Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je arbitrerno primenio procesno i materijalno pravo u sporovima za vraćanje privremeno oduzetog vozila i naknadu štete zbog njegovog nevraćanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . M . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13358/10 od 2. februara 2011. godine i Gž. 6172/13 od 13. septembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6172/13 od 13. septembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 3195/12 od 24. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Valjeva podneo je Ustavnom sudu, 14. marta 2011. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13358/10 od 2. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava.

Povredu označenih prava podnosilac obrazlaže sledećim navodima: da sud nije mogao da odbije njegov tužbeni zahtev kojim je tražio vraćanje privremeno oduzetog vozila samo zbog toga što je utvrđeno da se ono više ne nalazi u državini tužene koja ga je predala trećem licu, a ne njemu od koga je vozilo oduzela; da drugostepeni sud nije ukinuo nižestepenu odluku i pored toga što je ocenio da je zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka; da je dovedena u sumnju nepristrasnost jednog od članova sudskog veća drugostepenog suda. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-1174/2011.

Ustavnom žalbom od 21. oktobra 2013. godine podnosilac je istakao povredu pomenutih prava u odnosu na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6172/13 od 13. septembra 2013. godine.

Podnosilac ističe da je ovom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog rada organa tužene – nevraćanja privremeno oduzetog vozila, iz razloga što su sudovi našli da on nije na pouzdan način dokazao da je vlasnik spornog vozila. S tim u vezi, ukazuje na sadržinu svog i iskaza saslušanih svedoka iz kojih, po njegovom mišljenju, nesumnjivo proizlazi da je vlasnik vozila, te navodi da sudovi nisu cenili ove dokaze i da nisu dali razloge zbog kojih ih nisu prihvatili. Takođe smatra da okolnost što nije predložio izvođenja dokaza saslušanjem jednog svedoka ne može biti razlog za ocenu da činjenično stanje nije utvrđeno na pouzdan način. Na kraju zaključuje da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na imovinu jer nikada nije dobio odluku o trajnom oduzimanju vozila, a izgubio je spor i za vraćanje vozila i za naknadu štete koju je tražio u visini protivvrednosti vozila zbog nezakonitog rada organa tužene. Ustavni sud je povodom ove ustavne žalbe formirao predmet Už-8463/2013.

Na osnovu odredaba člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je, spojio navedene ustavne žalbe, radi jedinstvenog odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Valjevu, kojom je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo da mu vrati u državinu označeno vozilo, koje mu je tužena oduzela po potvrdi o privremenom oduzimanju predmeta, ili da mu naknadi štetu zbog nezakonitog rada u iznosu od 2.400.000,00 dinara, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P. 2604/10 od 14. aprila 2010. godine je: obavezana tužena da tužiocu vrati u državinu predmetno vozilo, u roku od 15 dana od prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav 1. izreke); odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu tužena alternativno, na ime naknade štete zbog nezakonitog rada, isplati 2.400.000,00 dinara (stav 2. izreke).

U obrazloženju ove presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je tužena, postupajući po krivičnoj prijavi oštećenog D. J . protiv šest osumnjičenih lica, među kojima i tužioca u ovoj parnici, oduzela tužiocu sedam vozila, za koje je izdala potvrdu o privremenom oduzimanju, kao i da je, nakon njihove provere, pet vozila vratila tužiocu, jedno zadržala zbog daljih provera, a predmetno vozilo, za koje je utvrđeno da nije predmet izvršenja krivičnog dela, predala Z. R. Dalje je navedeno da je saobraćajna dozvola za sporno vozilo izdata na ime G . S, a da je Z . R, kome je vozilo predato, to vozilo koristio po overenom punomoćju. Takođe, navedeno je da je parnični sud izvršio uvid u označeni krivični predmet, te da je utvrdio da je osumnjičeni Z . R . u svojoj izjavi u toku istrage naveo da je on vozilo pribavio od G . S, zatim da ga je prodao za 25.000 evra D . J, koji mu nije isplatio kupoprodajni iznos u celini, a koji je isto vozilo prodao tužiocu za 24.000 evra i koji je isplatio cenu u potpunosti. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po nalaženju suda, osnovan je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu se vrati sporno vozilo, jer prema odredbi člana 61. stav 2. Zakona o policiji, kada prestanu razlozi zbog kojih je predmet privremeno oduzet (...) taj predmet će se vratiti licu od kojeg je oduzet. Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, prvostepeni sud je zaključio da ona ne ovlašćuje policiju da se upušta u raspravljanje imovinskopravnih odnosa na stvari. U obrazloženju je navedeno i da je tužilac, iako nije bilo od presudnog značaja, dokazao da je vlasnik vozila na kojem je svojinu stekao na zakonit način, na osnovu usmenog ugovora o prodaji koji je izvršen u celini. Međutim, kako se navodi u obrazloženju, nije bilo osnova da se usvoji tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tužena alternativno obaveže da mu, na ime naknade štete, plati novčanu protivvrednost vozila u iznosu od 2.400.000,00 dinara jer se, u konkretnom slučaju, „ne radi o tome da je tužilac ostavio tuženom fakultativno ovlašćenje, u smislu odredbe člana 332. Zakona o parničnom postupku (...) niti se radi o fakultas alternativa, u smislu odredaba čl. 409. i 410. Zakona o obligacionim odnosima.

Protiv prvostepene presude, u usvajajućem delu, žalbu je izjavila tužena.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13358/10 od 2. februara 2011. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Valjevu P. 2604/10 od 14. aprila 2010. godine u usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu vrati u državinu predmetno vozilo, uz obrazloženje da je, i pored toga što tužena nije, saglasno članu 61. stav 2. Zakona o policiji, vozilo vratila tužiocu od kojeg ga je oduzela, već ga je predala trećem licu, tužbeni zahtev neosnovan usled toga što tužena više nije u državini spornog vozila, te nije ni u mogućnosti da isto preda tužiocu. U obrazloženju ove drugostepene presude navedeno je i da je taj sud ocenio da su osnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno odlučio kada je obavezao tuženu da vrati predmetno vozilo, jer nije dao dovoljne i jasne razloge o odlučnim činjenicama koje su od značaja za rešenje ove pravne stvari, kao i da je prvostepena odluka nejasna, nerazumljiva i zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, usled koje je došlo do pogrešne primene materijalnog prava. Osporena presuda doneta je u veću Apelacionog suda u Beogradu čiji je jedan od članova bio sudija I.N.

Nakon okončanja ovog sudskog postupka, podnosilac je kao tužilac podneo novu tužbu Osnovnom sudu u Valjevu, kojom je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Valjevo da mu, na ime naknade štete zbog nezakonitog rada njenog organa, isplati iznos od 24.000 evra, sa pripadajućom kamatom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 3195/12 od 24. juna 2013. godine odbijen je prigovor presuđene stvari koji je istakla tužena (stav 1. izreke), kao i tužbeni zahtev tužioca (stav 2. izreke), koji je istom odlukom obavezan da tuženoj isplati opredeljeni novčani iznos na ime troškova postupka (stav 3. izreke). Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je prvostepeni sud utvrdio isto činjenično stanje kao i u predmetu tog suda P. 2604/10. U obrazloženju presude je navedeno i da kod ovakvog stanja stvari, sud nalazi da je tužilac mogao da stekne pravo svojine na predmetnom vozilu po usmeno zaključenom ugovoru o kupoprodaji sa D. J, koji bi bio izvršen predajom vozila tužiocu kao kupcu, a saglasno odredbi člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Dalje je navedeno da iz izvedenih dokaza nesumnjivo proizlazi da je tužilac bio u državini vozila, ali da sud nije mogao na pouzdan način da utvrdi po kom osnovu je bio u državini, odnosno da li po osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog sa D . J, ili po nekom drugom osnovu. Naime, kako je dalje navedeno u obrazloženju, tužilac je tvrdio da je vozilo kupio od D . J, a to su izjavili i svedoci M . M . i Z . R, kojima je to bilo poznato iz kazivanja tužioca, odnosno D . J, ali da iskazi ovih lica nisu bili dovoljni za pouzdan zaključak da je tužilac u državini predmetnog vozila po osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenim sa D . J, jer tužilac za to ne poseduje pisani dokaz, a o toj činjenici nedostaje izjašnjenje prodavca kao ugovorne strane, koje bi imalo značaja. Takođe, navedeno je da je tužilac kao razlog zbog kog nije predložio da se sasluša kao svedok D . J . izjavio da se to lice nalazi u bekstvu zbog krivičnog postupka i da je za njim raspisana poternica, ali, po oceni suda, ta okolnost ne može da bude opravdavajući razlog da se ne predloži izvođenje dokaza saslušanjem navedenog lica kao svedoka. Polazeći od pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku, a imajući u vidu sve navedeno, Osnovni sud u Valjevu je ocenio da tužilac nije na pouzdan način dokazao da je vlasnik spornog vozila, te da usled nevraćanja vozila trpi štetu, zbog čega je našao da nije ni osnovan tužbeni zahtev. Obrazlažući ocenu o neosnovanosti prigovora presuđene stvari, Osnovni sud u Valjevu je naveo da je u ranije vođenom parničnom postupku u predmetu P. 2604/10, tužilac istakao alternativni tužbeni zahtev, odnosno da je njegov zahtev bio usmeren na vraćanje vozila, a da je zahtev za isplatu protivvrednosti vozila u stvari predstavljao alternativnu mogućnost oslobađanja od obaveze tuženog, tako da se nije radilo o tužbenom zahtevu niti o kumulaciji tužbenih zahteva, već o jednom zahtevu (za vraćanje stvari), pri čemu je tužbom tuženom bila ponuđena mogućnost da se oslobodi svoje obaveze isplatom novčanog iznosa koji je tužilac odredio. Stoga, kako je dalje navedeno u obrazloženju prvostepene presude, kako o zahtevu tužioca, sa činjeničnim osnovom kao u predmetnom parničnom postupku, nije pravnosnažno odlučeno, sud je odbio kao neosnovan prigovor presuđene stvari koji je istakao tuženi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6172/13 od 13. septembra 2013. godine potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Valjevu P. 3195/12 od 24. juna 2013. godine. U obrazloženju te drugostepene presude navedeno je da je odredbom člana 61. stav 2. Zakona o policiji propisano da će se privremeno oduzeti predmet vratiti licu od koga je oduzet, međutim, kako je, u konkretnom slučaju sporno vozilo vraćeno trećem licu, to je tužilac, shodno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, morao da dokaže da je vlasnik tog vozila, te da, usled propusta tužene da mu vozilo vrati, trpi štetu. Prema oceni drugostepenog suda, pravilno je našao nižestepeni sud da tužilac nije dokazao da je vlasnik spornog vozila jer nije priložio pisani ugovor o kupoprodaji tog vozila, niti je predložio da se sasluša D. J, kao lice od koga je eventualno kupio vozilo. Stoga su, prema oceni drugostepenog suda, neosnovani navodi žalbe tužioca da je on dokazao da je vlasnik spornog vozila što je sud mogao da zaključi iz njegovog iskaza i iskaza svedoka, kao i navod da prvostepeni sud nije dao razloge zašto te dokaze ne prihvata. U obrazloženju presude je navedeno i da se ovakvim navodima žalbe osporava ocena izvedenih dokaza koju je dao prvostepeni sud, a da se ova ocena ne može pobijati žalbom, jer koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. U obrazloženju iste presude je navedeno i da je prvostepeni sud pravilno ocenio da nije osnovan prigovor presuđene stvari, jer tužbeni zahtev tužioca u predmetnom parničnom postupku nije zasnovan na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao i tužbeni zahtev istog tužioca u ranije vođenom postupku P. 2064/10. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju, jer je prvostepeni sud našao da je u ranije vođenom postupku tužbeni zahtev tužioca bio usmeren na vraćanje vozila, a da je zahtev za isplatu protivvrednosti vozila predstavljao alternativnu mogućnost oslobađanja od obaveze tuženog.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u prvovođenom postupku, bilo je propisano: da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)); da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka i vratiće predmet istom prvostepenom sudu ili će ga ustupiti nadležnom prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave, te da će drugostepeni sud u ovom rešenju odlučiti i koje se sprovedene radnje, zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka, ukidaju (član 376. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se primenjivao u drugovođenom postupku, propisano je: da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. st. 2. i 3.); da presuda može da se pobija, između ostalog, zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 373. stav 1. tačka 2)); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 374. stav 2. tačka 12)): da pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji ako je sud neku bitnu činjenicu pogrešno utvrdio, odnosno ako je nije utvrdio, kao i da nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi (član 375.).

Odredbom člana 61. stav 2. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 63/09-Odluka US) bilo je propisano da kad prestanu razlozi zbog kojih je predmet privremeno oduzet, ako drugim zakonom ili odlukom nadležnog organa nije drukčije određeno, privremeno oduzeti predmet će se vratiti licu od kojeg je oduzet, a ako je došlo do značajnog gubitka vrednosti predmeta, lice ima pravo na naknadu štete.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.);

Odredbom člana 34. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05-dr. zakon) propisano je: da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče predajom te stvari u državinu sticaoca (stav 1.); da se predaja pokretne smatra izvršenom i predajom isprave na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari, kao i uručenjem nekog dela stvari ili izdvajanjem ili drugim označavanjem stvari koje znači predaju stvari (stav 2.); da kada se pokretna stvar nalazi u državini sticaoca po nekom pravnom osnovu, on stiče pravo svojine na nju u trenutku zaključenja pravnog posla sa vlasnikom stvari na osnovu koga se stiče pravo svojine (stav 3.); da ako sticalac prava svojine na pokretnu stvar ostavi tu stvar i dalje u državini prenosioca po nekom drugom osnovu, on stiče pravo svojine na nju u trenutku zaključenja pravnog posla sa vlasnikom stvari na osnovu koga se stiče pravo svojine (stav 4.); da pravo svojine na pokretnu stvar koju drži treće lice prelazi na sticaoca u trenutku zaključenja pravnog posla kojim mu je prenosilac preneo pravo da zahteva povraćaj te stvari, kao i da treće lice ima pravo da prema novom vlasniku istakne sve prigovore koje je imao prema ranijem vlasniku (stav 5.); da se predaja pokretne stvari smatra izvršenom i kada iz konkretnih okolnosti proizlazi da je izvršena predaja stvari (stav 6.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud još jednom ponavlja da je njegovo ovlašćenje u postupku po ustavnoj žalbi da, sagledavajući postupak kao celinu, oceni da li je konkretan sudski postupak vođen na način koji je podnosiocu omogućio pravično suđenje, što, po pravilu, podrazumeva ispitivanje da li je podnosiocu bilo omogućeno da iznese sve argumente i dokaze koje je smatrao bitnim, da se delotvorno izjasni o tvrdnjama i dokazima suprotne strane, da su razlozi na kojima je zasnovana osporena odluka argumentovano obrazloženi. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučajevima kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni ili diskriminatorni, u toj meri da za posledicu imaju povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih ljudskih prava i sloboda.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u parničnom postupku postavio dva tužbena zahteva – jedan da mu tužena vrati vozilo koje mu je oduzela, a drugi da mu isplati novčani iznos u visini iznosa kupoprodajne cene tog vozila. Ustavni sud je, potom, konstatovao da je o ova dva zahteva meritorno odlučeno u dva parnična postupka. Prvo je Apelacioni sud u Beogradu, presudom od 2. februara 2011. godine, nakon što je ocenio da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12) stava 2. člana 361. Zakona o parničnom postupku, preinačio takvu prvostepenu presudu i pravnosnažno odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za vraćanje vozila, budući da se vozilo ne nalazi u državini tužene. Potom je isti drugostepeni sud, presudom od 13. septembra 2013. godine, kao neosnovan ocenio i tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe za isplatu kupoprodajne cene na ime naknade štete zbog nezakonitog rada organa tužene, te je i ovaj zahtev odbijen, uz obrazlazloženje da podnosilac, na kome je kao tužiocu bio teret dokazivanja, nije dokazao da je vlasnik spornog vozila, te da trpi štetu čiju naknadu traži.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da odredba člana 61. stav 2. Zakona o policiji nalaže da se privremeno oduzeta stvar vrati onom licu od koga je i oduzeta. Osim toga, nijedna odredba Zakona o policiji kojom su uređeni uslovi i postupak oduzimanja i vraćanja predmeta ne predviđa oslobođenje organa unutrašnjih poslova od obaveze vraćanja privremeno oduzete stvari licu od kojeg je ona oduzeta. Štaviše, prethodno pomenuta zakonska odredba propisuje obavezu naknade štete u slučaju značajnog gubitka vrednosti oduzetog predmeta licu od kojeg je predmet oduzet i ne zahteva da se radi o vlasniku predmeta. Sa druge strane, kada je reč o odgovornosti pravnog lica iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima za štetu koju prouzrokuje njegov organ u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, pitanje pravne prirode odgovornosti države za nepravilan, odnosno nezakonit rad njenih organa, u suštini, predstavlja odgovornost za radnje ili propuštanja koja učine službena lica u vršenju službenih ovlašćenja, odnosno lica koja nastupaju u funkciji državnog organa.

5.1. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13358/10 od 2. februara 2011. godine, Ustavni sud, najpre, ističe da, saglasno citiranoj odredbu člana 61. stav 2. Zakona o policiji, postoji obaveza tužene da privremeno oduzeti predmet, kao što je to u konkretnom slučaju bilo sporno vozilo, kad se za to steknu propisani uslovi, vrati licu od kog je i oduzet. Iz navedenog proizlazi da na tuženoj nije da procenjuje kome treba da vrati privremeno oduzetu stvar, već da tu stvar mora da vrati onom od koga ju je oduzela. Međutim, u situaciji kada privremeno oduzeti predmet preda drugom licu, odnosno onom od koga nije ni oduzet, tada nije moguće da se zahteva od nekog da vrati stvar koju nema. Stoga je Ustavni sud ocenio da je u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za vraćanje vozila drugostepeni parnični sud dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge, a budući da je u toku postupka utvrdio da sporno vozilo više nije u državini tužene.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je navedenu odluku Apelacioni sud doneo nakon što je ocenio da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12) stava 2. člana 361. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 376. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, navedena bitna povreda odredaba parničnog postupka predstavljala takvu povredu zbog koje je presuda doneta u postupku u kome je ona učinjena, uvek morala biti ukinuta, nezavisno od toga da li je uticala ili je mogla da utiče na pravilnost donete odluke. Dakle, citirana odredba merodavnog procesnog zakona nije ostavljala mogućnost parničnom sudu da u postupku po pravnom leku ceni da li je takva povreda dovela do nezakonite meritorne odluke i u skladu sa tim donese svoju odluku, već je izričito propisivala da će d rugostepeni sud ukinuti prvostepenu presudu ako utvrdi da postoji apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka, te da će u tom slučaju predmet vratiti prvostepenom sudu radi održavanja glavne rasprave.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je navedenim postupanjem Apelacioni sud u Beogradu arbitrerno primenio merodavno procesno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu.

U vezi sa navodima kojima se ukazuje na povredu prava na nepristrasno suđenje, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da pravo na nepristrasno suđenje podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u postupku. Zakonom o parničnom postupku, koji se primenjivo u konkretnom slučaju, bio je propisan mehanizam za zaštitu ovog prava, a to su isključenje i izuzeće sudije. Tako su odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ovog zakona, bili propisani razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se, pak, pretpostavlja dok se ne dokaže da ponašanje postupajućeg sudije ili njegova lična ubeđenja dovode u sumnju njegovu nepristrasnost u konkretnom sudskom predmetu, što je, saglasno odredbi člana 66. stav 2. ovog zakona, predstavljalo razlog za izuzeće. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, pravo na nepristrasno suđenje mu je povređeno zato što je u postupku odlučivanja o njegovoj žalbi učestvovao i sudija čiji je supružnik zaposlen kod zakonskog zastupnika tužene. Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, međutim, utvrdio da navedena tvrdnja podnosioca ustavne žalbe o postojanju zavisnosti i pristrasnosti postupajućeg sudije Apelacionog suda u Beogradu u konkretnom predmetu nije potkrepljena i dokazima.

5.2. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6172/13 od 13. septembra 2013. godine, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je označenom presudom drugostepeni sud pravnosnažno odbio prigovor presuđene stvari koji je tužena istakla, dajući za to, prema oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje. Ovo stoga što res iudicata postoji samo ukoliko postoji identitet stranaka, činjeničnog stanja i tužbenog zahteva, s tim što ovi uslovi moraju biti kumulativno ispunjeni, a što u konkretnim parnicama nije bio slučaj.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je istom presudom pravnosnažno odbijen kao neosnovan i drugi tužbeni zahtev podnosioca, odnosno zahtev kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu, na ime naknade štete zbog nezakonitog rada njenog organa, isplati kupoprodajnu cenu vozila koje mu je privremeno oduzeto, ali mu nije vraćeno. Prema stanovištu parničnog suda, ovakva odluka doneta je jer tužilac nije dostavio dokaz da je vlasnik predmetnog vozila, te da usled nepostupanja organa tužene u skladu sa odredbom člana 61. stav 2. Zakona o policiji trpi štetu koju potražuje. Pri tome, drugostepeni sud je stanovišta da se ocena dokaza koju izvrši prvostepeni sud ne može pobijati žalbom. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku obavezuje stranu koja tvrdi da ima neko pravo, da snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, dok je na suprotnoj strani teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarenje tog prava, ako zakonom nije drukčije određeno . U vezi sa iznetim, Ustavni sud napominje da načelo slobodne ocene dokaza, kao jedno od načela parničnog postupka, u suštini, znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da Zakon o parničnom postupku ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno sredstvo imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Dakle, ocena dokazanosti neke činjenice ne vezuje se za vrstu dokaznog sredstva (na primer nepostojanje isprave kao dokaza, ne mora da znači da neka činjenica nije dokazana). Suprotno stanovište bi značilo ograničavanje dokaznih sredstava tj. da se određena činjenica može dokazati samo određenim dokaznom sredstvom. Pri tome, sud je dužan da da valjano obrazloženje zašto i na koji način je utvrdio relevantnu činjenicu, odnosno da jasno iznese na osnovu kojih dokaza je uzeo da su određene činjenice istinite ili da nisu istinite, dajući analizu i ocenu svakog dokaza zasebno i u uzajamnoj vezi sa drugim dokazima ili utvrđenim činjenicama. Nedostatak valjanog obrazloženja predstavljalo bi slobodno zaključivanje i arbitrernost u odlučivanju, a ne slobodnu ocenu dokaza. Ustavni sud ukazuje i da, saglasno odredbi člana 373. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2011 godine, koji se primenjivao u predmetnoj parnici, presuda može da se pobija zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno onda kada stranka smatra da je sud iz izvedenih dokaza doneo pogrešan zaključak o postojanju ili nepostojanju neke činjenice ili da je utvrđeno njeno postojanje iako nije bilo dovoljno razloga za takvo uverenje.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je označeni parnični postupak vođen po tužbi za naknadu štete jer je tužena postupila protivno izričitoj odredbi člana 61. stav 2. Zakona o policiji, te da je parnični sud u toku tog postupka, prema pravilima o naknadi štete, utvrđivao da li usled navedenog postupanja tužene tužilac trpi štetu.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je Osnovni sud u Valjevu u obrazloženju presude P. 2604/10 od 14. aprila 2010. godine naveo da je ovde podnosilac ustavne žalbe u toku tog postupka dokazao da je vlasnik spornog vozila, a da je pravo svojine stekao na zakonit način, na osnovu usmenog ugovora koji je u celini izvršen. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je isti sud i u istom veću u obrazloženju presude P. 3195/12 od 24. juna 2013. godine, pri identičnim okolnostima, samo naveo da izneti dokazi (izjava podnosioca o pribavljanju vozila i izjave dva svedoka koji to potvrđuju, te državina vozila koju je imao podnosilac) nisu bili dovoljni za pouzdan zaključak da je podnosilac bio u državini predmetnog vozila kao vlasnik stvari. Takođe, u obrazloženju presude od 24. juna 2013. godine prvostepeni sud je naveo da je svoju odluku zasnovao i na činjenici da podnosilac nije predložio izvođenje dokaza saslušanjem druge ugovorne strane. Pri tome, osvrćući se na izvedene dokaze, prvostepeni sud nije dao pojedinačnu ocenu svakog od tih dokaza, a potom ni razloge za svoju ocenu da konkretni, predloženi i izvedeni dokazi nisu bili dovoljni za pouzdan zaključak suda, već je samo data paušalna ocena. Ustavni sud posebno ističe da je prvostepeni sud našao da je podnosilac mogao pravo svojine na spornom vozilu pouzdano da dokaže dostavljanjem pisanog ugovora ili izjavom druge ugovorne strane. U vezi sa navedenim, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud u postupku po žalbi postupanje i odlučivanje Osnovnog suda u Valjevu, pri datim okolnostima, samo ocenio kao pravilno, ne dajući posebno obrazloženje za svoj stav.

Imajući u vidu navedeno, pre svega, i nezavisno od konkretnih postupaka, Ustavni sud je ocenio da je nedopustivo da isti sud pri identičnom činjeničnom i pravnom stanju u postupcima koji se vode između istih stranaka, potpuno suprotno ocenjuje iste izvedene dokaze. Budući da je, u navedenim okolnostima, u postupku u kome nije bila od značaja činjenica da je podnosilac i vlasnik stvari, prvostepeni sud, na osnovu izvedenih dokaza, izveo takav zaključak, dok do istog zaključka nije došao u postupku u kome je smatrao da je ta činjenica odlučujuća, Ustavni sud je ocenio da uočeno ukazuje na očiglednu arbitrernost u postupanju parničnog suda. Ovo posebno kada se ima u vidu da je od parnične stranke, u situaciji kada su u postupku predloženi i izvedeni pred sudom dokazi koji govore u prilog postojanja neke činjenice, a koji, pri tome, nisu kontradiktorni međusobno (izjave stranke i svedoka), traženo da predloži izvođenje dokaza za koji se zna da ga je nemoguće izvesti (saslušanje svedoka za kojeg je sudu poznato da se nalazi u bekstvu), odnosno da prezentuje baš određen dokaz, drugačiji od već izvedenih (dostavljanje pisanog ugovora o pribavljanju vozila), iako je sud prethodno konstatovao da njegovo postojanje nije obavezno za sticanje svojine na pokretnoj stvari i utvrdio da ne postoji. Na isto upućuju i paušalne ocene, odnosno izostanak obrazloženja parničnog suda, pre svega, izvedenih dokaza, a potom i same odluke. Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da, shodno citiranoj odredbi člana 61. stav 2. Zakona o policiji, u konkretnom slučaju nije bilo ni od značaja da li je ovde podnosilac ustavne žalbe bio vlasnik privremenog vozila ili ne.

6. U okolnostima konkretnog slučaja, koje su zahtevale sagledavanje podnosiočevog slučaja u celini, Ustavni sud je utvrdio da je, proizvoljnom primenom odredaba procesnog i materijalnog prava, osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6172/13 od 13. septembra 2013. godine i određivanjem da isti drugostepeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 3195/12 od 24. juna 2013. godine, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke. Ovakvu odluku Ustavni sud je doneo s obzirom na to da je ocenio da u ponovnom postupku parnični sud ne bi mogao na drugačiji način da primeni materijalno pravo u pogledu zahteva za vraćanje vozila, odnosno procesno pravo prilikom odlučivanja o istaknutom prigovoru presuđene stvari.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti