Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao preko 12 godina, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda, uključujući česte promene postupajućeg sudije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Milanov iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Milanov i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 707/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Milanov iz Zrenjanina je 24. juna 2009. godine, preko punomoćnika Feđe Šotija, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 707/03.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe 2. decembra 1996. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog DOO "Gradal" iz Novog Sada, tada na adresi Kisačka broj 28, radi raskida ugovora o građenju zaključenog 15. jula 1991. godine i vraćanja novca koji je tuženi primio od tužilje - ovde podnositeljke ustavne žalbe; da je predmet vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod brojem P. 7379/96, da bi se završio pod brojem P. 707/03, donošenjem prvostepene presude 11. jula 2007. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je tuženi DOO "Gradal" iz Novog Sada obavezan da tužilji isplati iznos od 14.342,95 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa domicilnom kamatom od 7. novembra 2005. godine do isplate, te da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 520.300 dinara, sve u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja; da je prvostepena presuda potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5912/08 od 7. maja 2009. godine; da je ovaj parnični postupak trajao gotovo 13 godina, a da to za posledicu ima, pored ostalog, da se navedena pravosnažna presuda ne može izvršiti, jer se tuženi više ne može pronaći. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i obaveže Republiku Srbiju da podnositeljki isplati iznos potraživanja utvrđen navedenom pravosnažnom presudom, kao i da joj zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati i iznos od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 707/03, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dragica Milanov iz Zrenjanina (u vreme podnošenja tužbe - Dragica Spasić, sa prebivalištem u Kikindi) je 2. decembra 1996. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu, sa zahtevom da sud raskine ugovor o građenju zaključen 15. jula 1991. godine između tužilje, kao investitora, i tuženog "Gradal GV" iz Novog Sada, na adresi Kisačka broj 28, kao izvođača radova, radi izgradnje apartmana u Baošićima površine 26,70 m2 i da obaveže tuženog da tužilji vrati primljena sredstva na ime cene radova u iznosu od 99.023,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od utuženja do isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Ročišta za raspravu po tužbi zakazana za 3. februar 1997. godine i 2. april 1997. godine nisu održana, jer je tuženi zatražio odlaganje prvog ročišta zbog sprečenosti da prisustvuje, a drugom ročištu, iako uredno pozvan, nije pristupio. Na prvom održanom ročištu 4. juna 1997. godine punomoćnik "Gradal-Holdinga" je istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije, s obzirom da tuženi onako kako je označen u tužbi više ne postoji, da na istoj adresi, pored "Gradal Holdinga" rade i SZ "Gradal", "Gradal Inženjering" i "Gradal Marketing", te predložio da se tužilji naloži da uredi tužbu. U podnesku od 29. septembra 1997. godine tužilja je obavestila sud da nije u mogućnosti da utvrdi ko je od ovih subjekata sledbenik "Gradal GV"sa kojim je ona zaključila ugovor i predložila da sud sasluša Vladimira Gluvakovića, kao svedoka, na okolnost pravnog sledbeništva "Gradal GV", jer je on kao njegov direktor potpisao sporni ugovor, a sada je potpisao i punomoćje za "Gradal Holding".

Kako na ročišta zakazana za 8. decembar 1997. godine i 24. februara 1998. godine V. Gluvaković nije pristupio, iako uredno pozvan, Opštinski sud u Novom Sadu je posle prvog ročišta odredio njegovo novčano kažnjavanje, a posle drugog ročišta novčano kažnjavanje i prinudno dovođenje na sledeće ročište. Na sledećem ročištu 28. aprila 1998. godine tuženi je tražio da mu se ostavi kraći naknadni rok za detaljno izjašnjenje o tužbenom zahtevu, a 11. maja 1998. godine je dostavio prvostepenom sudu pripremni podnesak u kome je naveo da je tužilja jednostrano raskinula ugovor, da joj je ponuđen iznos koji odgovara obavezama iz člana 8. spornog ugovora, da tužilja nije htela da primi taj iznos, čime je pala u poverilačku docnju.

Ročište zakazano za 25. juni 1998. godine je otkazano zbog promene postupajućeg sudije, a na ročištu 1. oktobra 1998, godine rasprava je počela iznova pred novim sudijom.

Na sledećem ročištu održanom 1. februara 1999. godine, novi punomoćnik tužilje je predao podnesak kojim je tužilja precizirala tužbeni zahtev u pogledu označavanja tuženog kao "Gradal Holding" iz Novog Sada, Kisačka broj 28, i predložila sudu da naloži tuženom da obrazloži kako je došao do svog iznosa duga prema tužilji, koji je naveo u pripremnom podnesku. Ročište zakazano za 16. april 1999. godine nije održano, jer za tuženog nije pristupio niko, iako uredno pozvan, tužilja je 6. jula 1999. godine urgirala kod prvostepenog suda zakazivanje ročišta, a na sledećem ročištu, održanom 27. oktobra 1999. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je, na saglasan predlog stranaka, doneo rešenje P. 7379/96 o prekidu postupka radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Tužilja je podneskom od 8. februara 2000. godine predložila da se postupak nastavi, a sud je 10. februara 2000. godine doneo vanraspravno rešenje kojim je usvojio ovaj predlog. Na sledećem ročištu održanom 15. maja 2000. godine saslušana je tužilja i na njen predlog je određeno finansijsko veštačenje putem sudskog veštaka Tomislava Stojanovića, sa zadatkom da utvrdi isplate koje je tužilja u skladu sa ugovorom i dokumentacijom priloženom u spisu izvršila tuženom u spornom periodu, sa stanjem u odnosu na vrednost metra kvadratnog u spornoj zgradi. Iako je veštak podneskom od 31. maja 2000. godine obavestio prvostepeni sud da će pristupiti veštačenju tek nakon izvršene uplate naknade za veštačenje, koji je dostavljen punomoćniku tužilje 26. juna 2000. godine, tužilja nije uplatila naknadu, te je Opštinski sud u Novom Sadu 18. septembra 2000. godine doneo rešenje P. 678/2000, kojim je odredio prekid postupka u ovoj parnici.

Tužilja je predložila nastavak postupka tek podneskom od 15. februara 2001. godine, a s obzirom da je veštak T. Stojanović u međuvremenu preminuo, predložila je za veštaka Ljubicu Mijatović iz Novog Sada. Opštinski sud u Novom Sadu je 21. februara 2001. godine doneo rešenje P. 1103/01 o nastavku postupka i određivanju novog veštaka. Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio na ročištu održanom 12. aprila 2001. godine.

U podnesku od 19. aprila 2001. godine tužilja je predložila sudu određivanje dopunskog veštačenja, sa zadatkom da veštak izvrši revalorizaciju svih uplata koje je izvršila tužilja, počev od dana svake uplate pa do dana veštačenja. Ovaj predlog tužilje sud je usvojio rešenjem od 31. maja 2001. godine. Kako je dopunsko veštačenje dostavljeno sudu 11. juna 2001. godine, na ročištu održanom 21. juna 2001. godine punomoćnici stranaka su zatražili naknadni rok od osam dana za izjašnjenje o dopunskom nalazu. Tužilja je podneskom od 22. juna 2001. godine precizirala tužbeni zahtev u skladu sa dopunskim veštačenjem, a na ročištu održanom 17. septembra 2001. godine sud je saslušao veštaka i zaključio glavnu raspravu.

Presudom P. 1103/01 od 17. septembra 2001. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je usvojio precizirani tužbeni zahtev i obavezao tuženog da isplati tužilji iznos od 854.028,23 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. juna 2001. godine do isplate i troškove parničnog postupka u iznosu opredeljenom u stavu dva izreke presude. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 12. novembra 2001. godine.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude u celini, a tužilja protiv odluke o troškovima postupka. Žalbe su dostavljene Okružnom sudu u Novom Sadu 26. decembra 2001. godine. Okružni sud u Novom Sadu je 20. maja 2002. godine vratio predmet prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka (nedostataka u punomoćju za zastupanje tuženog), a po otklanjanju nedostatka, spisi su dostavljeni drugostepenom sudu 17. juna 2002. godine. Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2542/02 od 20. novembra 2002. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa nalogom o tome kako će prvostepeni sud upotpuniti činjenično stanje. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 5. februara 2003. godine.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred novim, trećim sudijom u ovom postupku, koji je 14. aprila 2003. godine doneo rešenje o određivanju dopunskog veštačenja putem veštaka Lj. Mijatović, sa nalogom veštaku da "sačini dopunski nalaz po metodologiji datoj u rešenju Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2542/02". Veštak je sudu dostavio nalaz i mišljenje 6. maja 2003. godine.

U podnesku od 25. maja i na ročištu od 29. maja 2003. godine tužilja je predložila dopunu nalaza i mišljenja veštaka, zbog toga što umesto revalorizacije novačne obaveze, na način kako je veštak utvrdio, traži razliku do potpune naknade štete u smislu odredbe člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer štetu zbog dužnikove docnje zatezna kamata ne pokriva. U podnesku od 4. avgusta 2003. godine tužilja je obavestila prvostepeni sud da ne prihvata dopunski nalaz i mišljenje veštaka od 6. juna 2003. godine (koji se, nače, ne nalazi u spisima predmeta) i predložila metodologiju za obračun njenog potraživanja. Na ročištu 11. septembra 2003. godine, sud je, na predlog punomoćnika tuženog, odredio mirovanje postupka, ali je na ročištu 1. oktobra 2003. godine usvojio predlog punomoćnika tužilje za povraćaj u pređašnje stanje i odredio dopunsko veštačenje u skladu sa predlogom tužilje. Dopunsko veštačenje je dostavljeno sudu 20. oktobra 2003. godine, a 4. novembra 2003. godine tužilja je precizirala tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka.

Nakon toga, Opštinski sud u Novom Sadu je 10. decembra 2003. godine doneo rešenje kojim je naložio strankama da se izjasne na okolnosti u vezi cene i preračuna uplata tužilje u skladu sa rešenjem Okružnog suda Gž. 2542/02. Ovo rešenje prvostepenog suda je punomoćniku tužilje dostavljeno 16. januara 2004. godine, a tužilja je dostavila sudu svoje izjašnjenje 12. februara 2004. godine.

U daljem toku postupka - posle održanih još šest ročišta (3. marta, 21. aprila, 14. oktobra i 1. decembra 2004. godine, te 29. juna i 27. oktobra 2005. godine) i dva odložena iz razloga na strani suda (16. juna 2004. godine i 23. maja 2005. godine), podnositeljka je 23. novembra 2005. godine konačno precizirala svoj tužbeni zahtev. Na ovim ročištima Opštinski sud u Novom Sadu je izveo dokaze saslušanjem tužilje, kao parnične stranke, saslušanjem jednog svedoka na strani tuženog, te saslušanjem veštaka. Prvostepeni sud je 1. decembra 2004. doneo rešenje o dopunskom veštačenju putem veštaka Željka Jarčevića, koje je, na predlog tužilje, zamenjeno rešenjem od 12. aprila 2005. godine o određivanju istog veštačenja putem veštaka Lj. Mijatović. Tužilja je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka po tom rešenju precizirala svoj tužbeni zahtev 7. juna 2005. godine, da bi - povodom podneska tuženog od 28. juna 2005. godine sa odgovorom na precizirani tužbeni zahtev - 8. jula 2005. godine predložila da sud odredi dopunsko veštačenje. Na dopunski nalaz i mišljenje veštaka od 3. oktobra 2005. godine tužilja je imala primedbe, a prvostepeni sud je 27. oktobra naložio veštaku novo dopunsko veštačenje, koje je dostavljeno sudu 7. novembra 2005. godine; tužilja je precizirala tužbeni zahtev podneskom od 23. novembra 2005. godine. Od marta meseca 2004. godine prvostepeni sud je pozivao zakonskog zastupnika tuženog V. Gluvakovića radi izvođenja dokaza saslušanjem parnične stranke, pod pretnjom novčane kazne i upućivao pozive preko Ministarstva unutrašnjih poslova, ali su ova dostavljanja bila bezuspešna, a MUP je više puta obaveštavao postupajući sud da se "Gradal Holding" ne nalazi na naznačenoj adresi, da u bazi podataka nisu našli adresu V. Gluvakovića, da je poznato da izbegava kontakt sa organima, te da je za njim raspisana poternica 25. januara 2005. godine (dopisi MUP-a od 17. marta 2004. godine, 26. novembra 2004. godine i 4. maja 2005. godine); za to vreme punomoćnik tuženog je postupao pred sudom.

Na ročištu 8. decembra 2005. godine, zbog promene postupajućeg sudije postupak je počeo iznova, a punomoćnik tužilje je ispravio tužbeni zahtev u pogledu kamate koju potražuje. Na sledećem ročištu 18. aprila 2006. godine, koje je odloženo zbog toga što punomoćnik tuženog, iako uredno pozvan, nije pristupio, postupao je novi, peti sudija u ovom predmetu. Ročište zakazano za 4. juli 2006. godine je odloženo na predlog punomoćnika tužilje, a na ročištu 19. oktobra 2006. godine rasprava je, zbog promene postupajućeg sudije, počela iznova. Ročišta zakazana za 21. decembar 2006. godine, 16. februara 2007. godine i 5. april 2007. godine nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Punomoćnik tuženog je poslednji podnesak (odgovor na precizirani tužbeni zahtev) dostavio sudu 28. juna 2005. godine, a zatim, iako uredno pozvan, nije pristupao ročištima u periodu od 23. maja 2005. godine do 21. decembra 2006. godine (sedam ročišta), da bi podneskom od 11. januara 2007. godine otkazao zastupanje tuženog. MUP, preko koga je prvostepeni sud 21. decembra 2006. godine ponovo naredio dostavljanje poziva zastupniku tuženog Vladimiru Gluvakoviću, je dopisom od 14. februara 2007. godine obavestio sud da je naznačena adresa fiktivna i da MUP pri pokušaju dostavljanja pismena već niz godina na toj adresi nije našao imenovanog, niti ikoga od njegove porodice.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 707/03 od 16. februara 2007. godine, saglasno članu 79. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, tuženom postavio privremenog zastupnika - advokata Sašu Ivanovskog iz Novog Sada a na predlog punomoćnika tužilje od 27. oktobra 2006. godine. Nakon održanih ročišta 9. maja, 12. juna i 11. jula 2007. godine Opštinski sud u Novom Sadu je zaljučio glavnu raspravu i doneo presudu P. 707/03, kojom je usvojio precizirani tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužilji isplati iznos od 14.342,95 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa domicilnom kamatom od 7. novembra 2005. godine do isplate i da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 520.300 dinara, sve u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 10. septembra 2008. godine.

Rešavajući o žalbi privremenog zastupnika tuženog od 19. septembra 2008. godine protiv prvostepene presude, Okružni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 5912/08 od 7. maja 2009. godine, kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu pesudu. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 25. maja 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 22. februara 2005. godine je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 2. decembra 1996. godine, a da je postupak okončan donošenjem drugostepene presude 7. maja 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude predmetni parnični postupak trajao 12 godina i pet meseci, i našao je da ovakvo trajanje parničnog postupka očigledno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je u ovom postupku bilo više činjeničnih i pravnih pitanja relativne složenosti koje je trebalo raspraviti, te je sud sproveo dokazni postupak u kome je izveo saslušanje tužilje kao parnične stranke, saslušanje jednog svedoka na strani tuženog, finansijsko veštačenje u kome je veštak, pored osnovnog izveštaja, po primedbama stranaka dao i šest dopunskih nalaza i mišljenja, kao i upoznavanje sa određenom dokumentacijom. Međutim, po oceni Ustavnog suda ova pitanja, ipak, nisu bila takve prirode da opravdavaju tako dugo trajanje parničnog postupka.

S obzirom na to da je predmet spora bila isplata relativno visokog novčanog iznosa, Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od nesumnjivog interesa za podnositeljku ustavne žalbe.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe u ovom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka svojim ponašanjem u manjoj meri doprinela trajanju predmetnog parničnog postupka. Tako je podnositeljka posle donošenja, na njen predlog, rešenja od 15. maja 2000. godine o određivanju finansijskog veštačenja propustila da uplati naknadu za veštačenje i pored toga što joj je 26. juna 2000. godine dostavljeno obaveštenje veštaka da neće pristupiti veštačenju pre uplate naknade, tako da je prvostepeni sud 18. septembra 2000. godine doneo rešenje o prekidu postupka, a podnositeljka je podnela predlog za nastavak postupka tek 15. februara 2001. godine, te ovaj period od preko osam meseci treba staviti na teret stranke. Podnositeljka je predlog za određivanje dopunskog veštačenja putem drugog veštaka dostavila provstepenom sudu tek dva i po meseca nakon prijema rešenja o određivanju dopunskog veštačenja putem veštaka Ž. Jarčevića od 1. decembra 2004. godine. Zatim, usled propusta punomoćnika podnositeljke, sud je 11. septembra 2003. godine odredio mirovanje postupka, a 1. oktobra 2003. godine usvojio predlog za povraćaj u pređašnje stanje, dok je ročište zakazano za 4. juli 2006. godine odloženo na predlog punomoćnika tužilje, jer tužilja nije pristupila.

Na teret suda se ne bi mogao staviti ni period od donošenja rešenja, na predlog stranaka, o prekidu postupka radi pokušaja mirnog rešavanja spora od 27. oktobra 1999. godine, do podnošenja predloga za nastavak postupka 8. februara 2000. godine.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos dugom trajanju parničnog postupka dao je nadležni sud, prvenstveno Opštinski sud u Novom Sadu, svojim neefikasnim postupanjem. Naime, iako je prvostepeni sud u ovom postupku zakazao 35 ročišta, a održao 29, i što su ona uglavnom zakazivana u prihvatljivim razmacima, njegovo ukupno delovanje nije obezbedilo potrebnu efikasnost rešavanja ovog spora. Prva prvostepena presuda je doneta posle četiri godine i devet meseci od podnošenja tužbe, da bi u postupku po žalbi bila ukinuta zbog bitne povrede parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a ponovni prvostepeni postupak je trajao četiri godine i četiri meseca. Ovome je, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo doprinela česta promena postupajućeg sudije, s obzirom na to da je u predmetu u prvostepenom postupku postupalo čak pet sudija, usled čega je postupak počinjao iznova. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije od 23. aprila 1987. godine). Pored toga, prvostepeni sud nije iskoristio sve mogućnosti koje je imao na raspolaganju da spreči odugovlačenje postupka od strane tuženog i posledice njegovog očiglednog izbegavanja da se pojavi pred sudom, naročito u ponovnom prvostepenom postupku. Takođe se ukazuje da je u postupku bilo i drugih ispoljavanja neefikasnosti i neažurnosti suda, kao što je okolnost da su u toku 1999. godine zakazana samo tri, a održana dva ročišta, da je od donošenja prvostepenih presuda do njihovog dostavljanja podnositeljki proteklo po dva meseca, da je drugostepeni sud, prilikom odlučivanja o žalbi, morao da vrati spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.
Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 707/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu zahtev istaknut u ustavnoj žalbi i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

U vezi sa troškovnikom za sastav ustavne žalbe koji je naveden u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

6. Polazeći od iznetog, a saglasno članu 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti