Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Kao meru satisfakcije, Sud je odredio objavljivanje odluke u „Službenom glasniku“.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić Bratislav Đokić, dr Goran Ilić dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Petrović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragane Petrović i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 3661/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragana Petrović iz Beograda podnela je 7. decembra 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 3661/08.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se predmetni parnični postupak vodi od 1997. godine; da se ročišta nepotrebno odlažu, „čime se ide na ruku tužilačkoj strani koja je u posedu nepokretnosti koje su predmet spora; da se usvaja svaki predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, iako nije postojao opravdan razlog za nedolazak na raspravu. Takođe je navedeno da je podnositeljki uskraćeno pravo da sud pravično i u razumnom roku odluči o njenim pravima i obavezama.

Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe zaključio da podnositeljka u suštini ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu, koji je Osnovni sud u Nišu dostavio Ustavnom sudu 22. novembra 2010. godine, hronološki je opisan tok predmetnog parničnog postupka i istaknuto da 12 ročišta nije održano zbog nedolaska tužene, te da je tužena, s obzirom na navedeno, kao i jer je preduzimala radnje kojima je odugovlačila postupak, doprinela dužini trajanja postupka.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 3661/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, tužilac Svetozar Petrović, stric tužene, podneo je 17. aprila 1997. godine tužbu, kojom je tražio da se utvrdi da je vlasnik određenih pomoćnih prostorija koje se nalaze na navedenoj katastarskoj parceli u Nišu, kao i da je znatnim ulaganjem na glavnoj stambenoj zgradi koja se nalazi na istoj parceli uvećao svoj suvlasnički udeo u delu koji utvrdi veštak, a što je tužena dužna da prizna. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1959/97.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom parničnom postupku zakazano je za 4. jun 1998. godine, ali ono nije održano, jer je punomoćnik tužioca obavestio sud da je zbog bolesti sprečen da dođe na raspravu. Sledeće ročište, zakazano za 22. decembar 1998. godine, održano je bez prisustva tužioca, koji je bio uredno pozvan, dok naredno ročište, zakazano za 4. maj 1999. godine nije održano, jer uredno pozvana tužena nije došla. Na ročištu održanom za 8. jul 1999. godine, tužena je predala sudu „pripremni podnesak“ sa protivtužbom, kojom je tražila da sud utvrdi da je tužena-protivtužilac zemljišnoknjižni vlasnik ½ kuće sa dva pomoćna objekta, koji se nalaze na navedenoj katastarskoj parceli u Nišu, kao i vanknjižni vlasnik opisanog pomoćnog objekta na istoj katastarskoj parceli. Nakon ovog ročišta, do donošenja rešenja tog suda P. 1959/97 od 14. oktobra 2005. godine održano je još devet ročišta (16. marta, 16. juna, 3. jula i 21. novembra 2000. godine, 18. maja i 4. decembra 2001. godine, 18. aprila 2002. godine, 12. novembra 2003. godine i 4. jula 2005. godine). Na održanim ročištima izveden je dokaz uviđajem na licu mesta, dokaz saslušanjem stranaka i saslušanjem predloženih svedoka, kao i veštačenjem putem veštaka građevinske struke. U ovom periodu nije održano 17 ročišta, od kojih osam – jer punomoćnik tužene nije bio uredno pozvan (zakazana za 30. januar, 20. februar, 12. i 26. mart, 16. juni, 12. septembar i 24. decembar 2003. godine i 26. februar 2004. godine), tri – usled nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužene, koji je obavestio sud da zbog bolesti ne može da dođe na raspravu (zakazana za 20. decembar 1999. godine, 20. septembar 2001. godine i 26. maj 2005. godine, dva – zbog bolesti postupajućeg sudije (zakazana za 22. februar 2001. godine i 26. mart 2003. godine), dva na zahtev tužene koja je tražila rok da se izjasni na podneske koje su joj bili uručeni na samom ročištu (zakazana za 12. oktobar 1999. godine i 6. februar 2002. godine), dok dva nisu održana jer predmet još nije bio dat u rad sudskom veštaku, odnosno jer određeni sudski veštak nije vratio predmet (zakazana za 20. novembar 2002. godine i 30. april 2004. godine).

Podneskom od 26. decembra 2001. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev koji se odnosio na utvrđenje prava svojine na glavnoj stambenoj zgradi, tako što je tražio da sud utvrdi da je on suvlasnik sa udelom od 2/3 na opisanoj zgradi, na osnovu „investicionog ulaganja“, što je tužena dužna da prizna i da trpi upis ovog prava u zemljišne i druge javne knjige, a postavljen je i alternativni zahtev da se tužena obaveže da tužiocu isplati određeni novčani iznos po osnovu neosnovanog obogaćenja „za plaćene troškove gradskog građevinskog zemljišta i ostalih komunalija koje terete suvlasničku nepokretnost“, sa zakonskom zateznom kamatom ili da se obaveže tužena da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime ulaganja izvršenih na navedenoj nepokretnosti, sa zakonskom zateznom kamatom.

Na ročište zakazano za 14. oktobar 2005. godine nije došla ni jedna parnična stranka, iako su obe bile uredno pozvane, te je sud na tom ročištu doneo rešenje P. 1959/97 da se tužba tužioca i protivtužba protivtužilje smatraju povučene. Tužilac je 17. oktobra 2005. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, navodeći da na raspravu zakazanu za 14. oktobar 2005. godine nije mogao da dođe zbog izuzetno lošeg zdravstvenog stanja. Opštinski sud u Nišu je, na ročištu određenom povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, održanom 10. januara 2006. godine, doneo rešenje kojim je usvojio predlog i stavio van snage rešenje od 14. oktobra 2005. godine. Predmet je dobio broj 208/06.

Nakon donošenja ovog rešenja, na ročištima održanim 6. marta i 18. aprila 2006. godine parnične stranke su se samo izjasnile o navodima tužbe i o tužbenom zahtevu, jer je tužena predložila mirno rešavanje spora. Ročišta zakazana za 3. maj i 6. jun 2006. godine nisu održana, bez navođenja u zapisniku razloga za to, dok ročišta zakazana za 28. jun i 13. jul 2006. godine nisu održana jer je tužena izjavila da je podigla protivtužbu, te da bi trebalo spojiti postupke po tužbi i po protivtužbi.

Podignutom protivtužbom tužena-protivtužilja je tražila da sud obaveže tužioca-protivtuženog da joj po osnovu naknade štete u naznačenom novčanom iznosu, zbog „onemogućavanja korišćenja imovine koja joj pripada po osnovu rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 712/90 od 19. decembra 1990. godine“, počev od dana podnošenja tužbe, pa do dana isplate, „kao i da joj u buduće po istom osnovu“ mesečno isplaćuje navedeni novčani iznos, dok za to budu postojali zakonski uslovi. Povodom protivtužbe, na kojoj je pečat prijema u Opštinski sud u Nišu 10. jul 2006. godine, formiran je predmet P. 3859/06, koji je rešenjem suda, bez datuma i broja, spojen spisima predmeta P. 208/06.

Protivtužba je dostavljena drugoj parničnoj stranci pre početka ročišta zakazanog za 4. oktobar 2006. godine, te to ročište nije održano, jer je ta stranka tražila rok da se izjasni na navode iz protivtužbe. Nakon dostavljanja podneska kojim se tužilac-protivtuženi izjasnio o navodima protivtužbe i o protivtužbenom zahtevu, na ročištu održanom 20. novembra 2006. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka građevinske struke na okolnosti iznete u protivtužbi i određen je veštak, međutim, s obzirom na to da određeni veštak nije preuzeo predmet do ročišta zakazanog za 20. decembar 2006. godine, ovo ročište nije održano. Ni ročište zakazano za 16. februar 2007. godine nije održano, jer su parnične stranke predložile da se sprovede postupak medijacije. Međutim, s obzirom na to da je na drugoj zakazanoj sesiji postupka medijacije tužena obavestila medijatora da stranke nisu uspele da se dogovore, te je tužena odustala od daljeg postupka medijacije, predmet je, rešenjem M. 30/07 od 17. aprila 2007. godine, vraćen u parnicu na dalji postupak. U daljem postupku, do donošenja prve prvostepene presude, održano je dva ročišta (2. jula 2007. godine, na kome je tužena-protivtužilja dala primedbe na nalaz veštaka koji joj je dostavljen 9. januara 2007. godine, kao i 22. oktobra 2007. godine, na kojem je zaključena glavna rasprava), dok tri ročišta nije održano (ročište zakazano za 4. jun 2007. godine, jer nije došao uredno pozvan punomoćnik tužene-protivtužilje; ročište zakazano za 2. jul 2007. godine – jer nije došao veštak koji je na tom ročištu trebalo da se izjasni na primedbe na njegov nalaz; ročište zakazano za 19. oktobar 2007. godine, zbog bolesti punomoćnika tužioca-protivtuženog).

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 208/06 od 22. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca koji se odnosio na utvrđenje prava svojine na opisanim pomoćnim objektima, kao i na utvrđenje da je suvlasnik sa udelom 2/3 na navedenoj porodičnoj stambenoj zgradi, konstatovano povlačenje tužbe u delu koji se odnosio na isplatu određenih novčanih sredstava po osnovu neosnovanog obogaćenja, dok je protivtužbeni zahtev protivtužilje odbijen u celini. Protiv ove presude tužena-protivtužilja je izjavila žalbu 9. januara 2008. godine.

Okružni sud u Nišu, odlučujući o navedenoj žalbi, doneo je 26. maja 2008. godine rešenje Gž. 727/08, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Nišu P. 208/06 od 22. oktobra 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj 3661/08. U ovom delu postupka održano je šest ročišta (28. avgusta, 6. i 24. oktobra 2008. godine, 14. januara, 18. marta i 22. juna 2009. godine), na kojima su parnične stranke preinačile tužbeni, odnosno protivtužbeni zahtev, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka građevinske struke i izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka. Na ročištu održanom 14. januara 2009. godine tužena-protivtužilja je izjavila da ima brojne primedbe na nalaz veštaka koji joj je dostavljen 2. decembra 2008. godine, a podnesak sa primedbama je dostavila sudu 20. januara 2009. godine. U toku ovog dela postupka od zakazanih ročišta pet nije održano (dva zbog bolesti punomoćnika tužioca-protivtuženog, zakazana za 18. jul 2008. godine i 24. april 2009. godine, dva, zakazana za 2. novembar 2008. godine i 12. februar 2009. godine - jer je parničnim strankama pre početka ročišta dostavljen nalaz, odnosno izjašnjenje veštaka po primedbama na nalaz, koje je veštak dostavio sudu nekoliko dana pre zakazanih ročišta, a jedno, zakazano za 22. septembar 2008. godine – jer je tuženoj-protivtužilji pre početka ročišta uručen podnesak tužioca-protivtuženog, kojim on preinačuje tužbeni zahtev, a koji je sudu dostavljen 1. septembra 2008. godine).

Opštinski sud u Nišu je, nakon što je zaključio glavnu raspravu u ovom parničnom predmetu, doneo presudu P. 3661/08 od 22. juna 2009. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da je on vlasnik dograđenog dela kuće, kao i garaže, koji se nalaze na navedenoj katastarskoj parceli u Nišu, kao i protivtužbeni zahtev protivtužilje, kojim je tražila da se utvrdi da opisani pomoćni objekat predstavlja zaostavštinu sada pokojnog dede protivtužilje, odnosno oca tužioca, dok su ostali tužbeni i protivtužbeni zahtevi odbijeni kao neosnovani.

Protiv ove presude žalbe su izjavile obe parnične stranke. U toku postupak po žalbi, Apelacioni sud u Nišu je 31. maja 2010. godine održao ročište za raspravu, nakon čega je 3. juna 2010. godine doneo presudu Gž. 42/10, kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 3661/08 od 22. juna 2009. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik garaže koja se nalazi na navedenoj katastarskoj parceli i tako što je usvojen protivtužbeni zahtev protivtužilje i utvrđeno da opisana garaža predstavlja zaostavštinu sada pokojnog dede protivtužilje, odnosno oca tužioca, dok su u preostalom delu žalbe tužioca-protivtuženog i tužene-protivtužilje odbijene kao neosnovane i u tim delovima potvrđena je presuda Opštinskog suda u Nišu P. 3661/08 od 22. juna 2009. godine.

5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da tuženi može do zaključenja glavne rasprave pred sudom podići kod istog suda protivtužbu, ako je zahtev protivtužbe u vezi s tužbenim zahtevom, ili ako se ti zahtevi mogu prebiti, ili ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o tužbenom zahtevu (član 192. stav 1.); da sud van ročišta za glavnu raspravu donosi, između ostalog, rešenje o spajanju parnica (član 313. stav 1.).

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Nišu 17. aprila 1997. godine, do podnošenja ustavne žalbe 9. oktobra 2008. godine trajao 11 godina i šest meseci, kao i da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 3. juna 2010. godine, te da je ukupno trajao 13 godina i dva meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, počev od 17. aprila 1997. godine, kada je podneta tužba Opštinskom sudu u Nišu, pa do donošenja presude Apelacionog suda u Nišu od 3. juna 2010. godine, kojom je predmetni postupak pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio veoma složenog činjeničnog stanja. Pre svega, sud je trebalo da postupa po tužbi i protivtužbi, pri čemu je protivtužbeni zahtev dva puta podizan, dok je tužilac više puta preinačio i „precizirao“ tužbeni zahtev. S obzirom na to da je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava svojine na određenim objektima i utvrđenje udela na stambenoj zgradi koja se nalazi u zajedničkoj svojini obe parnične stranke, kao i da je tužbenim i protivtužbenim zahtevom tražena isplata određenih novčanih iznosa, na sudu je bilo da izvede više dokaza (uviđajem, veštačenjem i slaslušanjem parničih stranaka i svedoka). Takođe, vođenje postupka je bilo donekle usporeno izjavama parničnih stranaka da je u izgledu mirno rešenje spora, a u toku ovog postupka sproveden je i postupak medijacije koji je trajao dva meseca.

Međutim, nezavisno od navedenog, na sudu koji vodi postupak je da obezbedi da se taj postupak sprovede bez odugovlačenja. Stoga je, prema oceni Ustavnog suda, nedopustivo, bez obzira na složenost postupka u pitanju, da se prvo ročište zakaže tek za jednu godinu i dva meseca od podnošenja tužbe, da se pri tome ne dostavi tužba drugoj parničnoj stranci, te tako ne obezbede uslovi da se to ročište i održi, a da se naredno zakaže za šest meseci. Pored navedenog, više zakazanih ročišta nije održano na zahtev jedne od parničnih stranaka, koja je od Opštinskog suda u Nišu tražila rok da se izjasni na podnesak koji joj je sud uručio tog dana, iako su ti podnesci bili dostavljeni sudu više od mesec dana pre datuma za koje je ročište zakazano. Takođe, Opštinski sud u Nišu je pet puta za redom u roku od deset meseci zakazivao ročišta za glavnu raspravu na koja nije bio uredno pozvan punomoćnik tužene, zbog čega ta ročišta nisu ni održana. Prema oceni Ustavnog suda, da bi obezbedio efikasnost u radu, na opštinskom sudu je bilo da postupi u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i u slučaju da dostava nije moguća, jer se punomoćnik više ne nalazi na datoj adresi, a promenu nije prijavio sudu, dostavu izvrši pribijanjem poziva na oglasnu tablu suda, ili ukoliko dostava poziva nije mogla da se izvrši iz drugih razloga, da na ročište pozove stranku lično. Ustavni sud konstatuje i da je jedan od sudskih veštaka koji je postupao u navedenom parničnom postupku, svoj nalaz dostavio tek nakon skoro godinu dana, a da ga pri tome sud koji ga je odredio nije ni opomenuo da dostavi nalaz u što kraćem roku.

S druge strane, Ustavni sud je utvrdio da su postavljeni tužbeni i protivtužbeni zahtev u predmetnom parničnom postupku bili od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da su se odnosili na utvrđivanje prava svojine na nepokretnostima, među kojima se nalazila i porodična stambena zgrada, kao na isplatu određenog novčanog iznosa. Međutim, prema oceni Ustavnog suda i sama podnositeljka ustavne žalbe je u izvesnoj meri doprinela dužini trajanja postupka. Naime, četiri ročišta nije održano na zahtev punomoćnika podnositeljke, koji je obavestio sud da je sprečen da prisustvuje raspravi, na tri zakazana ročišta njen punomoćnik nije došao, ne obavestivši sud o eventualnoj sprečenosti da dođe, dok jedno od zakazanih ročišta nije održano na zahtev podnositeljke jer druga parnična stranka nije došla iako je bila uredno pozvana. Pored toga, na zahtev podnositeljke dva ročišta su „odlagana“, odnosno na njima su se stranke samo izjasnile o tužbenim zahtevima, jer je najavila mirno rešenje spora, koje, međutim, ni posle postupka medijacije nije postignuto. Takođe, jedno ročište nije održano jer je podnositeljka izjavila da je podnela protivtužbu, te je tražila da se parnice po tužbi i po protivtužbi spoje, mada je protivtužbu podnela tek neposeredno pre sledećeg zakazanog ročišta, koje je zbog toga bilo odloženo.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, s obzirom na to da podnositeljka ustavnom žalbom nije tražila naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, te je odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti