Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu za zaštitu od nasilja u porodici. Postupak, koji po zakonu zahteva naročitu hitnost, neopravdano dugo traje zbog neefikasnog postupanja sudova.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Mihajlović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. oktobra 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Dragane Mihajlović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 882/09 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 1276/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dragana Mihajlović iz Beograda je 11. januara 2010. godine izjavila ustavnu žalbu protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 882/09 od 18. novembra 2009. godine zbog povrede prava iz čl. 24, 25, 27, 32, 37, 39, 40, 58, 64, 65, 66, 68. i 69. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 882/09. Takođe, 6. marta 2010. godine je izjavila dopunu ustavne žalbe. Podnositeljka je potom, podneskom od 18. marta 2010. godine, predložila da Ustavni sud donese privremenu meru „radi zaštite njenog života i zdravlja maloletne ćerke“, bez navođenja konkretnog zahteva u pogledu sadržine privremene mere.
U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni se navodi da parnični postupak neopravdano dugo traje, jer je pokrenut početkom 2008. godine, ali da je još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja. Podnositeljka smatra da je takvo postupanje suda u suprotnosti sa odredbama Porodičnog zakona kojima je propisana hitnost u postupanju. Pored toga, podnositeljka smatra da sud nije mogao odbiti njen predlog za nastavak postupka, prekinutog do okončanja postupka za lišenje njene poslovne sposobnosti koji se vodi pred istim sudom u predmetu R2. 8/09, posebno imajući u vidu izveštaj Komisije veštaka u kome je konstatovano da nema osnova da se ona liši poslovne sposobnosti. Podnositeljka je izrazila sumnju u zdravstveno stanje njenih kćerki koje žive sa njenim bivšim suprugom, jer sa njima nema nikakav kontakt.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 1276/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 882/09) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke:
Podnositeljka ustavne žalbe je 21. februara 2008. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, zahtevajući da sud utvrdi da je tuženi, njen bivši suprug - Višeslav Krsmanović, svojim ponašanjem izvršio delo nasilja u porodici iz člana 197. stav 2. tačka 6. Porodičnog zakona, te da mu se kao mera zaštite izrekne zabrana daljeg uznemiravanja tužilje, da se zabrani tuženom da se približava tužilji na razdaljini manjoj od sto metara, kao i da mu se izrekne mera zaštite izdavanja naloga za iseljenje iz porodičnog stana.
Do donošenja prvostepene presude P. 707/08 od 16. jula 2008. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje u celini, bilo je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana (20. marta 2008. godine ročište nije održano, jer tuženi nije bio uredno pozvan, dok je ročište zakazano za 4. jun 2008. godine odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije). U toku prvostepenog postupka, a na zahtev suda, stručni tim Gradskog centra za socijalni rad - Odeljenje Novi Beograd je dao mišljenje o svrsishodnosti izricanja mera zaštite od nasilja u kome je, pored ostalog, istaknuto da izricanje predloženih mera ne bi bilo celishodno u konkretnom slučaju.
Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je 13. novembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 13528/08 kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, inter alia, navedeno da je nejasan zaključak prvostepenog suda kojim je konstatovano da se ponašanje tuženog ne može okvalifikovati kao drsko, bezobzirno i zlonamerno, jer se ne radi o ponašanju koje on preduzima u cilju ispoljavanja moći, kontrole ili zadovoljavanja neke svoje potrebe na štetu tužilje, već da njegovo ponašanje – insistiranje da je tužilji potrebna stručna, medicinska pomoć predstavlja rezultat zabrinutosti za zdravstveno stanje tužilje i zajedničku decu. Dalje je navedeno da ovakav zaključak nije izveden iz mišljenja stručnog tima Gradskog centra za socijalni rad - Odeljenje Novi Beograd, niti je isti potkrepljen medicinskom dokumentacijom i drugim dokazima. Drugostepeni sud je istakao da je potrebno da prvostepeni sud u ponovnom postupku, rukovodeći se istražnim načelom, obavi veštačenje putem nezavisne komisije stručnog tima sastavljenog od dva neuropsihijatra, socijalnog radnika i pedagoga radi davanja stručnog mišljenja u cilju utvrđivanja da li tužilja boluje od neke duševne bolesti i ukoliko boluje, da li je uzrok tome pretrpljeno nasilje i da li bi određivanje traženih mera zaštite od nasilja u porodici, u konkretnom slučaju, bilo celishodno.
U međuvremenu, Sanja Krsmanović, kći podnositeljke ustavne žalbe je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pokrenula postupak za lišenje poslovne sposobnosti podnositeljke ustavne žalbe, a po tom predlogu je formiran predmet pod brojem R2. 8/09.
U ponovnom postupku, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 19. marta 2009. godine doneo rešenje kojim je spojio predmet P. 275/09, u kome su tužioci Višeslav Krsmanović i Jelena Krsmanović, a podnositeljka ustavne žalbe tužena, sa predmetom P. 882/09 (nov broj predmetne parnice). Prvostepeni sud je zatim 10. aprila 2009. godine doneo rešenje P. 882/09 kojim je odredio prekid postupka do okončanja vanparničnog postupka R2. 8/09.
Tužilja je 22. septembra 2009. godine podnela sudu predlog za nastavak parničnog postupka, da bi sud, nakon izvršenog uvida u predmet R2. 8/09, doneo rešenje P. 882/09 od 18. novembra 2009. godine kojim je odbijen predlog za nastavak postupka, zbog toga što postupak pokrenut radi lišenja poslovne sposobnosti tužilje nije pravnosnažno okončan. Postupajući po žalbi tužilje od 25. decembra 2009. godine, izjavljene protiv navedenog rešenja, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13350/10 od 2. juna 2010. godine ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 882/09 do 18. novembra 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju tog rešenja je istaknuto da je tužilja pružila dokaze sudu u pogledu svog zdravstvenog stanja – nalaz i mišljenje Komisije veštaka neuropsihijatrijske struke dostavljen sudu u postupku lišavanja poslovne sposobnosti u predmetu R2. 8/09, iz koga proizlazi da je tužilja potpuno poslovno sposobna i da nema osnova da se liši poslovne sposobnosti. Po mišljenju drugostepenog suda, navedenim dokazom dovedena je u sumnju opravdanost razloga da se i dalje čeka na pravnosnažno okončanje postupka za lišenje poslovne sposobnosti, posebno imajući u vidu vrstu spora koja zahteva hitnost u postupanju.
Nakon vraćanja spisa, Prvi osnovni sud u Beogradu je 6. jula 2010. godine doneo rešenje P2. 1276/10 o nastavku parničnog postupka, prekinutog 10. aprila 2009. godine rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 882/09.
4. Odredbom člana 205. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", broj 18/05) je propisano da u postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela.
Odredbama člana 285. Porodičnog zakona je propisano da je postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici naročito hitan (stav 1.), da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu (stav 2.), kao i da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (stav 3.).
Odredbama člana 369. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 119/09) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (stav 1.), da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (stav 2.).
Odredbama člana 370. ZPP je propisano da rasprava pred drugostepenim sudom počinje izveštajem izvestioca, koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti žalbe (stav 3.), kao i da stranka može na raspravi iznositi činjenice i predlagati dokaze iz žalbe u smislu člana 359. ovog zakona (stav 5.).
5. Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe 21. februara 2008. godine, do dana podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao jednu godinu i 11 meseci, ali da ni nakon podnošenja ustavne žalbe postupak nije okončan.
Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu potrebu naročito hitnog rešavanja konkretnog predmeta iz oblasti porodičnih odnosa. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnositeljku, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.
Predmet spora je nesumnjivo od izuzetnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se njime rešava o naročito osetljivim porodičnim odnosima, tačnije mogućem nasilju u porodici, koji ne dotiču samo podnositeljku lično, već indirektno i zajedničku decu stranaka.
Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ničim nije doprinela dugom vremenskom trajanju sudskog postupka. Naprotiv, ona i njeni punomoćnici nisu preduzimali procesne radnje kojima bi odugovlačili parnični postupak.
Osnovni razlog vremenski dugom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja, imajući u vidu zakonsku obavezu naročite hitnosti u postupanju.
U prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, pre svega, govori i činjenica da je prvostepena presuda koja je doneta 16. jula 2008. godine, ukinuta od strane drugostepenog suda i vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud smatra da, iako Okružni sud u Beogradu kao drugostepeni sud u postupku po žalbi nije bio dužan da otvori raspravu, jer to po pravilu ne čini (član 369. stav 1. ZPP), da je taj sud ipak imao zakonsku mogućnost to da učini (član 369. stav 2. ZPP). Štaviše, Ustavni sud nalazi, s obzirom na to da se radi o sporu za zaštitu od nasilja u porodici u kome je propisana naročita hitnost u postupanju, da je Okružni sud u Beogradu trebalo da otvori raspravu i sam otkloni procesne nedostatke na koje je ukazao u rešenju Gž. 13528/08 od 13. novembra 2008. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Ovo zbog toga što svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.
Pored toga, Četvrti opštinski sud u Beogradu je predlog podnositeljke ustavne žalbe od 22. septembra 2009. godine za nastavak prekinutog postupka odbio rešenjem P. 882/09 od 18. novembra 2009. godine, uz konstataciju da je predmet R2. 8/09 u kome se raspravlja o lišenju poslovne sposobnosti podnositeljke i dalje u toku. Međutim, podnositeljka je uz svoj predlog za nastavak postupka od 22. septembra 2009. godine dostavila nalaz i mišljenje Komisije veštaka neuropsihijatrijske struke dostavljenog sudu u postupku njenog lišavanja poslovne sposobnosti u predmetu R2. 8/09, iz koga proizlazi da je tužilja potpuno poslovno sposobna i da nema osnova da se liši poslovne sposobnosti. Ustavni sud smatra da je u takvoj situaciji prvostepeni sud mogao i sam da odluči o prethodnom pitanju (poslovnoj sposobnosti tužilje), ne čekajući okončanje vanparničnog postupka u predmetu R2. 8/09, posebno imajući u vidu priložene dokaze, kao i činjenicu da se radi o sporu koji zahteva hitno postupanje suda. Istina, u postupku po žalbi, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13350/10 od 2. juna 2010. godine ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 882/09 od 18. novembra 2009. godine i postupak je nastavljen 6. jula 2010. godine, ali je ipak predmetni parnični postupak zbog takvog postupanja suda produžen za punih devet meseci. Svako kašnjenje u postupcima koji su naročito hitni mora biti opravdano, ma koliko bilo kratko.
6. Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak u kome se raspravljalo o porodičnim odnosima i nasilju u porodici, koji je po svojoj prirodi hitan, traje duže od dve i po godine i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P2. 1276/10 okončao u najkraćem mogućem roku.
7. Odlučujući o povredama prava utvrđenih čl. 24, 25, 27, 37, 39, 40, 58, 64, 65, 66, 68. i 69. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
S obzirom na to da o tužbenom zahtevu podnositeljke još uvek nije konačno odlučeno u postupku pred redovnim sudom, Ustavni sud je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
8. Ustavni sud, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i zahtev podnositeljke za određivanje privremene mere „radi zaštite njenog života i zdravlja maloletne ćerke“, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.
9. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić