Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog pogrešne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na imovinu i poništava presudu Okružnog suda. Pogrešno je primenjen trogodišnji rok zastarelosti za naknadu štete umesto opšteg desetogodišnjeg roka za potraživanja po osnovu prava na naknadu za korišćenje stvari.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sedata Šerifija iz sela Raince, opština Preševo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. oktobra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Sedata Šerifija i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 2473/08 od 10. septembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Nišu Gž. 2473/08 od 10. septembra 2008. godine i određuje da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 363/06 od 22. aprila 2008. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sedata Šerifija izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 363/06.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Sedat Šerifi iz sela Raince, opština Preševo, podneo je Ustavnom sudu 9. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2473/08 od 10. septembra 2008. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Takođe je istakao da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 363/06.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je Ministarstvo odbrane za vreme NATO agresije, na osnovu Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, angažovalo za potrebe odbrane zemlje njegovo motorno vozilo Mercedes, ali da mu nakon rata nije isplatilo pripadajuću naknadu za korišćenje stvari, te naknadu amortizacije, na koje je podnosilac ustavne žalbe imao pravo na osnovu pomenutih materijalnih propisa; da postupak za ostvarivanje naknade traje od decembra 2005. godine kada je podnet zahtev za obeštećenje van spora, pa sve do 26. septembra 2008. godine, kada je podnosiocu dostavljena drugostepena presuda; da je ukupna dužina trajanja postupka prekomerna i da se ne može opravdati ni složenošću postupka, ni ponašanjem podnosioca ustavne žalbe, već se može pripisati pravosudnim organima koji nisu pokazali potrebnu revnost u vođenju postupka; da mu je povređeno pravo na imovinu, jer je radnjom državnih organa, odnosno Ministarstva odbrane sprečen u korišćenju svoje imovine, a za korišćenje stvari nije mu isplaćena pripadajuća naknada; da mu je povređeno i pravo na delotvorno pravno sredstvo, jer mu „do dosadašnjeg dana nije dostavljena odluka kako bi iskoristio pravo na delotvorno pravno sredstvo“. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 2473/08 od 10. septembra 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Sedat Šerifi iz sela Raince, opština Preševo, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 24. januara 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Nišu radi isplate naknade za korišćenje stvari.

Opštinski sud u Nišu je 22. aprila 2008. godine doneo presudu P. 363/06 kojom je obavezao tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 6592 Niš da tužiocu isplati na ime naknade za korišćenje motornog vozila marke Mercedes 3635 registarski broj VR 108-918 sa prikolicom, za period od 29. marta do 25. aprila 1999. godine, iznos od 47.863,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. jula 1999. godine do konačne isplate, i na ime naknade za korišćenje vozila u vidu amortizacije za vremenski period od 26. aprila do 29. juna 1999. godine, iznos od 151.673,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 24. januara 2006. godine do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 123.480,00 dinara. U obrazloženju presude je navedeno: da je tužena 29. marta 1999. godine oduzela tužiocu, na osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, motorno vozilo marke Mercedes, te da mu je isto vraćeno 29. juna 1999. godine, bez zapisnika; da tužena nije isplatila tužiocu naknadu na ime korišćenja njegovog vozila; da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja, jer se radi o imovinskopravnom zahtevu tužioca prema tuženoj za isplatu naknade za korišćenje stvari, saglasno članu 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98), pa u konkretnom slučaju važi opšti rok zastarelosti potraživanja od 10 godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da s obzirom na to da je tužena osporila visinu postavljenog zahteva, sud je izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka finansijske struke; da je tužilac precizirao svoj tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Nišu je 10. septembra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 2473/08 kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 363/06 od 22. aprila 2008. godine, tako što je: odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac Sedat Šerifi tražio da mu tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 6592 Niš isplati na ime naknade za korišćenje motornog vozila marke Mercedes 3635 registarski broj VR 108-918 sa prikolicom, za period od 29. marta do 25. aprila 1999. godine, iznos od 47.863,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. jula 1999. godine do konačne isplate, i na ime naknade za korišćenje vozila u vidu amortizacije za vremenski period od 26. aprila do 29. juna 1999. godine, iznos od 151.673,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 24. januara 2006. godine do konačne isplate; odbio zahtev kojim je tužilac tražio da mu tužena naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 123.480,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev; da je prigovor zastarelosti tužene osnovan, jer je osnov tužbenog zahteva naknada štete, a član 376. Zakona o obligacionim odnosima predviđa da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da imajući u vidu da je tužilac stekao pravo da od tužene zahteva ispunjenje obaveze 14. jula 1999. godine, a da je tužba podneta 2006. godine, nastupila je zastarelost potraživanja tužioca.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.) da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju motorna, prevozna i specijalna vozila (član 4. tačka 1.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari (član 20. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, Zakona o odbrani, Zakona o obligacionim odnosima i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom Okružnog suda u Nišu povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu.

Naime, Okružni sud u Nišu je u osporenoj drugostepenoj presudi našao da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od tužene, „jer je osnov tužbenog zahteva naknade štete“, te da se u tom slučaju ima primeniti član 376. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu putničko motorno vozilo sa prikolicom privremeno bilo oduzeto za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje prava tužioca na naknadu za korišćenje njegove stvari, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za korišćenje stvari koja je vlasniku oduzeta za potrebe odbrane zemlje. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Okružni sud u Nišu u osporenoj odluci nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenoj drugostepenoj presudi Okružnog suda u Nišu za primenu posebnog roka zastarelosti, koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 2473/08 od 10. septembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 363/06, nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se u žalbi pozvao.

Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je parnični postupak pokrenut od strane podnosioca 24. januara 2006. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu, a da je okončan presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 2473/08 od 10. septembra 2008. godine. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u toku parničnog postupka bilo sprovedeno veštačenje radi utvrđivanja iznosa naknade za korišćenje stvari tužioca, što je pravnu stvar u određenoj meri učinilo složenom. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da parnični postupak koji je okončan u roku od dve godine i osam meseci zadovoljava kriterijum razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Navod o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da mu do momenta podnošenja ustavne žalbe „nije dostavljena odluka kako bi iskoristio pravo na delotvorno pravno sredstvo“. Imajući u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi naveo da je osporenu drugostepenu presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 2473/08 od 10. septembra 2008. godine njegov punomoćnik primio 26. septembra 2008. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava podnosioca mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2473/08 od 10. septembra 2008. godine, kako bi Apelacioni sud u Nišu doneo novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 363/06 od 22. aprila 2008. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

9. Ustavni sud je u svojoj odluci Už - 608/2008 od 21. januara 2010. godine zauzeo isti pravni stav u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić