Odbijanje ustavne žalbe o dozvoljenosti revizije u radnim sporovima
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije. Sud je potvrdio da se na radne sporove koji se odnose na novčana potraživanja primenjuje imovinskopravni cenzus za dozvoljenost revizije, te da pravo na pravično suđenje nije povređeno.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Petrovića iz Bojnika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Predraga Petrovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1000/08 od 10. jula 2008. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Predrag Petrović iz Bojnika je 9. oktobra 2008. godine Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1000/08 od 10. jula 2008. godine.
Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporenim rešenjem povređeno njegovo pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim rešenjem neosnovano odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca ustavne žalbe protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 898/08 od 27. februara 2008. godine, jer je Vrhovni sud Srbije zauzeo pogrešno stanovište da je reč o imovinskopravnom sporu u kome je za ocenu dozvoljenosti revizije merodavna vrednost predmeta spora. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je u konkretnom slučaju reč o radnom sporu u kome je revizija uvek dozvoljena u smislu odredbe člana 439. Zakona o parničnom postupku, te se „takvim postupanjem Vrhovnog suda onemogućava preispitivanje odluka nižestepenih sudova koje su donete uz bitne povrede pravila postupka i povredu materijalnog prava". Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u predmet P. 9853/05 (prvobitno P. 1848/05) u kome je doneto osporeno rešenje i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 2. marta 2005. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Holding sistema „Janko Lisjak" iz Beograda, radi isplate zarade. Predmet radnog spora je bila zarada koju je podnosilac ustavne žalbe ostvario radeći kao zaposleni kod tuženog na objektu «Profilaktorijum» u Surgutu - Rusija, u periodu od juna 1998. do juna 1999. godine. Kako je tuženi dobrovoljno isplatio deo ostvarene zarade, podnosilac ustavne žalbe je tužbenim zahtevom tražio ostatak zarade u iznosu od 7.534,33 USD, kao i domicilnu kamatu od dana dospelosti novčane obaveze do konačne isplate. Parnične stranke su se saglasile da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost visine neisplaćene zarade i nakon dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko - finansijske struke, podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 2. marta 2006. godine precizirao tužbeni zahtev tražeći od tuženog ukupan iznos od 6.720,00 USD. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9853/05 od 18. oktobra 2006. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 898/08 od 27. februara 2008. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe je 23. aprila 2008. godine izjavio reviziju Vrhovnom sudu Srbije zahtevajući da se preinače navedena prvostepena i drugostepena presuda i usvoji tužbeni zahtev, ili da se osporene presude ukinu i predmet vrati na ponovno suđenje.
Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1000/08 od 10. jula 2008. godine revizija je odbačena kao nedozvoljena. Vrhovni sud se u obrazloženju rešenja pozvao na odredbu člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku prema kojoj revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara. Polazeći od toga da je u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora označena u iznosu od 6.720,00 USD i da je navedeni iznos pretvoren u dinarsku protivvrednost manji od 500.000 dinara, Vrhovni sud je našao da je revizija izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu nije mogla podneti.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 394. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (stav 3.); da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena u parnicama o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanja, u sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja, u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojim se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnice o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje, u sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalaska i tehničkih unapređenja, uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkih ponašanja kad se ne odnose na imovinskopravni zahtev (stav 4.).
Ostalim odredbama ZPP koje su od značaja za rešavanje ove pravne stvari propisano je: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva i da se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, donetim u postupku po reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne parnične presude, nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena članom 32. stav 1. Ustava.
Naime, odredbom člana 439. ZPP je omogućeno izjavljivanje revizije u radnim sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, i to bez obzira na vrednost spora. Kako sporovi koji se odnose na novčana potraživanja iz radnog odnosa nisu obuhvaćeni navedenom odredbom Zakona, Ustavni sud je ocenio da je u tim sporovima revizija dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje - ako vrednost predmeta spora prelazi 500.000 dinara.
Nije sporno da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe odlučivano o radnom sporu. Međutim, izjavljivanje revizije nije uvek dozvoljeno u radnim sporovima, već samo u slučajevima i pod uslovima propisanim odredbama člana 394. st. 2. i 3. i člana 439. ZPP. Ograničavanjem prava na izjavljivanje revizije bez obzira na vrednost predmeta spora samo na radne sporove o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, a ustanovljavanjem određene vrednosti predmeta spora kao uslova za obraćanje Vrhovnom sudu revizijom u ostalim radnim sporovima, po oceni Ustavnog suda, ne uskraćuje se, niti povređuje pravo na pristup sudu. Ovo stoga što je zahtev da sud više instance preispita odluku prvostepenog suda u svim radnim sporovima obezbeđen u postupku po žalbi. Uslovi za pristup Vrhovnom sudu su stroži i odnose se na sporove o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, odnosno na radne sporove veće vrednosti.
U konkretnom slučaju, o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za isplatu zarade iz radnog odnosa odlučivali su sudovi u dva stepena - opštinski i okružni. Podnosilac ustavne žalbe je imao pravo na pravično suđenje pred prvostepenim sudom sa svim garantijama utvrđenim u odredbi člana 32. stav 1. Ustava i mogućnost da se eventualni propusti do kojih je došlo u prvostepenom postupku otklone u postupku po žalbi, pa se zato ne može prihvatiti argument podnosioca da je bitne povrede pravila postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava do kojih je, po mišljenju podnosioca, došlo u parničnom postupku trebalo da preispita upravo Vrhovni sud.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da Vrhovni sud Srbije nije povredio prava podnosioca ustavne žalbe garantovana odredbom člana 32. stav 1. Ustava kada je osporenim rešenjem odbacio reviziju podnosioca kao nedozvoljenu, jer vrednost predmeta spora preračunata u dinarskoj protivvrednosti ne prelazi iznos od 500.000,00 dinara.
Prilikom odlučivanja o ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac tužbenim zahtevom u parničnom postupku pored isplate zarade tražio i kamatu na dospele novčane obaveze. Po oceni Suda, kamata predstavlja sporedno potraživanje i ne uzima se u obzir pri oceni dozvoljenosti revizije, saglasno članu 29. ZPP, pa je jedino merodavna vrednost predmeta spora koja se odnosi na glavno potraživanje.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić