Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao tri godine i osam meseci. Ključni razlog za dužinu postupka je propust javnog izvršitelja da donese zaključak o namirenju poverilaca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . S . N . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. septembra 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . N . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bujanovcu u predmetu I. 444/15 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . N . iz Vranja je , 15. oktobra 2018. godine , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bujanovcu u predmetu I. 444/15.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je ovaj izvršni postupak, u kome nije uspela da namiri svoje potraživanje, trajao nepune četiri godine, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Bujanovcu I. 444/15 , javnog izvršitelja Ž. T . Ii. 103/14 i javnog izvršitelja A . N . I.I (POM) 8/2016, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac S. S . N, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 31. decembra 2014. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Vranju protiv izvršnog dužnika privrednog društva “7. juli“ d.o.o. Vranj e, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P1. 182/11 od 22. marta 2012. godine, a kojom je izvršni dužnik obavezan da isplati izvršnom poveriocu potraživanja iz radnog odnosa. Izvršni poverilac je predložila da se izvršenje sprovede zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđivanjem vrednosti i prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, tj. poslovnog prostora koji se nalazi u Bujanovcu u Ulici K. br. ... , k.p.br. ... , KO Bujanovac.

Osnovni sud u Vranju je u skladu sa odredbama člana 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju prosledio 6. maja 2015. godine spise predmeta Osnovnom sudu u Bujanovcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Osnovni sud u Bujanovcu je rešenjem I. 444/15 od 15. maja 2015. godine naložio izvršnom poveriocu da uredi predlog za izvršenje tako što će dostaviti izvršnu ispravu u originalu ili overenoj kopiji ili prepisu.

Izvršni poverilac je podneskom od 25. maja 2015. godine postupila po navedenom nalogu, pa je prvostepeni sud 5. juna 2015. godine doneo rešenje o izvršenju I. 444/15.

Imajući u vidu da je na nepokretnosti izvršnog dužnika prethodno određeno izvršenje radi namirenja potraživanja drugih poverilaca, javni izvršitelj Ž. T . je 19. januara 2016. godine doneo zaključak Ii. 007/16, kojim je usvojio predlog izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za sprovođenje izvršenja, nakon čega je izvršni postupak pripojen predmetu po kome je doneto prvo rešenje o izvršenju (rešenje Osnovnog suda u Vranju I. 3408/13 od 9. septembra 2013. godine) i nastavljen pred pomenutim javnim izvršiteljem pod brojem Ii. 103/14.

Javni izvršitelj Ž. T . je, nakon što je utvrđena tržišna vrednost nepokretnosti, doneo zaključak Ii. 103/14 od 21. marta 2016. godine, kojim je zakazao prvo javnu prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika za 6. april 2016. godine.

Na zapisniku od 6. aprila 2016. godine je konstatovano da na prvoj javnoj prodaji nije bilo zainteresovanih lica za kupovinu nepokretnosti izvršnog dužnika. Javni izvršitelj Ž. T . je istog dana doneo zaključak Ii. 103/14, kojim je zakazao drugu javnu prodaju nepokretnosti za 22. april 2016. godine.

Na zapisniku od 22. aprila 2016. godine je konstatovano da su se na drugom ročištu za prodaju nepokretnosti pojavila tri zainteresovana lica, pa da je najbolju ponudu za kupovinu dao N. M, kao jedan od izvršnih poverilaca. Javni izvršitelj Ž. T . je istog dana doneo zaključak Ii. 103/14, kojim je dodelio nepokretnost izvršnom poveriocu N . M . kao najpovoljnijem ponuđaču i naložio mu da u roku od pet dana od izvršene prodaje uplati kupoprodajnu cenu.

Imajući u vidu da izvršni poverilac N. M . nije u ostavljenom roku obezbedio novčana sredstva za kupovinu nepokretnosti izvršnog dužnika, javni izvršitelj Ž . T . je zaključkom Ii. 103/14 od 26. aprila 2016. godine utvrdio da je A . A . najpovolj niji ponuđač za kupovinu nepokretnosti, pa mu je ostavio rok od pet dana radi uplate kupoprodajne cene.

S obzirom na to da je drugi najbolji ponuđač postupio po navedenom zaključku, javni izvršitelj Ž. T . je 4. maja 2016. godine doneo zaključak Ii. 103/14, kojim je pomenutu nepokretnost dodelio A . A , odredio da se izvrši brisanje upisa zabeležbe rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 3408/13 od 9. septembra 2013. godine i I. 3250/13 od 8. oktobra 2013. godine i naložio Službi za katastar nepokretnosti u Bujanovcu da izvrši brisanje te zabeležbe .

Javni izvršitelj A. N, koji je preuzeo predmet od Ž . T . nakon što je tom javnom izvršitelju izrečena disciplinska mera privremene zabrane obavljanja delatnosti, sačinio je 25. januara 2017. godine službenu belešku u kojoj je konstatovao sledeće: da je javni izvršitelj u ovom predmetu sprovodio izvršenje po rešenju o izvršenju donetom u korist S. P, pa da su ovom izvršnom postupku pripojeni predmeti izvršnih poverilaca M . S, N . M . i S . S . N; da je zaključkom od 4. maja 2016. godine dodeljena nepokretnost A. A . za iznos od 1.889.882,00 dinara; da je javni izvršitelj Ž . T, od ukupnog iznosa dobijenog prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika , preneo na račun izvršnog poverioca M. S . iznos od 584.668,00 dinara, a izvršnom poveriocu N. M . iznos od 820.600,00 dinara, dok je dana 5. maja 2 016. godine iznos od 472.471,00 dinara vratio izvršnom dužniku kao višak naplaćenog iznosa; da iz navedenog proizlazi da su potraživanja izvršnih poverilaca S. P . i S . S . N . ostala nenamirena, pa da će se o nastavku sprovođenja izvršenja odlučiti posebnim zaključkom.

Uzimajući u obzir da je izvršni poverilac S. P . još 5. marta 2014. godine tražila da se izvršenje prema izvršnom dužniku sprovede i prodajom njegove nepokretnosti koja se nalazi na k.p.br. 884/2, KO Surdulica, javni izvršitelj A. N . je 17. maja 2017. godine doneo zaključak I.I (POM). A8/2016, kojim je odredio sprovođenje izvršenja na toj nepokretnosti.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta javnog izvršitelja A. N . utvrdio da su sprovedene izvršne radnje u cilju prodaje navedene nepokretnosti, te da je zaključkom I.I. (POM) 8/2016 od 15. marta 2018. godine dodeljena nepokretnost izvršnom poveriocu S. P . za iznos koji je predstavljao 30% procenjene vrednosti nepokretnosti, s obzirom na to da prethodno nisu uspele dve javne prodaje nepokretnosti i prodaja iste neposrednom pogodbom. Budući da izvršni poverilac S . P . nije isplatila razliku u ceni između visine njenog potraživanja i iznosa po kome joj je dodeljena nepokretnost, javni izvršitelj A . N . je zaključkom I.I (POM) 8/2016 od 6. aprila 2018. godine obustavio izvršni postupak u odnosu na pomenutog izvršnog poverioca i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje.

Izvršni poverilac S. S . N, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podneskom od 11. januara 2018. godine obavestila Osnovni sud u Bujanovcu da je došla do saznanja da se izvršni postupak protiv izvršnog dužnika u međuvremenu nastavio pred javnim izvršiteljem A. N . u predmetu I.I (POM) 8/2016, zbog čega je predložila da se obustavi sprovođenje izvršenja pred sudom.

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 15. januara 2018. godine javnom izvršitelju A. N . predlog za sprovođenje rešenja o izvršenju na nepokretnosti izvršnog dužnika koja se nalazi na k.p.br. 884/2, KO Surdulica.

Osnovni sud u Bujanovcu je, nakon što je izvršio uvid u spise predmeta javnog izvršitelja A . N . I.I (POM) 8/2016, doneo rešenje I. 444/15 od 11. juna 2018. godine, kojim je obustavio predmetni izvršni postupak po predlogu za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je nepokretnost, na kojoj je određeno izvršenje, dodeljena kupcu A . A, pa da postoji razlog za obustavu izvršenja.

Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, veće Osnovnog suda u Bujanovcu je 20. avgusta 2018. godine donelo rešenje Ipv. I 68/18, kojim je odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje, nalazeći da izvršni postupak, nakon prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika, nije mogao biti nastavljen i da je u međuvremenu javni izvršitelj A. N . doneo zaključak o obustavi postupka I.I (POM) 8/2016 od 6. aprila 2018. godine.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u ove predmete utvrdio da javni izvršitelj Ž. T . nakon prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika nije doneo zaključak o namirenju potraživanja izvršnih poverilaca, kao i da javni izvršitelj A . N . nije odlučio o predlogu podnositeljke ustavne žalbe za sprovođenjem izvršenja na drugoj nepokretnosti izvršnog dužnika.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni list RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13- Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju ili zaključka izvršitelja o sprovođenju izvršenja u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 104.); da se posle upisa rešenja o izvršenju, odnosno zaključka o sprovođenju izvršenja ne može za namirenje drugog potraživanja istog ili drugog izvršnog poverioca sprovesti poseban postupak izvršenja na istoj nepokretnosti i da i zvršni poverilac za čije je potraživanje kasnije određeno izvršenje na istoj nepokretnosti, stupa u već pokrenut izvršni postupak (član 108. st. 1. i 2.); da s ud, odnosno izvršitelj pristupaju namirenju odmah po izvršenoj prodaji i prijemu kupoprodajne cene (član 135.); da sud, odnosno izvršitelj o namirenju izvršnih poverilaca i drugih lica koja polažu pravo na namirenje odlučuje zaključkom, uzimajući u obzir stanje koje proizilazi iz spisa i javne knjige (član 142. stav 1.)

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak pokrenut 31. decembra 2014. godine, podnošenjem predloga za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe Osnovnom sudu u Vranju i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda u Bujanovcu Ipv. I 68/18 od 20. avgusta 2018. godine, a kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o obustavi postupka. Iz navedenih činjenica proizlazi da je postupak prinudnog namirenja potraživanja trajao tri godine i osam meseci, što bi moglo da ukaže na činjenicu da ovaj postupak nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je u ovoj pravnoj stvari bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su uticala na dužinu trajanja izvršnog postupka, jer je pored podnositeljke ustavne žalbe još tri izvršna poverioca pretendovalo na realizaciju svojih potraživanja prema izvršnom dužniku putem prodaje iste nepokretnosti, a što je moglo da dovede do otežanog namirenja potraživanja podnositeljke. Međutim, postojanje više izvršnih poverilaca koji pokušavaju da namire potraživanja na jednom istom predmetu izvršenja, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati opravdan razlog za toliko dugo trajanje ovog izvršnog postupka, posebno imajući u vidu da je u postupku sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem Ž . T . izvršena prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika koja se nalazi u Bujanovcu i da posle toga nije donet zaključak o namirenju iz člana 142. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se predmetni izvršni postupak okonča u što kraćem roku, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o prinudnoj naplati njenih potraživanja iz radnog odnosa.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona u određenoj meri doprinela prekomerno dugom trajanju osporenog izvršnog postupka. Naime, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe tražila prinudno namirenje potraživanja na nepokretnosti izvršnog dužnika koja se nalazi u Bujanovcu, te da je predlog za izvršenje podnela Osnovnom sudu u Vranju, koji nije bio mesno nadležan za odlučivanje o tom predlogu, u smislu odredbe člana 3. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, zbog čega je predmet prosleđen Osnovnom sudu u Bujanovcu na dalje postupanje i odlučivanje. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe uz predlog za izvršenje nije dostavila izvršnu ispravu u originalu ili overenoj kopiji ili prepisu, a što je imalo za posledicu donošenje rešenja Osnovnog suda u Bujanovcu I. 444/15 od 15. maja 2015. godine, kojim je naloženo podnositeljki da uredi predlog za izvršenje. Uzimajući u obzir ovakvo pogrešno postupanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka prvenstveno snosi odgovornost za duže trajanje izvršnog postupka počev od dana podnošenja neurednog predloga za izvršenje pa sve do 25. maja 2015. godine, kada je podnositeljka po nalogu suda otklonila procesne nedostatke koje je sadržalo pomenuto pravno sredstvo.

Međutim, Ustavni sud smatra da je neažurno i nedelotvorno postupanje javnog izvršitelja Ž . T, koji je u najvećem delu bio nadležan za sprovođenje izvršenja (do trenutka kada mu je izrečena disciplinska mera privremene zabrane obavljanja delatnosti), prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog izvršnog postupka. U tom kontekstu, Ustavni sud je ocenio da je Osnovni sud u Bujanovcu objektivno bio sprečen da pristupi radnjama sprovođenja izvršenja nakon što je doneo rešenje o izvršenju I. 444/15 od 5. juna 2015. godine, imajući u vidu da su postojale procesne smetnje iz člana 108. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, jer je na istoj nepokretnosti izvršnog dužnika prethodno već određeno izvršenje u korist tri izvršna poverioca. Iz tih razloga, podnositeljka ustavne žalbe je 19. januara 2016. godine morala da stupi u postupak sprovođenja izvršenja koji je ranije započet pred javnim izvršiteljem Ž . T. Ustavni sud je dalje utvrdio da je navedeni javni izvršitelj, nakon što je podnositeljka ustavne žalbe stupila u postupak, pokazao zavidnu efikasnost u cilju sprovođenja izvršenja na nepokretnosti izvršnog dužnika, pošto je za svega par meseci realizovao prodaju iste, pri čemu je sve procesne akte vezane za prodaju nepokretnosti dostavio strankama i drugim učesnicima u postupku, na koji način je i postupak prodaje učinio transparentnim za lica koja su bila direktno zainteresovana za ishod tog postupka. Ipak, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta zaključio da javni izvršitelj Ž. T . nakon izvršene prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika nije doneo zaključak o namirenju, a kako su nalagale odredbe člana 142. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, čime je uticao ne samo na dalje držanje podnositeljke ustavne žalbe i organa koji sprovode izvršenje u ovom predmetu, nego i na prekomernu dužinu trajanja postupka .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ističe da su sud ili javni izvršitelj prema odredbi člana 135. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bili dužni da odmah po izvršenoj prodaji i pr ijemu kupoprodajne cene pristupe namirenju potraživanja izvršnih poverilaca. Namirenje potraživanja predstavlja poslednju izvršnu radnju kojom se okončava izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika i koja u formalnopravnom smislu rezultira donošenjem zaključka o namirenju potraživanja iz člana 142. ranije važećeg procesnog zakona. Ustavni sud nalazi da zaključak o namirenju predstavlja finalni akt u postupku prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika, koji se pokazuje kao krucijalan po pravni interes izvršnih poverilaca. Ovakva pravna ocena se zasniva na tome da izvršni poverioci tek nakon prijema zaključka o namirenju dolaze do saznanja o tome kakav je neposredni efekat imala prodaja nepokretnosti na ostvarivanje njihovih potraživanja, pa da taj akt ima nesporni uticaj i na dalji tok izvršnog postupka. Dakle, Ustavni sud napominje da izvršni sud ili javni izvršitelj donošenjem zaključka o namirenju pravno perfektuiraju postupak prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika, nakon čega mogu preduzimati druge procesne radnje u cilju nastavka i okončanja izvršnog postupka.

Imajući u vidu da iz službene beleške javnog izvršitelja A. N, koji je preuzeo predmet radi postupanja, proizlazi da prethodni javni izvršitelj nakon izvršene prodaje nepokretnosti izvršnog dužnika uopšte nije doneo zaključak o namirenju potraživanja, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe nakon prijema zaključka o dodeljivanju nepokretnosti kupcu A. A . Ii. 103/14 od 4. maja 2016. godine pa do okončanja izvršnog postupka sve vreme bila u dilemi da li su novčana sredstva dobijena prodajom nepokretnosti bila dovoljna za namirenje njenog potraživanja. U vezi sa tim, Ustavni sud napominje da odredba člana 32. stav 1. Ustava jemči i garanciju strankama da će sud u razumnom roku raspraviti i odlučiti o njihovim pravima i obavezama. Dakle, stanje neizvesnosti u kome se nalaze stranke u pogledu ostvarivanja njihovih prava i obaveza ne sme biti prekoračeno prema navedenoj ustavnoj normi, pri čemu će državni organi koji su nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku (redovni sudovi i Ustavni sud) reagovati ukoliko to stanje neizvesnosti neopravdano dugo potraje, što predstavlja jedno faktičko pitanje na koje se može dati odgovor u zavisnosti od vrste sudskog postupka o kome je reč, kao i od okolnosti konkretnog slučaja. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je zaključio da je javni izvršitelj Ž. T, nedonošenjem zaključka o namirenju, više od dve godine držao podnositeljku ustavne žalbe u neizvesnosti u pogledu mogućnosti o namirenju potraživanja, a čime je posredno uticao i na prekomernu dužinu trajanja izvršnog postupka koji je po zakonu hitan. Ovakav propust organa koji sprovodi izvršenje je, po oceni Ustavnog suda, sam po sebi dovoljan da se u konkretnom slučaju, utvrdi povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se ističe povreda prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o postupku izvršenja radi naplate potraživanja iz radnog odnosa protiv izvršnog dužnika koji predstavlja privredno društvo u privatnom vlasništvu, te da sud ili javni izvršitelj koji sprovode izvršenje nisu odgovorni za namirenje potraživanja, već isključivo za preduzimanje svih potrebnih radnji kako bi izvršni poverilac na vreme izdejstvovao izvršenje presude. Stoga je radi utvrđenja povrede prava na imovinu neophodno prethodno utvrditi ne samo postojanje propusta da se izvršni postupak okonča u razumnom roku, već i odgovornost suda ili javnog izvršitelja za nemogućnost prinudnog namirenja potraživanja. U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da se država i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava ne može smatrati odgovornom za obaveze privatnih lica, niti se Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda može tumačiti na način da prisiljava državu da zauzme mesto fizičkih lica ili privrednih subjekata koji više ne mogu plaćati svoje dugove (videti presudu Bobrova protiv Rusije, od 17. novembra 2005. godine, broj 24654/03, stav 16 .).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je uvidom u službenu belešku javnog izvršitelja A. N . od 25. januara 2017. godine utvrdio da je lice kome je prethodno bilo povereno zakonsko ovlašćenje za sprovođenje izvršenja, faktički namirilo potraživanja izvršnih poverilaca M. S . i N . M . bez donošenja zaključka o namirenju, pa da je bez pravnog osnova vratilo izvršnom dužniku iznos od 472.471,00 dinara, jer su ta sredstva trebala da posluže za potrebe namirenja preostalih izvršnih poverilaca, odnosno podnositeljke ustavne žalbe i S . P. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su izvršni sudija i veće Osnovnog suda u Bujanovcu prilikom donošenja rešenja o obustavi postupka očigledno izgubili iz vida sadržinu službene beleške i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe podnela javnom izvršitelju A. N . predlog za sprovođenje izvršenja na drugoj nepokretnosti izvršnog dužnika. U tom smislu, Ustavni sud ističe da je podnositeljka ustavne žalbe imala mogućnost da u postupku po ustavnoj žalbi ospori rešenja Osnovnog suda u Bujanovcu I. 444/15 od 11. juna 2018. godine i Ipv. I 68/18 od 20. avgusta 2018. godine. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je zaključio da nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o istaknutoj povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom izvršnom postupku se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava, kojom se strankama jemči zaštita od različitog odlučivanja sudova i drugih državnih organa u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je u ovim delovima odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je pre svega imao u vidu doprinos podnositeljke ustavne žalbe prekomerno dugom trajanju postupka, postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da se radi o akcesornom zahtevu o kome se najčešće raspravlja kada se pokaže osnovanim zahtev za utvrđenje povrede Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Sa druge strane, pravo na naknadu materijalne štete se po pravilu ne može dovesti u vezu sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, već pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju podnositeljki ustavne žalbe zbog dugog stanja neizvesnosti i nesigurnosti u kome je bila u pogledu ostvarivanja svojih prava i obaveza, a koja je u konkretnom slučaju i dosuđena u tački 2. ove odluke. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je ustavna žalba odbačena u delu u kome je istaknuta povreda prava na imovinu, to je Ustavni sud ocenio da nema uslova za razmatranje zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, u smislu odredaba čl. 89. st. 2. i st. 3. Zakona o Ustavnom sudu, pa je rešio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), lana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti