Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe u vezi sa isplatom kosovskog dodatka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen zahtev za isplatu tzv. kosovskog dodatka. Žalba je odbačena jer je Zaključak Vlade, na kojem se temeljio zahtev, u međuvremenu proglašen neustavnim.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1176/2010
15.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Vučkovića iz Kosovske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Đorđa Vučkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3597/09 od 26. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Vučković iz Kosovske Mitrovice podneo je 2. februara 2010. godine, preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3597/09 od 26. novembra 2009. godine, zbog povrede načela jednakosti utvrđenog članom 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne)primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka; da je nesporna činjenica da taj dodatak primaju zaposleni u zdravstvu, školstvu, poreskim i drugim državnim organima; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo da primeni ovu odluku Vlade, zbog čega su zaposleni u tom ministarstvu pokrenuli postupke pred sudovima za zaštitu svojih prava; da su sudovi zauzeli stav da nije osnovan njihov zahtev i na taj način stavili podnosioca ustavne žalbe u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak; da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud Srbije nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima; da su odluke o izjavljenim revizijama donete nakon početka procesa reizbora sudija i da su očigledno nepravične, jer propuštaju da isprave povredu prava na štetu tužioca-žalioca, te je „jasno“ da je povređeno pravo na pravično suđenje pred nepristrasnim sudom, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 617/06 od 19. juna 2009. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova, obaveže da mu na ime neisplaćenog dodatka za rad na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu. Okružni sud u Kraljevu, odlučujući o žalbi, doneo je presudu Gž. 2264/09 od 11. septembra 2009. godine kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kraljevu P. 617/06 od 19. juna 2009. godine. Tužilac je protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju. Vrhovni sud Srbije, odlučujući o navedenoj reviziji, doneo je osporenu presudu Rev. 3597/09 od 26. novembra 2009. godine kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 2264/09 od 11. septembra 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je tužiocu isplaćivana zarada u skladu sa Pravilnikom o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija; da se tužbeni zahtev odnosi na razliku između isplaćene zarade i zarade uvećane za 100% u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine; da je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilno stanovište nižestepenih sudova koji su odbili tužbeni zahtev nalazeći da tužena nije bila dužna da tužiocu obračuna i isplati zaradu saglasno navedenom zaključku Vlade Republike Srbije, jer se taj akt ne primenjuje neposredno; da je priznanje prava na uvećanje zarade i obračun zarade uvećane za 100% prema navedenom zaključku tužilac mogao da zahteva samo kod organa tužene, ako su za to bili ispunjeni uslovi; da bi tužilac imao pravo da zahteva isplatu razlike do uvećane zarade pred sudom samo ako je uvećana zarada utvrđena pojedinačnim aktom tužene, a nije isplaćena tužiocu, zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u kome je zaposlen.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Ovom informacijom, koja je prema tački 1. Zaključka, sastavni deo tog zaključka, u cilju rešavanja pitanja radno-pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, će se urediti tako što će se iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniti, između ostalog, za zaposlene koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija, tako da primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%, s tim da se navedeno uvećanje plate, odnosno zarade obračunava na iznos plate, odnosno zarade koji se dobija na osnovu koeficijenta i osnovice utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom.

5. U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje, zaječmenog članom 32. stav 1. Ustava, a koji se odnose na „(ne)primenu“ Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe navedenog Zaključka Vlade Republike Srbije nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Polazeći od činjenice da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda Vrhovnog suda Srbije okončan pre objavljivanja navedene odluke Ustavnog suda, a imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud nije ni cenio ove navode ustavne žalbe. S druge strane, u pogledu navoda ustavne žalbe da je osporena presuda doneta „isključivo zbog pristrasnosti u korist države“, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio nijedan dokaz u prilog svoje tvrdnje.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe da je Vrhovni sud „nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku“, ali je utvrdio da su ovi navodi očigledno neosnovani, s obzirom na to da je osporena revizijska presuda doneta u roku od dva i po meseca od donošenja drugostepene presude protiv koje je revizija i izjavljena. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava, ne čini ustavnu žalbu samu po sebi dopuštenom.

U pogledu navoda o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se označenim načelom ne jemče konkretna prava i slobode, već se radi o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Kako je načelo zabrane diskriminacije akcesorne prirode, to se pitanje povrede ovog načela može postaviti samo ukoliko je utvrđena povreda ili uskraćivanje nekog konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, a što u odnosu na podnetu ustavnu žalbu nije slučaj.

6. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe u vezi sa isplatom kosovskog dodatka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti