Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina i dosudio naknadu nematerijalne štete od 500 evra. Kao razlozi su navedeni složenost predmeta i neefikasnost sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Rakića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Božidara Rakića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 522/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Rakić iz Kraljeva izjavio je 14. februara 2012. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2574/10 od 20. oktobra 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu, iz člana 21, člana 32. stav 1, te čl. 36, 58. i 60. Ustava Republike Srbije, odnosno čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 522/10.

U ustavnoj žalbi je, pored detaljnog opisa toka postupka čija se dužina osporava i izražavanja nezadovoljstva načinom na koji je postupak vođen, navedeno: da je parnični postupak nepunih osam godina i pet meseci zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da sudovi nisu pravilno i potpuno utvrdili činjenično stanje, da nalaz i mišljenje veštaka nije urađen u skladu sa pravilima struke i da se veštak nije izjasnio na navode podnosioca; da je tako sprovedeni dokazni postupak imao „za cilj da oslobodi tuženog odgovornosti dirigovanim veštačenjem“; da je sud odbio izvođenje više dokaza koje je podnosilac predložio; da je sud većinu njegovih zahteva pogrešno preformulisao; da činjenica da je on ispunio uslove za penziju ne može imati uticaja na njegovo vraćanje na rad, jer je on sam uplatio doprinose; da je zbog pogrešne odluke o visini izgubljenih zarada i momentu prestanka radnog odnosa pogrešna i odluka o uplati pripadajućih doprinosa; da sud odluku o uplati pripadajućih doprinosa zasniva na belešci Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, a ne na drugim dokazima na kojima bi se morala takva odluka zasnivati; da razlozi zbog kojih je odbijen podnosiočev tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete (pogoršano zdravstveno stanje) zbog otkaza ugovora o radu, nisu u skladu sa stvarnim činjeničnim stanjem; da je i odluka o jubilarnoj nagradi pogrešna, kao i odluka o njegovom zahtevu za vraćanje oduzetih ličnih stvari. Podnosilac je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu utvrdi povrede označenih prava, poništi osporeni akt i dosudi mu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 650.000 dinara, kao i troškove podnošenja ustavne žalbe u iznosu od 42.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 522/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. septembra 2003. godine Opštinskom sudu u Kraljevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog HK „F. V“ a. d. Kraljevo, radi ukidanja rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu broj 64 od 31. jula 2003. godine, kao i isplatu duga za prekovremeni rad, te materijalnu i nematerijalnu štetu. Do kraja 2003. godine održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu – 20. novembra.

Tužilac je 5. januara 2004. godine preinačio tužbeni zahtev, tako što je uz postojeći istakao još devet tužbenih zahteva. Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 1. marta 2004. godine doneo delimičnu presudu 1P. 1327/03, kojom je obavezao tuženog da tužiocu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu za sporni period.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Kraljevu (u daljem tekstu: Okružni sud) je presudom Gž. 765/04 od 20. decembra 2004. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda 1P. 1327/03 od 1. marta 2004. godine.

Tužilac je 4. marta 2005. godine preinačio tužbu ističući nove zahteve uz postojeći, a 25. aprila 2005. godine istakao je još dva tužbena zahteva. Opštinski sud je 6. maja 2005. godine odredio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 9. juna 2005. godine, da bi tužilac podneskom od 4. jula 2005. godine „precizirao“ tužbene zahteve u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Veštak je 20. novembra 2005. godine dopunio nalaz i mišljenje. Tokom 2005. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. februar 2006. godine je odloženo, da bi se tuženi upozna o sa sadržinom podneska kojim je tužilac „precizirao“ tužbeni zahtev u jednom delu. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. april 2006. godine je takođe odloženo, da bi Opštinski sud izvršio uvid u spise predmeta 1P. 142/05 , u kome je odlučeno o delu tužbenog zahteva tužioca, dok je na sledećem ročištu zakazanom za 24. maj 2006. godine izveden dokaz saslušanjem tužioca. Istoga dana Opštinski sud je doneo delimičnu presudu 1P. 1327/03, kojom je odbi o kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da mu je radni odnos prestao nezakonito i da se poništi rešenje o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu broj 64 od 31. jula 2003. godine i da se vrati na rad. Tužilac je 13. juna 2006. godine izjavio žalbu protiv navedene delimične presude, a 25. jula je podneo predlog za donošenje privremene mere obezbeđenja, kojim je zahtevao da sud tuženom zabrani otuđenje nepokretnosti do potpunog namirenja tužioca u toj parnici.

Okružni sud je doneo presudu Gž. 1225/06 od 22. avgusta 206. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio delimičnu prvostepenu presudu 1P. 1327/03 od 24. maja 2006. godine u delu izreke kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad. U stavu drugom izreke ukinuta je delimična presuda u odnosu na deo kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da mu je radni odnos kod tuženog prestao nezakonito i da se poništi rešenje o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, pa je predmet tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Tužilac je 4. oktobra 2006. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda Gž. 1225/06 od 22. avgusta 206. godine, koju je Vrhovni sud Srbije rešenjem RevII. 1834/06 od 20. decembra 2006. godine odbacio kao nedozvoljenu, jer reviziju nije izjavio advokat, već tužilac lično. Spisi predmeta su 23. marta 2007. godine vraćeni Opštinskom sudu.

Tužilac je 26. aprila 2007. godine podneo Opštinskom sudu predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Opštinski sud je rešenjem 1P. 1327/03 od 10. maja 2007. godine odbio predlog za obezbeđenje po predlogu tužioca od 25. jula 2006. godine. Tužilac je 17. maja 2007. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, koju je Okružni sud rešenjem Gž. 1345/07 od 13. jula 2007. godine odbio kao neosnovanu.

Nakon održanog ročišta 1. avgusta 2007. godine, Opštinski sud je doneo treću po redu delimičnu presudu 1P. 1327/03, kojom je konstatovao da se ništi rešenje tuženog broj 64 od 31. jula 2003. godine kao nezakonito i utvrđuje da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog. Tuženi je 5. septembra 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene presude, a tužilac je 11. oktobra 2007. godine izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Okružnog suda Gž. 1345/07 od 13. jula 2007. godine, kojim je pravnosnažno odbijen tužiočev predlog za obezbeđenje.

Okružni sud je presudom Gž. 2076/07 od 7. novembra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio delimičnu presudu 1P. 1327/03 od 1. avgusta 2007. godine.

Tužilac je 6. decembra 2007. godine ponovo „precizirao“ tužbeni zahtev ističući ukupno 14 tužbenih zahteva, a do kraja 2007. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom – 21. decembra. Istoga dana sud je odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenje, radi utvrđivanja da li je i u kojoj meri tužilac pretrpeo bol i strah, jer je navodno bio maltretiran od tuženog prilikom davanja otkaza. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 21. januara 2008. godine. Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je doneo presudu 1P. 1327/03 od 19. maja 2008. godine, kojom je sve tužbene zahteve tužioca (njih 14) odbio kao neosnovane.

Postupajući po žabi tužioca, Okružni sud je rešenjem Gž. 1925/08 od 5. septembra 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda 1P. 1327/03 od 19. maja 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 19. januara 2009. godine, tužilac je 26. januara 2009. godine konačno opredelio sve tužbene zahteve u toj parnici. Ročište zakazano za 11. februar 2009. godine nije održano, jer je tuženi tražio rok da bi se izjasnio na podnesak tužioca, dok je naredno ročište održano šest dana kasnije. Opštinski sud je rešenjem odredio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja visine neisplaćenih zarada tužiocu, pripadajućih doprinosa, naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, te neisplaćene jubilarne nagrade. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 1. juna 2009. godine, na koji je tužilac 8. juna istakao određene primedbe. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 16. jun 2009. godine nije održano, jer veštak koga je trebalo saslušati zbog zdravstvenih problema nije došao. Veštak se podneskom od 14. septembra 2003. godine izjasnio na primedbe tužioca. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 15. septembar 2009. godine nije održano, zbog potrebe stranaka da se upoznaju sa podneskom veštaka od 14. septembra. Ni naredno ročište zakazano za 20. januar 2010. godine, pred novoobrazovanim Osnovnim sudom u Kraljevu (u daljem tekstu: Osnovni sud), koji je nakon reforme sudstva, preuzeo nadležnost Opštinskog suda, nije održano, takođe zbog potrebe da se parnične stranke izjasne na podneske dostavljene neposredno pre ročišta. Veštak se podneskom od 17. februara 2010. godine izjasnio na nove primedbe tužioca, dok je ročište za glavnu raspravu zakazano za 1. marta 2010. godine odloženo, jer tužiocu nije bio dostavljen podnesak veštaka od 17. februara.

Osnovni sud je, nakon održanog ročišta zaključio glavnu raspravu , doneo presudu P1. 522/10 od 22. marta 2010. godine kojom je u stavu prvom izreke odbačen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da tužilac zahteva vraćanje na rad kod tuženog i reintegriše ga na radno mesto pomoćnika direktora za privatizaciju u neograničenom trajanju od 1. avgusta 2003. godine, zbog prav nosnažno presuđene stvari, dok su u preostalom delu tužbeni zahtevi delimično su usvojeni, a delimično odbijeni kao neosnovani.

Parnične stranke su 17. maja, odnosno 21. maja 2010. godine izjavile žalbe protiv presude Osnovnog suda P1. 522/10 od 22. marta 2010. godine u delu u kome nisu uspele u sporu.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je zakazao raspravu, pa je nakon četiri održana ročišta (30. juna, 8. septembra, 3. oktobra i 20. oktobra), na kojima izveo dokaze veštačenjem od strane veštaka sudske ekonomske struke G. V, saslušanjem sudskog veštaka i saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, doneo osporenu presudu Gž1. 2574/10 od 20. oktobra 2011. godine, kojom je u stavu prvom izreke ukinuo presudu Osnovnog suda P1. 522/10 od 22. marta 2010. godine; u stavu drugom izreke odba čena je tužba tužioca u delu u kome je tražio da sud utvrdi da tužilac zahteva vraćanje na rad kod tuženog i reintegriše ga na radno mesto pomoćnika direktora za privatizaciju u neograničenom trajanju od 1. avgusta 2003. godine; u stavu trećem izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljenih zarada po osnovu nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati određene iznose navedene u osporenoj presudi; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u visini iznosa troškova za ishranu u toku rada isplati određene iznose ; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog izgubljenih zarada zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati određene iznose bliže navedene u tom stavu ; u stavu šestom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da na ime tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, po stopi na dan uplate, nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Kraljevu, preda odgovarajuće prijave M4 za period od 1. avgusta 2003. godine, pa do 28. februara 2004. godine i izda tužiocu kopiju ovih predatih prijava, sve na iznose dosuđene stavom drugim izreke te presude; u stavu sedmom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da uplati zakonom propisane doprinose za obavezno socijalno osiguranje na ime tužioca po stopi na dan uplate u zakonskom roku, nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, preda odgovarajuće M4 obrasce, na osnovice bl iže određene u tom stavu izreke; u stavu osmom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora isplati određene iznose u tom stavu izreke; u stavu devetom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2000, 2001. i 2003. godinu isplati iznose preko dosuđenih u stavu osmom izreke; u stavu desetom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati određene iznose bliže navedenu u tom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu jedanaestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati određene iznose bliže navedene u tom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu dvanaestom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćenog rada preko punog radnog vremena isplati iznose bliže navedene u tom stavu izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu trinaestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog zadržanih - oduzetih ličnih stvari isplati iznos od 175.600 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu četrnaestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 850.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom ka matom; u stavu petnaestom izreke odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog uskraćenog prava na deo besplatnog kapitala (akcija tuženog) isplati iznos od 14.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvred nosti, sa pripadajućom kamatom; u stavu šesnaestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže da mu na ime naknade štete u visini plaćenih doprinosa za socijalno osiguranje isplati iznos od 21.713 dinara, sa pripadaj ućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu sedamnaestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog troškova učinjenih oko spora isplati iznos od 24.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu osamnaestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog neisplaćene jubilarne nagrade za 40 godina staža kod tuženog isplati iznos od 124.140,96 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu devetnaestom izreke odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere obezbeđenja potraživanja prema tuženom kojom bi se zabranila tuženom prodaja, poklon ili otuđenje na bilo koji način ili stavljanje bilo kakvog tereta i kojom se uspostavlja založno pravo prvog reda u korist tužioca, na nepokretnoj imovini tuženog ; u stav u dvadeset om odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je Apelacioni sud, ceneći sve izvedene dokaze u prvostepenom postupku i dokaze koje je ponovio na raspravi održanoj dana 30. juna 2011. godine utvrdio sledeće činjenično stanje: da je tužilac bio zaposlen kod tuženog po osnovu ugovora o radu broj 26/105 od 12. avgusta 2002. godine na poslovima pomoćnika generalnog direktora za privatizaciju; da je rešenjem tuženog broj 64 od 31. jula 2003. godine tužiocu otkazan ugovor o radu, ali ugovor o radu broj 24/105 od 1. septembra 2002. godine i prestao mu je radni odnos kod tuženog 31. jula 2003. godine, zbog trajnog prestanka potrebe za radom zaposlenog; da je u tački 2. dispozitiva rešenja o otkazu ugovora o radu navedeno da se zaposleni svojom izjavom opredelio za opciju broj 1) - prestanak radnog odnosa i prijavljivanje Republičkom zavodu za tržište rada i utvrđeno mu je pravo na otpremninu; da je tačkom 3. dispozitiva istog rešenja tužilac upućen da se radi ostvarivanja prava na novčanu naknadu i drugih prava u skladu sa Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, prijavljuje nadležnoj službi Republičkog zavoda za tržište rada u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, radi uvođenja u evidenciju nezaposlenih lica; da je tužilac prijavljen na evidenciju Zavoda za tržište rada i da je ostvario pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti; da je rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Služba Kraljevo broj 104-02505-02/03-1200 od 2. decembra 2003. godine tužiocu prestalo pravo na novčanu naknadu priznato rešenjem broj 104-02505-01 od 31. avgusta 2003. godine, zaključno sa 3. novembrom 2003. godine; da je u obrazloženju tog rešenja navedeno da tužiočevo pravo na novčanu naknadu prestaje zbog ispunjavanja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju; da se tužilac zahtevom od 3. decembra 2003. godine obratio Fondu penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih sa zahtevom za priznanje prava na starosnu penziju; da međutim, po tom zahtevu tužioca rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Beograd - Filijala Kraljevo 08/02.181.1.1-573/03 od 16. januara 2004. godine tužiocu nije priznato pravo na starosnu penziju, jer nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi; da je utvrđen ukupan penzijski staž tužioca u trajanju od 38 godina, dva meseca i tri dana, ali da mu nije priznat u penzijski staž kao staž osiguranja u određenim periodima, jer nisu uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i staž sa uvećanim trajanjem u 1998, 1999. i 2000. godini; da je tužilac sam izvršio uplatu pripadajućih doprinosa; da je prema dopunskom izjašnjenju sudskog veštaka od 17. februara 2010. godine tužilac izvršio ukupnu uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje u iznosu od 31.846,50 dinara; da je u momentu otkaza ugovora o radu tužilac imao 39 godina devet meseci i dva dana radnog staža, što među strankama nije sporno i što je navedeno u aktu tuženog potpisanom od strane generalnog direktora tuženog u kome je konstatovano da pre odlaska u penziju tužilac treba da iskoristi neiskorišćene godišnje odmore i zarađene dane; da je o delu tužbenog zahteva tužioca koji se odnosio na uplatu neuplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje do prestanka radnog odnosa tužioca odlučeno pravnosnažnom delimičnom presudom Opštinskog suda u Kraljevu 1P. 1327/03 od 1. marta 2004. godine; da kako je napred navedeno, tužilac je sam izvršio uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje 12. marta 2004. godine, u svemu po rešenju Republičkog Fonda penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Beograd - Filijala Kraljevo 08/02.181.4.1 -61/04 od 12. februara 2004. godine kojim je tužiocu odobrena uplata neuplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za sporne periode; da je tim rešenjem utvrđeno da ukupan doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedeni period iznosi 21.605,25 dinara, koliko je tužilac i uplatio; da je iz službene beleške Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Filijala Kraljevo od 23. marta 2006. godine upućenoj Odeljenju za penzijsko i invalidsko osiguranje utvrđeno da se to odeljenje u vezi akta I. 181/06 od 2. februara 2006. godine obaveštava da je dužnik za svog radnika, ovde tužioca, uplatio doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na najniže propisane osnovice prema stepenu stručnosti za novembar i decembar 2000. godine, od 1. januara 2001. do 30. aprila 2001. godine, za novembar i decembar 2002. godine i od 1. maja 2003. do 31. jula 2003. godine; da je iz rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Beograd Filijala - Kraljevo 08/02.181.4.1-61/04 od 25. februara 2004. godine utvrđeno da je tužilac stekao svojstvo osiguranika od 1. avgusta 2003. godine, pa do 29. februara 2004. godine, te da je ukupan iznos doprinosa u tom periodu 10.082,45 dinara, koji je tužilac sam uplatio 12. marta 2004. godine; da iz tog rešenja proizlazi da je tužilac 25. februara 2004. godine podneo zahtev za uključivanje u obavezno osiguranje po odredbama člana 15. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, da se u smislu odredbe član 185. istog zakona opredelio da doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje plaća na osnovicu koja odgovara prvom stepenu stručne spreme, kao i da je ovaj zahtev tužioca navedenim rešenjem uvažen; da je u periodu od oktobra 2002. godine do januara 2003. godine tužilac po nalogu tuženog radio prekovremeno ukupno 242 sata na poslovima utvrđivanja stanja u preduzeću, koji mu nisu plaćeni; da je tužilac obavio i prekovremeni rad u trajanju od 102 sata po osnovu rada na socijalnom programu, što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka M. P. od 9. juna 2005. godine i osnovnog nalaza veštaka G. V. od 1. juna 2009. godine, koji mu nije plaćen; da je po iskazu tadašnjeg direktora tuženog svedoka R. P, kod tuženog zauzet stav da su tužilac i još dva zaposlena radnici sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima i članovi kolegijuma, pa je rukovodstvo tuženog smatralo da je njima obavljeni prekovremeni rad na neki način isplaćen kroz dodatak na ime rukovođenja; da je shodno osnovnom nalazu sudskog veštaka G. V. od 1. juna 2009. godine, po kome je obračun izostale zarade tužioca izvršen na bazi cene rada za najjednostavniji rad koju je tuženi u spornom periodu isplatio i ostalim zaposlenima, na isti način obračunat i prekovremeni rad tužioca; da je i nalazom i mišljenjem veštaka M. P. izvršen obračun naknade za prekovremeni rad tužioca u trajanju od 242 časa; da su oba veštaka izvršila uvećanje zarade po osnovu prekovremenog rada za 26%; da je postupajući po primedbi tužioca na osnovni nalaz i mišljenje veštaka G. V, veštak je u svom dopunskom nalazu od 14. septembra 2009. godine izvršio obračun uvećanja zarade po osnovu prekovremenog rada za 40%; da je i u dopunskom izjašnjenju istog veštaka od 17. februara 2010. godine obračun naknade za prekovremeni rad ostao isti kao i u dopunskom nalazu od 14. septembra 2009. godine, te da računskoj tačnosti obračuna prekovremenog rada stranke nisu prigovarale; da je pravnosnažnom delimičnom presudom Opštinskog suda u Kraljevu 1P. 1327/03 od 24. maja 2006. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na rad na radno mesto koje odgovara stručnoj spremi tužioca; da je presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2076/07 od 7. novembra 2007. godine pravosnažno utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog i poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu broj 64 od 31. jula 2003. godine; da je 6. decembra 2007. godine tužilac postavio ukupno 14 tužbenih zahteva, od kojih su neki i do tada postojali, a neki su prvi put postavljeni; da je podneskom od 26. januara 2009. godine tužilac objedinio sve postavljene tužbene zahteve u toj parnici i pri tom podnesku je ostao do zaključenja glavne rasprave u ovoj pravnoj stvari; da je u međuvremenu, tužilac ostvario pravo na starosnu penziju počev od 1. marta 2004. godine; da je visina primanja (na ime zarade koju bi ostvario, na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora) koju bi tužilac ostvario da mu radni odnos nije nezakonito otkazan utvrđena ekonomsko-finansijskim veštačenjem, i to - osnovnim nalazom od 1. juna 2009. godine, dopunskim izjašnjenjem veštaka od 17. februara 2010. godine i dopunskim nalazom od 8. septembra 2011. godine, za ceo period obuhvaćen tužbenim zahtevom; da je izveden i dokaz medicinskim veštačenjem radi utvrđivanja da li je tužilac pretrpeo duševne bolove zbog otkaza ugovora o radu.

Dalje je navedeno da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, Apelacioni sud odlučio kao u izreci presude iz sledećih razloga:

1) da je prvostepena presuda ukinuta u celini, s obzirom na učinjenu bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, zbog koje je činjenično stanje ostalo pogrešno i nepotpuno utvrđeno, pa se ni pravilnost primene materijalnog prava nije mogla sa sigurnošću ispitati, te je stoga Apelacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke;

2) da je tužba tužioca Rakić Božidara u stavu drugom izreke presude odbačena u delu kojim je tužilac tražio da sud utvrdi da tužilac zahteva vraćanje na rad kod tuženog i reintegraciju tužioca na radno mesto pomoćnika direktora za privatizaciju u neograničenom trajanju od 1. avgusta 2003. godine, zbog pravnosnažno presuđene stvari; da je u toku trajanja postupka istom tužbenom zahtevu tužioca pravosnažno odlučeno delimičnom presudom Opštinskog suda u Kraljevu 1P. 1327/03 od 24. maja 2006. godine;

3) da je tužilac takođe tražio da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, koja obuhvata zaradu koju bi ostvario da je radio u spornom periodu, uvećanu za naknadu troškova ishrane u toku rada, kao i troškove regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora; da je po oceni tog suda, a na bazi činjenica utvrđenih u postupku veštačenja i primenom odredbe člana 96. Zakona o radu iz 2001. godine i Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 22. avgusta 2003. godine, koji je bio u primeni u vreme kada je tužiocu prestao radni odnos nezakonitim rešenjem tuženog od 31. jula 2003. godine, tužilac osnovano potražuje naknadu štete u vidu izgubljenih primanja od 31. jula 2003. godine kao dana prestanka radnog odnosa, pa do 1. marta 2004. godine kao dana kada je po sopstvenom zahtevu ostvario pravo na starosnu penziju; da je pravni osnov tužbenog zahteva u konkretnoj parnici naknada štete koju je tužilac pretrpeo zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, a u vidu izgubljene zarade u spornom periodu; da je odredbom člana 190. Zakona o obligacionim odnosima propisano da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovane štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja; da zbog toga, po oceni ovoga suda, tužilac osnovano potražuje naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u navedenom periodu od prestanka radnog odnosa, pa do ostvarivanja prava na starosnu penziju u visini zarade koju bi ostvario da do nezakonitog prestanka radnog odnosa nije došlo, pri čemu zarada tužioca mora biti obračunata na isti način, prema istoj ceni rada za najjednostavniji rad, kao što je bila obračunata i ostalim zaposlenima kod tuženog u istom periodu, jer bi u protivnom tužilac bio u povoljnijem položaju od ostalih zaposlenih kod tuženog i ostvario bi naknadu štete u iznosu višem od onog koji bi ostvario da je u spornom periodu radio kod tuženog, odnosno koju je stvarno pretrpeo; da po shvatanju Apelacionog suda, minimalna zarada kao zakonska kategorija nije isto što i cena rada za najjednostavniji rad, već podrazumeva zaradu koju zaposleni ostvaruje za standardni učinak i puno radno vreme u smislu člana 84. Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, br. 70/01 i 73/01) i ne može biti primenjena kao osnovna cena za najjednostavniji rad da bi zatim množenjem sa koeficijentom radnog mesta i vremenom provedenim na radu poslužila kao osnova za obračun zarade zaposlenog; da je Apelacioni sud imao u vidu i navode tužioca iznete u toku prvostepenog postupka podneskom od 8. juna 2009. godine i ponovljene u iskazu tužioca datom na raspravi pred većem drugostepenog suda 20. oktobra 2011. godine, ali je našao da nisu osnovani;

4) da tužiocu u stavu četvrtom izreke nije dosuđen iznos naknade troškova za ishranu u toku rada u spornom periodu od 31. jula 2003. do 1. marta 2004. godine u iznosima utvrđenim dopunskim nalazom veštaka G. V. od 8. septembra 2011. godine, jer naknada za ishranu u toku rada po svojoj suštini podrazumeva obezbeđenje ishrane u toku rada za zaposlene, odgovarajućeg kvaliteta ili isplatu novčanih iznosa umesto organizovane ishrane u toku rada, ali se u svakom slučaju radi o pravu zaposlenog koje podrazumeva efektivno prisustvo na radu, čega u konkretnom slučaju nema, pa se tužiocu ovi iznosi po osnovu naknade navedenih troškova za ishranu u toku rada ne mogu ni priznati u okviru štete koju tužilac trpi zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa; da pravo na topli obrok ima strogo namenski karakter i vezano je za efektivan rad i ono ne pripada radniku za vreme odsustva sa rada;

5) da tužilac tužbom potražuje i naknadu štete u visini izgubljenih zarada zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i dalje počev od marta 2004. godine zaključno sa februarom 2010. godine, sve do pravnosnažnosti presude, ali po oceni Apelacionog suda, tužilac takvu štetu potražuje neosnovano, jer je sa 1. martom 2004. godine ostvario pravo na starosnu penziju; da je zbog toga taj deo tužbenog zahteva tužioca odbijen kao neosnovan u stavu petom izreke presude, saglasno članu 19. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine ;

6) da je pored obaveze tuženog na isplatu izostalih zarada tužioca u periodu od 1. avgusta 2003. godine, pa do 1. marta 2004. godine, tuženi kao poslodavac dužan da, na dosuđene iznose u visini izostale zarade iz stava tri izreke presude, tužiocu uplati i pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje o čemu je odlučeno u stavu šest izreke te presude;

7) da je tužbeni zahtev tužioca za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u stavu sedmom izreke odbijen kao neosnovan za period posle 1. marta 2004. godine, kao dana kada je tužilac ostvario pravo na starosnu penziju, jer momentom sticanja prava na starosnu penziju tužilac više nema svojstvo osiguranika, zaposlenog kod tuženog;

8) da je u pogledu dela tužbenog zahteva kojim tužilac potražuje naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, utvrđeno da tužilac nije iskoristio tri dana godišnjeg odmora za 2000. godinu, 30 dana godišnjeg odmora za 2001. godinu, da nije iskoristio srazmeran deo godišnjeg odmora za 2003. godinu, zaključno sa 31. julom 2003. godine, kao danom prestanka radnog odnosa; da je u tom delu osnovan tužbeni zahtev saglasno čl. 60. i 106. Zakona o radu iz 2001. godine koji je bio na snazi u spornom periodu, a da je njegova visina utvrđena finansijskim veštačenjem;

9) da je stavom devet izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim tužilac potražuje naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za iznos preko dosuđenog po tom osnovu (u stavu osam izreke);

10) da je tužilac istakao i tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati i troškove regresa za godišnji odmor za 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu; da pošto je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da tužilac nije iskoristio tri dana od godišnjeg odmora za 2000. godinu, dok je ostale dane godišnjeg odmora iskoristio, kao i da je u potpunosti iskoristio godišnji odmor za 2002. godinu, to je sud u stavu desetom izreke presude tužiocu dosudio i naknadu štete u visini troškova regresa za godišnji odmor, za one periode za koje je u postupku utvrđeno da je godišnji odmor iskoristio i srazmerno obimu u kome je tužilac godišnji odmor iskoristio, jer od obima iskorišćenog godišnjeg odmora zavisi i obim prava tužioca na isplatu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, kao akcesornog prava koje prati sudbinu glavnog prava;

11) da kako tužilac ne može osnovano potraživati istovremeno i naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor i naknadu štete u visini troškova regresa za iskorišćeni godišnji odmor, to je u stavu jedanaestom izreke tužbeni zahtev tužioca odbijen u visini naknade troškova regresa za 2001. i 2003. godinu, budući da je u postupku utvrđeno da u tom periodu tužilac nije iskoristio godišnji odmor;

12) da je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete isplati i obračunate iznose za rad preko punog radnog vremena, po oceni ovog suda osnovan, jer je u postupku utvrđeno da je tužilac ostvario rad preko punog radnog vremena, i to u svemu prema dopunskom nalazu veštaka G. V. od 14. septembra 2009. godine i 17. februara 2010. godine;

13) da je u stavu trinaestom izreke presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete zbog zadržanih oduzetih ličnih stvari isplati iznos od 175.600 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da po oceni Apelacionog suda, tužilac nije dokazao o kojim se tačno ličnim stvarima tužioca radi, gde su se one nalazile, gde su zadržane ili oduzete i od strane koga u ime i za račun tuženog, da li tuženi navedene stvari koristi, da li se to oduzimanje može pripisati u isključivu krivicu tuženom poslodavcu, te da li je tužilac usmeno ili pisanim putem tražio od tuženog da mu vrati njegove lične stvari, a nije dokazao ni koja je vrednost navedenih stvari, pa pošto je teret dokazivanja tih činjenica, u skladu sa odredbama čl. 7, 220. i 223. Zakona o parničnom postupku na tužiocu, to je sud o ovom tužbenom zahtevu tužioca odlučio primenom pravila o teretu dokazivanja i tužbeni zahtev tužioca u ovom delu odbio kao neosnovan;

14) da je u tužilac postavio i tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime nematerijalne štete isplati iznos od 850.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, ali da takav zahtev nije osnovan; da se pravo na naknadu štete iz radnog odnosa ostvaruje po pravilima o odgovornosti za štetu iz člana 154 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je uslov građanskopravne odgovornosti poslodavca postojanje štete, a od vrste štete koju je zaposleni pretrpeo i koju potražuje tužbom zavisi obim naknade; da nezakonitom odlukom o prestanku radnog odnosa poslodavac može zaposlenom prouzrokovati i nematerijalnu štetu, odnosno naneti mu psihički bol, ukoliko mu takvom nezakonitom odlukom povredi čast i ugled; da bi zaposleni imao pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, ako duševni bolovi koje je pretrpeo zbog povrede prava iz radnog odnosa to opravdavaju, a naročito ako je povreda prava zaposlenog iz radnog odnosa rezultat šikane, diskriminacije zaposlenog ili nekog drugog ponižavajućeg postupka ili zloupotrebe prava, uz uslov da je kod zaposlenog kao posledica izazvan i ozbiljniji poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže; da utvrđeno činjenično stanje ne ukazuje da se poslodavac ponašao na način koji bi bio osnov za dosuđenje nematerijalne štete, u konkretnom slučaju, bez obzira na to što je medicinskim veštačenjem utvrđeno da su strah i depresivno ispoljavanje i doživljavanje kao i psihičke patnje koje je tužilac preživljavao povodom otkaza ugovora o radu imali uticaja na njegovo zdravstveno stanje; da, međutim, iz nalaza veštaka ne proizlazi da je otkaz radnog odnosa kod tužioca izazvao ozbiljniji poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže, koji bi u smislu odredbe člana 200. zakona o obligacionim odnosima svojim intenzitetom i trajanjem opravdali dosuđivanje nematerijalne šte te tužiocu;

15) da je tužilac postavio i tužbeni zahtev po osnovu naknade štete zbog uskraćenog prava na deo besplatnog kapitala (akcija tuženog) u iznosu od 14.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate sa pripadajućom kamatom; da je, po oceni Apelacionog suda, za odlučivanje o naknadi štete nastaloj povodom propuštanja roka za upis besplatnih akcija primenom člana 44. Zakona o privatizaciji, stvarno nadležan Privredni sud, prema sedištu tuženog, zbog čega je u stavu petnaestom izreke tužba tužioca u tom delu odbačena primenom odredbe člana 17 stav 1. Zakona o parničnom postupku ;

16) da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati štetu u iznosu od 21.713 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime plaćenih doprinosa za socijalno osiguranje, koje je tužilac uplatio lično, a umesto tuženog kao poslodavca, jep je u postupku utvrđeno na osnovu pisanog dokaza - službene beleške Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Beograd - Filijala Kraljevo od 23. marta 2006. godine da je dužnik - tuženi za svog radnika – tužioca uplatio doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na najniže propisane osnovice prema stepenu stručnosti za novembar i decembar 2000. godine, od 1. januara 2001. do 30. aprila 2001. godine, za novembar i decembar 2002. godine i od 1. maja 2003. do 31. jula 2003. godine, odnosno za isti period za koji je uplatu izvršio i sam tužilac;

17) da tužilac neosnovano tužbom potražuje i iznos od 24.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime štete koju je pretrpeo povodom troškova nastalih oko spora a u navedenoj visini; da o stvarnim i nužnim troškovima koje parnične stranke imaju povodom parnice, odlučuje se primenom odredbi čl. 149. do 161. Zakona o parničnom postupku, kojima je regulisano pravo stranaka na naknadu nužnih i stvarnih troškova parničnog postupka, kao i parametri za odlučivanje suda o troškovima, koje stranke moraju opredeljeno tražiti u smislu odredbe člana 159. stav 1. istog Zakona; da se zbog toga tužiocu eventualni troškovi koji su nastali povodom ove parnice, a čiji osnov i visinu on u postupku nije dokazao, ne mogu dosuditi kao nastala šteta, primenom opštih odredbi odgovornosti za štetu iz Zakona o obligacionim odnosima, jer se troškovi povodom parnice ne naknađuju kao šteta, već se dosuđuju stranci koja je uspela u postupku prema obimu tog uspeha; da je stoga takav tužbeni zahtev tužioca odbijen je izrekom presude u stavu sedamnaestom;

18) da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog neisplaćene jubilarne nagrade za 40 godina staža kod tuženog isplati iznos od 124.140,96 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da bi tužilac stekao 40 godina radnog staža kod tuženog na dan 23. avgusta 2006. godine, te kako je on 1. marta 2004. godine ostvario pravo na starosnu penziju, od kada više nije u radnom odnosu kod tuženog, to se na naknadu štete u visini jubilarne nagrade za 40 godina staža ne može primeniti odredba člana PKU tuženog od 17. oktobra 2005. godine jer tužilac u tom momentu više nije bio zaposlen kod tuženog;

19) da je tužilac je u tokom postupku istakao i predlog za obezbeđenje svog potraživanja prema tuženom zabranom otuđenja i opterećenja nepokretne imovine tuženog podneskom od 25. juna 2007. godine, ali da kako tužilac nije dokazao opasnost da će bez privremene mere koju traži pretrpeti znatniju štetu, to nisu ispunjeni zakonski uslovi da se njegov predlog usvoji, kao što je i odlučeno u stavu devetnaestom izreke presude;

20) da je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu dvadesetom izreke presude, doneta u skladu sa članom 149. Zakona o parničnom postupku, pri čemu je sud imao u vidu pre svega uspeh stranaka u sporu.

4. Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1, člana 13. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 21, člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje , je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svim, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 16. septembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 20. oktobra 2011. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina i jedan mesec.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio složen, jer je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac istakao 14 tužbenih zahteva o kojima je sud trebalo da odluči.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo trajanju postupka. Naime, on je više puta tokom postupka preinačavao tužbene zahteve, isticanjem novih zahteva uz postojeće, što je posledično uticalo na dužinu trajanja postupka. U prilog doprinosu podnosioca govori i činjenica da je on 4. oktobra 2006. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda Gž. 1225/06 od 22. avgusta 206. godine, koju je Vrhovni sud Srbije rešenjem RevII. 1834/06 od 20. decembra 2006. godine odbacio kao nedozvoljenu, jer reviziju nije izjavio advokat, već podnosilac lično. Korišćenje pravnih sredstava suprotno zakonskim odredbama je, u konkretnom slučaju , dovelo do odugovlačenja postupka skoro šest meseci, jer su spisi predmeta vraćeni Opštinskom sudu tek krajem marta 2007. godine. Pored toga, podnosilac je tokom postupka isticao i određene predloge (za obezbeđenje potraživanja i rešavanje spornog pravnog pitanja), što je, bez obzira na njegovo legitimno pravo da ih ističe, u određenoj meri doprinelo da se postupak produži za još nekoliko meseci.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenim zahtevima, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome, govori i činjenica da je tokom postupka donet o čak pet presuda ( tri delimične) od kojih su dve ( delimična presuda 1P. 1327/03 od 24. maja 2006. godine i presuda 1P. 1327/03 od 19. maja 2008. godine) bile ukinut e i vraćen e prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Apelacionog suda Gž1. 2574/10 od 20. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, saglasno odredbi člana 170. Ustava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu, pre svega , sadržinu osporenog drugostepenog akta , Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud na sve žalbene navode koji se odnose na nepotpuno i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, na proizvoljnu primenu procesnog prava i materijalnog prava, dao veoma jasno, veoma detaljno i valjano obrazloženje. Po mišljenju Ustavnog suda, obrazloženje osporene presude je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava . Suprotna podnosiočeva tvrdnja je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni merodavnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Dakle, navodi ustavne žalbe ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

U vezi sa navodnom povred om načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju je u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da ima osnova.

Što se tiče istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, koju podnosilac zasniva na tome „što su druge stranke po istom pravnom osnovu ostvarile pravo na vraćanje na rad “, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine označenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba u tom delu ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Navodnu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, podnosilac vidi u tome što je „njegov zahtev za ponavljanje postupka pred drugostepenim sudom zanemaren“. Međutim, osim navedenog, podnosilac nijedan drugi navod ne ističe, te je Ustavni sud, ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

U vezi sa navodnom povredom prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da mu je povređeno pravo na imovinu.

Konačno, kako je sud utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, to ni navodi o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava ne mogu biti ustavnopravno prihvatljivi.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da za to nema zakonskog osnova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda Gž1. 2574/10 od 20. oktobra 2011. godine, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti