Usvajanje žalbe M. D. zbog dužine trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosioca M. D. u parnici koja je trajala preko 11 godina. Sud je istakao neažurnost prvostepenog suda kao glavni uzrok kašnjenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Aranđelovcu u predmetu P. 805/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz Aranđelovca je 25. novembra 2020. godine, preko punomoćnika B. L. V, advokata iz Aranđelovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1537/17 od 7. decembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2931/18 od 9. jula 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome su donete navedene presude.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude drugostepenog i revizijskog suda donete u parničnom postupku vođenom po tužbi podnetoj radi utvrđenja prava službenosti pešačkog prolaza, u kome je podnosilac imao svojstvo tuženog, i po protivtužbi tuženog radi utvrđenja prava službenosti održajem.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da se postupak vodio po tužbi tužilje koja je podneta 18. marta 2009. godine i po njegovoj protivtužbi koja je podneta radi utvrđenja; da je tužilja preinačila tužbeni zahtev 26. februara 2015. godine i pored toga što se tuženi izričito usprotivio preinačenju; da tokom postupka nije pravilno ocenjen izveštaj veštaka geodetske struke; da za trajanje suđenja od podnošenja tužbe do okončanja postupka nema opravdanja, te da je ovako dugo trajanje postupka neprimereno za ovu vrstu spora – utvrđenje službenosti, zbog čega je ukazao na okolnost povrede prava tuženog kao stranke na suđenje u razumnom roku; da je od podnošenja tužbe do donošenja odluke po reviziji proteklo 11 godina.

Podnosilac je Ustavnom sudu predložio da poništi osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1537/17 od 7. decembra 2017. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2931/18 od 9. jula 2020. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Aranđelovcu P. 805/16 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužbom koja je Opštinskom sudu u Aranđelovcu podneta 18. marta 2009. godine, tužilja je tražila da se utvrdi da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, nema pravo korišćenja katastarske parcele …/1 KO Aranđelovac, osim prava korišćenja jedne pešačke staze preko ove parcele u bliže opisanim merama. Predmet je zaveden pod brojem P. 190/09. Nakon 2010 godine postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu – Sudska jedinica u Aranđelovcu, a od 2014. godine pred Osnovnim sudom u Aranđelovcu u predmetu P. 6700/10.

Tuženi je 21. januara 2010. godine Osnovnom sudu u Kragujevcu – Sudska jedinica u Aranđelovcu podneo protivtužbu kojom je tražio da se utvrdi da je kao vlasnik kuće broj (…) u ul. K, postojeće na kp br. … KO Aranđelovac nosilac prava službenosti pešačkog prolaza preko parcele …/1 KO Aranđelovac u opisanom delu po osnovu održaja.

Osnovni sud u Aranđelovcu je 15. aprila 2015. godine doneo presudu P. 6700/10 kojom je, u prvom stavu izreke, usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da tuženi ima pravo službenosti jednog pešačkog prolaza preko kp br. …/1 KO Aranđelovac, kao poslužnog dobra u opisanim merama i granicama, dok je drugim stavom izreke usvojen protivtužbeni zahtev tuženog i utvrđeno da je tuženi nosilac prava službenosti pešačkog prolaza u opisanim merama i granisama po osnovu održaja. Trećim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2345/15 od 24. marta 2016. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Aranđelovcu P. 6700/10 od 15. aprila 2015. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutim delovima.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Aranđelovcu je 11. januara 2017. godine doneo presudu P. 805/16 kojom je, u prvom stavu izreke, usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da tuženi ima pravo službenosti jednog pešačkog prolaza preko katastarske parcele broj …/1 KO Aranđelovac kao poslužnog dobra u opisanim merama, a drugim stavom izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog i utvrđeno da je nosilac prava službenosti pešačkog prolaza preko kp. br. …/1 KO Aranđelovac širine 1,50 m u opisanim merama i granicama na osnovu zakonitog i mirnog održaja tuženog protivtužioca i njegovih pravnih prethodnika počev od 1968. godine. Trećim stavom izreke odlučeno je o troškovima postupka.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, nakon što je otvorio raspravu u ovoj pravnoj stvari i održao dva ročišta, 3. novembra i 7. decembra 2017. godine, doneo presudu Gž. 1537/17 od 7. decembra 2017. godine kojom je, u prvom stavu izreke, ukinuo presudu Osnovnog suda u Aranđelovcu P. 805/16 od 11. januara 2017. godine, u drugom stavu izreke usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da tuženi ima pravo službenosti jednog pešačkog prolaza preko kp. Br. …/1 KO Aranđelovac kao poslužnog dobra iz pravca kp br. …/3 na kojoj je prolaz od ulice K, preko kp.br. …/1 u opisanim merama, dok je trećim stavom izreke odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi nosilac prava službenosti pešačkog prolaza preko parcele …/1 KO Aranđelovac u opisanim merama i granicama na osnovu održaja tuženog i njegovih pravnih prethodnika počev od 1968. godine. Četvrtim stavom izreke odlučeno je o troškovima postupka.

U daljem toku postupka, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 2931/18 od 9. jula 2020. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog – protivtužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1537/17 od 7. decembra 2017. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilan zaključak drugostepenog suda da tuženi nije stekao pravo službenosti prolaza do svog stambenog objekta trasom na koju se odnosi protivtužbeni zahtev, već da ima pravo službenosti prolaza iz pravca ulice K. trasom na koju se odnosi tužbeni zahtev tužilje, dok za korišćenje preostalog dela katastarske parcele tužilje broj …/1 KO Aranđelovac na bilo koji drugi način, nema pravni osnov; da povremeno prolaženje tuženog i članova njegove porodice, kao i pravnih prethodnika tuženog sa donje južne strane iz pravca ulice P. nije moglo dovesti do sticanja prava službenosti održajem, jer na taj način službenost pešačkog prolaza kako je traženo protivtužbenim zahtevom nije vršena u punom obimu potrebnom za korišćenje stambenog objekta i parcele tuženog.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano 37 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano ukupno 18 ročišta. Preostalih 19 ročišta pred prvostepenim sudom nisu održana iz više različitih razloga: jedno ročište nije održano jer veštaci nisu dostavili sudu svoj nalaz i mišljenje nakon obavljenog veštačenja; zatim jedno ročište nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, a jedno zbog godišnjeg savetovanja sudija, zatim jedno ročište nije održano kako bi se tuženi izjasnili na podnesak tužioca koji im je uručen neposredno pred sudom, zatim jedno nije održano jer nisu združeni traženi spisi. Takođe, tokom postupka, nije održano ročište zakazano za 13. novembra 2012. godine zbog promene sudije i preuzimanja predmeta. U vremenu od 19. aprila 2013. godine do 10. septembra 2014. godine nije održano nijedno od osam zakazanih ročišta jer su spisi predmeta bili združeni drugom predmetu istog suda i dostavljeni Apelacionom sudu u Kragujevcu koji ih nije vratio. Konačno, dva ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata, dok ročište zakazano za 10. februar 2015. godine nije održano jer punomoćnik tužioca nije uredno pozvan.

Prvostepeni sud je u dokaznom postupku saslušao tužilju i tuženog u svojstvu stranaka, izveo dva puta dokaz uviđaj na licu mesta, te dva puta izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka geodetske struke i veštaka saobraćajne struke čije je nalaze pročitao tokom postupka, a drugostepeni sud je u dokaznom postupku saslušao tužilju i tuženog u svojstvu stranaka. Od početka postupka do njegovog okončanja donete su dve prvostepene presude od kojih je jedna ukinuta rešenjem drugostepenog suda (i predmet vraćen na ponovno suđenje), zatim jedna drugostepena i jedna revizijska presuda. Radi odlučivanja o postavljenim zahtevima stranaka pred prvostepenim sudom postupalo je četvoro sudija. Drugostepeni sud je otvorio raspravu i održao dva ročišta radi odlučivanja o postavljenim zahtevima stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe i protivtužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.) (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da presuda mora da se pisano izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja i da u složenijim predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana (član 354. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda održi ročište na kojem će se odrediti vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom (član 398. stav 1.).

5. Analizirajući dužinu trajanja postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 18. marta 2009. godine, podnošenjem tužbe tadašnjem Opštinskom sudu u Aranđelovcu i da je predmet okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2931/18 od 9. jula 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak trajao pred tri sudske instance više od 11 godina.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome je u postupku odlučivano za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da, iako je sud raspravljao o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Imajući u vidu da se u konkretnom sporu raspravljalo o pravu službenosti jednog pešačkog prolaza, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva, trebalo da utvrdi da li tuženi ima pravo službenosti prolaza do svog stambenog objekta trasom na koju se odnosi protivtužbeni zahtev ili trasom na koju se odnosi postavljeni tužbeni zahtev. Stoga složenost predmeta spora ne može da opravda jedanaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao nesumnjiv interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku, s obzirom na to da je predmet tužbenog i protivtužbenog zahteva bilo utvrđenje prava službenosti jednog pešačkog prolaza.

Takođe, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka pred sudom, jer je aktivno učestvovao u postupku i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Po oceni Ustavnog suda osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka, pre svega, predstavlja neažurno postupanje prvostepenog suda koji se prilikom određivanja ročišta nije u dovoljnoj meri starao da blagovremeno obezbedi uslove za njihovo održavanje. Tako su ročišta u drugoj polovini 2011. godine i tokom 2012. godine zakazivana svaka tri odnosno četiri meseca, a 2012. godine održano je samo jedno ročište. Nadalje, zaključak o neažurnom postupanju prvostepenog suda proizlazi i iz činjenice da čak osam ročišta u periodu od 19. aprila 2013. godine do 10. septembra 2014. godine, nije održano zbog toga što su spisi predmeta združeni drugom predmetu istog suda i dostavljeni Apelacionom sudu u Kragujevcu koji ih nije vratio, a sledeća dva ročišta, zakazana za 12. novembar i 24. decembar 2014. godine, nisu održana zbog obustave rada advokata. Prvostepeni sud je takođe propustio procesne mogućnosti da na jednom ročištu koncentriše izvođenje dokaze koje su stranke predložile, čime je u znatnoj meri doprineo odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dva puta izveden dokaz uviđajem suda na licu mesta uz učešće veštaka geodetske struke i veštaka saobraćajne struke, koji su zatim dva puta davali svoje nalaze, sa mišljenjem u pogledu okolnosti koje su bile predmet veštačenja. Konačno, prvostepeni sud je tri puta počinjao postupak iznova, jer su se tokom postupka promenile četiri sudije, a ročište 13. novembra 2012. godine nije održano zbog promene sudije i „preuzimanja predmeta“, za koje (ne)postupanje nema razumnog obrazloženja.

Ustavni sud konstatuje da je prva prvostepena presuda doneta nakon šest godina od podnošenja tužbe. Ova presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, nakon čega je prvostepeni sud doneo drugu po redu presudu 11. januara 2017. godine. Dakle, u periodu od osam godina prvostepeni sud je dva puta meritorno odlučivao o zahtevima stranaka.

Konačno, postupak po reviziji pred Vrhovnim kasacionim sudom trajao je dve godine i tri meseca.

Stoga, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je zaključio da je, pre svega, neažurno postupanje prvostepenog suda, dovelo do toga da je parnični postupak trajao preko 11 godina.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1537/17 od 7. decembra 2017. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2931/18 od 9. jula 2020. godine, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka i ponovljenih navoda istaknutih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, nije naveo ustavnopravne razloge koji bi opravdali tvrdnju da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na pravično suđenje.

Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe prvenstveno osporava navedene presude u pogledu činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka, ocenu izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova i primenu merodavnog prava, što ne predstavlja ustavnopravne razloge za osporavanje presude sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenih činjenica i primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje žalbe M. D. zbog dužine trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti