zahtev tužioca. Navedena presuda dostavljena je parničnim strankama 5. februara 2001. godine. Protiv st. 1. i 4. izreke ove presude žalbu su izjavile obe parnične stranke.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka Okružni sud u Leskovcu doneo je 12. jula 2001. godine rešenje Gž. 652/01, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 4049/98 od 20. jula 2000. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Spisi predmeta vraćeni su Opštinskom sudu u Leskovcu 18. jula 2001. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 2611/01, a prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 25. decembar 2003. godine, koje nije održano, jer podnesak tužioca od 13. februara 2002. godine kojim je tražio „subjektivno proširenje tužbe“ na pravne sledbenike u međuvremenu preminulog prvotuženog, nije bio uredan. U ovoj fazi postupka zakazano je još sedam ročišta (za 19. mart, 25. maj, 21. juli, 4. oktobar i 15. novembar 2004. godine, 17. januar i 1. mart 2005. godine), od kojih tri nisu održana (ročište zakazano za 19. mart 2004. godine – da bi se pribavili spisi predmeta ostavinskog postupka iza pok. Miluna Rajkovića, a ročišta zakazana za 15. novembar 2004. godine i 17. januar 2005. godine – zbog sprečenosti punomoćnika tuženih, odnosno jer punomoćnik tuženih nije bio uredno pozvan). Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka. Tužilac je podneskom od 24. aprila 2004. godine preinačio tužbu tako što je tražio da sud obaveže tužene da tužiocu solidarno na ime duga isplate navedeni iznos deviznih sredstava ili dinarsku protivvrednost tog iznosa, kao i da sud utvrdi da su ništavi ugovor o poklonu opisane stambene zgrade, zaključen između sada pokojnog Miluna Rajkovića i tužene Svetlane Rajković i ugovor o prenosu preduzeća za promet lekova „Eskulap“ iz Leskovca zaključen između sada pok. Miluna Rajkovića i tuženih Miodraga Rajkovića i Jelene Rajković, „a oba ugovora do visine dugovanog iznosa tužiocu“.

Opštinski sud u Leskovcu, po zaključenju glavne rasprave, doneo je presudu P. 2611/01 od 1. marta 2005. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu solidarno na ime duga isplate navedeni novčani iznos, sa kamatom (stav 1.), dok je deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa, a do traženog iznosa, kao i zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi ništavost navedenih ugovora, odbijen kao neosnovan (st. 2. i. 3.). Stavom 4. izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog Miluna Rajkovića, a stavom 5. izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime parničnih troškova isplate navedeni novčani iznos. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud u Leskovcu, u postupku odlučivanja o žalbama doneo je 26. maja 2006. godine rešenje kojim se vraćaju spisi predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 2611/01 radi otklanjanja procesnih nedostataka i ispravke, našavši da je tužene u toku prvostepenog postupka zastupao advokat, a da u spisima predmeta ne postoji ni usmeno ni pismeno ovlašćenje za zastupanje.

Nakon što je Opštinski sud u Leskovcu postupio po nalogu drugostepenog suda, ponovo je 31. jula 2006. godine dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Leskovcu.

Odlučujući o žalbama, Okružni sud u Leskovcu doneo je presudu Gž 2255/06 od 2. jula 2009. godine kojom je stavom prvim izreke potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P 2611/01 od 1. marta 2005. godine u delu njenog 1. stava izreke kojim su obavezani tuženi da solidarno na ime glavnog duga isplate tužiocu dinarsku protivvrednost navedenog deviznog iznosa, kao i u st. 2. i 3. izreke. Stavom drugim ove presude preinačen je stav 1. prvostepene presude u delu koji se odnosi na kamatu, dok su stavom trećim izreke ove presude ukinuti st. 4. i 5. izreke prvostepene presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio novi broj P. 2771/09, zakazano je dva ročišta (za 5. oktobar i 13. novembar 2009. godine), od kojih prvo nije održano, jer nije izvršena uredna dostava poziva tužiocu. Na ročištu održanom 13. novembra 2009. godine tuženi su izjavili da ne žele da preuzmu parnicu po protivtužbi njihovog pravnog prethodnika, a parnične stranke su se sporazumele o troškovima postupka, nakon čeka je
Opštinski sud u Leskovcu doneo rešenje P. 2771/09, kojim je odlučio o troškovima postupka. Parnične stranke su se odrekle prava žalbe protiv ovog rešenja, te je ono postalo pravnosnažno 13. novembra 2009. godine.

U toku navedenog parničnog postupka podnosilac ustavne žalbe se pritužbom na rad nadležnih sudova obraćao Okružnom suda u Leskovcu i Ministarstvu pravde Republike Srbije.

4. Članom 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, kao i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe ovde podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Leskovcu 5. juna 1995. godine, pa do podnošenja ustavne žalbe 23. juna 2009. godine, trajao 14 godina, kao i da je taj postupak okončan 13. novembra 2009. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina od 14 godina i pet meseci ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je odlučivao o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu, kojima se tražilo utvrđivanje ništavosti više ugovora zaključenih između različitih lica, kao i o zahtevu tužioca za isplatu određenog novčanog iznosa. Takođe, ocenio je da je postavljeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio veoma značajan, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom, između ostalog, traženo da sud obaveže tuženog da podnosiocu isplati značajniji novčani iznos. Ustavni sud je ocenio i da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju predmetnog parničnog postupka. Naprotiv, on je uredno dolazio na raspravu i nije preduzimao procesne radnje kojima bi odugovlačio postupak. Pored navedenog, obraćao se pritužbama nadležnim organima na rad postupajućih sudova.

Prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednim stepenom složenosti postupka.

Ustavni sud konstatuje da je u radu postupajućih sudova bilo više propusta. Tako je Opštinski sud u Leskovcu presudu P. 1906/95 od 18. decembra 1996. godine, kao i presudu P. 4049/98 od 20. jula 2000. godine dostavio parničnim strankama nakon šest i po meseci. Takođe, taj sud je prvo ročište u ponovnom postupku koji se vodio pod brojem P. 4049/98 zakazao nakon dve godine od vraćanja spisa predmeta, dok je prvo ročište u ponovnom postupku koji se vodio pod brojem P. 2611/01 zakazao nakon dve i po godine od vraćanja spisa predmeta. Takođe, Okružni sud u Leskovcu je presudu Gž. 2255/06 od 2. jula 2009. godine doneo nakon skoro tri godine od dostavljanja kompletnih spisa predmeta.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem pre svega Opštinskog suda u Leskovcu, ali i Okružnog suda u Leskovcu, u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava podnosioca na naknadu nematerijalne štete, koje može da ostvari na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević