Poništenje presude zbog pogrešnog tumačenja odricanja od prava na zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio drugostepenu presudu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Pravo na pravičnu naknadu za rad, koje obuhvata i naknadu zarade, ne može se odreći, pa je tumačenje sudova bilo ustavnopravno neprihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Vukomanović iz sela Kovačevo, opština Novi Pazar, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

 

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Vukomanović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 666/07 od 31. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 656/09 od 29. maja 2009. godine utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 656/09 od 29. maja 2009. godine i nalaže Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 666/07 od 31. oktobra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Zorica Vukomanović iz sela Kovačevo, opština Novi Pazar, podnela je 24. juna 2009. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 666/07 od 31. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 656/09 od 29. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1.Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je prvostepeni sud neosnovano utvrdio da je potpisujući sporazum o međusobnom regulisanju prava i obaveza po osnovu rada, podnositeljka ustavne žalbe prebila svoj dug sa socijalnim programom koji joj preduzeće nudi. Takođe je navedeno da prihvatanjem socijalnog programa podnositeljka nije prihvatila da poslodavac prema njoj nema nikakvih dugovanja, već samo dugovanja po osnovu zarade.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u pismene isprave priložene uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljki ustavne žalbe je 14. decembra 2006. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, po osnovu odluke poslodavca o proglašenju tehnološkim viškom.

Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 14. decembra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja tog preduzeća prema zaposlenoj, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlene u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlene prema preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma utvrđeno je da preduzeće duguje podnositeljki ustavne žalbe navedeni novčani iznos na ime neisplaćenih zarada, kao i da se preduzeće obavezuje da uplati Republičkom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposlena se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5. tog sporazuma. Sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 666/07 od 31. oktobra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud obaveže tuženog DP Savremena Konfekcija „Raška“ da joj isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za navedeni period, sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude navedeno je da "sud zaključuje da je tužilja sa tuženikom postigla pismeni sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, pa i u delu neisplaćenih zarada, što znači da tu spada i minimalna zarada kao predmet tužbenog zahteva do dana prestanka radnog odnosa, te kako je nesporno da je zaključeni sporazum i izvršen isplatom otpremnine tužilji ... to se tužbeni zahtev tužilje pokazao u celini kao neosnovan". Protiv ove presude tužilja je izjavila žalbu.

Okružni sud u Novom Pazaru, odlučujući o žalbi tužilje, doneo je 29. maja 2009. godine osporenu presudu Gž1. 656/09, kojom je žalbu tužilje odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 666/07 od 31. oktobra 2007. godine. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je da su „neosnovani navodi žalbe da Sporazumom nije regulisano pitanje naknade zarade, jer je članom 2. Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 14. decembra 2006. godine, utvrđeno da tuženi prema tužilji nema dugovanja, pa s obzirom na izneto, prvostepeni sud je na pravno valjan način cenio Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, posebno član 2.“. Takođe je navedeno da su „neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije pravilno ... utvrdio da tužilja potražuje naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne naknadu zarade, te da su to različite kategorije predviđene zakonom, a ovo stoga što je isplata naknade zarade kategorija koja se isplaćuje i po osnovu plaćenog odsustva, jer bez obzira kakvu kategoriju ima, da li naknada zarade ili zarada, tužilja i tuženi kao poslodavac su regulisali međusobnim sporazum i to bezuslovno“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između zarade i naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa, a koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog, i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (član 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Sa stanovišta ustavnopravne zaštite prava na rad, međutim, razlikovanje između zarade i naknade zarade nije ni neophodno, budući da je odredbom člana 60. stav 4. Ustava, po oceni Ustavnog suda, utvrđeno, između ostalog, da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad. Imajući u vidu da pravičnu naknadu za rad predstavlja kako zarada tako i naknada zarade, te da se tog prava niko ne može odreći – kao što se ne može odreći nijednog prava za koje član 60. stav 4. Ustava sadrži eksplicitnu zabranu odricanja – podnositeljka ustavne žalbe se nije mogla odreći ni prava na naknadu zarade u konkretnom slučaju, za period dok se nalazila na plaćenom odsustvu. Naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja svakako pravičnu naknadu za rad, budući da je podnositeljka ustavne žalbe bila na plaćenom odsustvu ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni, saglasno odredbi člana 60. stav. 4. Ustava, ne može odreći.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 666/07 od 31. oktobra 2007. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 656/09 od 29. maja 2009. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnositeljke. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o povredi prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud, imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja o žalbi, ocenio je da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević