Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno primenio procesno pravo kada je odbacio reviziju u radnom sporu kao nedozvoljenu, iako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. G . iz sela Lj . kod Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. G . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1397/17 od 28. juna 2017. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1397/17 od 28. juna 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je tužilac izjavio protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2468/16 od 21. februara 2017. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. G . iz sela Lj . kod Užica je , 23. decembra 2017. godine, preko punomoćnika G . B, advokata iz U, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1397/17 od 28. juna 2017. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2468/16 od 21. februara 2017. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58. stav 1, člana 67. st. 1. i 2. i člana 145. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena prvostepena presuda Višeg suda u Užicu i odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe radi zaštite od zlostavljanja na radu i naknade štete; da je drugostepeni sud preinačio presudu zbog navodno pogrešne primene materijalnog prava, a da uopšte ne navodi u čemu se ogleda pogrešna primena materijalnog prava, čime je povredio ustavno načelo iz člana 21. stav 1. Ustava i ustavna prava iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 36. stav 1. Ustava; da je osporeno revizijsko rešenje Vrhovnog kasacionog suda doneto proizvoljnom primenom merodavnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, čime su povređena ustavna prava i načela iz člana 21. stav 1, 32. stav 1. člana 36. stav 2. člana 67. st. 1. i 2. i člana 145. stav 2. Ustava; da su oba suda svojim postupanjem povredila i pravo podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, jer su sprečili da podnosilac ostvari naknadu nematerijalne štete.

Predlaže se da Ustavni sud poništi presudu Apelacionog suda u Kragujevcu i rešenje Vrhovnog kasacionog suda, odredi da se uklone štetne posledice po podnosioca ustavne žalbe u određenom roku i dosudi naknadu materijalne i nematerijalne štete na ime troškova koje je podnosilac imao u predmetnom parničnom postupku i tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, te naknadu nematerijalne štete zbog povrede njegovih ustavnih prava, kao i naknadu za sastav ustavne žalbe, sve u iznosima bliže opredeljenim u ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je 2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Viši sud u Užicu je, presudom P1. 13/16 od 25. maja 2016. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca M. G . iz Lj . kod Užica, prema tuženom Z . Užice, pa je utvrdio da je tužilac u vremenskom periodu mart – oktobar 2014. godine, pretrpeo zlostavljanje na radu, čime su mu povređeni dostojanstvo, čast, ugled, lični i profesionalni integritet i zdravlje, profesionalnim izopštavanjem iz saradnje sa ostalim zaposlenima, pa se ubuduće tužen om zabranjuje vršenje ponašanja koje predstavlja zlostavljanje na radu, što je tuženi dužan priznati i obezbediti izvršenje navedene zabrane za ubuduće (stav prvi izreke), obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede ugleda i časti isplati iznos od 250.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 15. septembra 2015. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate (stav drugi izreke), odbio kao neosnovan zahtev tužioca prema tuženom na ime naknade nematerijalne štete preko iznosa dosuđenog stavom 2. izreke ove presude, za iznos od još 250.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 15. septembra 2015. godine, pa do konačne isplate i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 178.090,00 dinara , u roku od osam dana od prijema presude, sa kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od izvršnosti odluke o troškovima pa do konačne isplate (stav četvrti izreke). Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, osporenom presudom Gž1. 2468/16 od 21. februara 2017. godine, preinačio presudu Višeg suda u Užicu P1. 13/16 od 25. maja 2016. godine u stavovima 1, 2. i 4. izreke, tako da glasi: odbija se tužbeni zahtev tužioca M. G . iz Lj . kod Užica, prema tuženom Z . Užice , da se utvrdi da je tužilac u vremenskom periodu mart – oktobar 2014. godine pretrpeo zlostavljanje na radu, čime mu je povređeno dostojanstvo, čast, ugled, lični i profesionalni integritet i zdravlje, profesionalnim izopštavanjem iz saradnje sa ostalim zaposlenima, pa se ubuduće tuženiku zabranjuje vršenje ponašanja koje predstavlja zlostavljanje na radu, što je tuženi dužan priznati i obezbediti izvršenje navedene zabrane za ubuduće, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova isplati iznos od 250.000,00 dinara, sa zakonskom kamatom shodno Zakonu o visini stope zatezne kamate, počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, kao neosnovan; obavezuje se tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 100.500,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenim rešenjem Rev2. 1397/17 od 28. juna 2017. godine, odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2468/16 od 21. februara 2017. godine. U obrazloženju rešenja se navodi: da je tužbom podnetom 21. oktobra 2014. godine tužilac postavio tužbeni zahtev za utvrđivanje da je pretrpeo zlostavljanje na radu kao i za naknadu na ime nematerijalne štete; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tužilac u određenom vremenskom periodu pretrpeo zlostavljanje na radu i dosudio mu određeni iznos na ime nematerijalne štete, a da je drugostepeni sud, usvajanjem žalbe tuženog, presudom do 21. februara 2017. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan; da radni spor zasnovan tužbom u ovoj parnici nije spor o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa u kome bi prema izričitom slovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku revizija jedino bila dozvoljena; da to proizlazi iz odredbe člana 29. stav 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, kojim je propisano da spor iz st. 1. i 2. ovog člana jeste radni spor; da pravno dejstvo ove posebne procesne norme isključuje primenu opšteg pravila o dozvoljenosti revizije prema odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku; da se navedena odredba, izmenjena članom 13. stav 1. tačka 2 ) Zakona o izmenama i dopunama zakona o parničnom postupku prema kojoj je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, ne primenjuje u ovom radnom sporu zasnovanom tužbom radi utvrđenja postojanja zlostavljanja na radu prema tužiocu; da je iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 413. u vezi sa članom 410. stav 2. tačka 5 ) Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US , 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u osporenom postupku, je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena ako je - 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

Drugim relevantnim odredbama ZPP propisano je: da se revizija, između ostalog, može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 407. stav 1. tačka 4)); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona (član 407. stav 2.); da je revizija nedozvoljena, između ostalog, ako izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2. tačka 5) ; da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud (član 413.); da protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena (član 452. stav 5.); da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469.); da presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku u sporovima male vrednosti može pobijati žalbom samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i da protiv odluke drugostepenog suda u ovim sporovima nije dozvoljena revizija (član 479. st. 1. i 6.).

XXIX glava ZPP uređuje postupak u parnicama iz radnih odnosa, pa je tako odredbom člana 436. propisano da ako u toj glavi ne postoje posebne odredbe, u parnicama iz radnih odnosa primenjivaće se ostale odredbe ovog zakona, dok je odredbom člana 441. propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10) , odredbama člana 29, je propisano: da zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju od strane poslodavca sa svojstvom fizičkog lica ili odgovornog lica u pravnom licu može protiv poslodavca da podnese tužbu pred nadležnim sudom u roku iz člana 14. stav 2. ovog zakona (stav 1.), da pravo da podnese tužbu protiv poslodavca zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom ima i zaposleni koji nije zadovoljan ishodom postupka zaštite od zlostavljanja kod poslodavca, u roku od 15 dana od dana dostavljanja obaveštenja, odnosno odluke iz člana 20. st. 2. i 3. i člana 23. ovog zakona (stav 2.), da se tužbom iz st. 1. i 2. ovog člana ne može pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog iz radnog odnosa i da protiv tog akta zaposleni ima pravo na sudsku zaštitu - u skladu sa posebnim zakonom kojim je propisana sudska zaštita (stav 3.), da spor iz st. 1. i 2. ovog člana jeste radni spor (stav 4.) i da ako ovim zakonom nisu predviđena posebna pravila, u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak (stav 5.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da on svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo, jer nije meritorno odlučio o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena njegova revizija u radnom sporu, jer je revizijski sud imajući u vidu odredbu člana 441. ZPP prema kojoj je revizija u radnom sporu dozvoljena jedino u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, ocenio da pravno dejstvo ove posebne procesne norme isključuje primenu opšteg pravila o dozvoljenosti revizije prema odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, uvedenog izmenama i dopunama ZPP koje su stupile na snagu 31. maja 2014. godine, prema kome je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, te se ovo pravilo ne primenjuje u konkretnom radnom sporu zasnovanom tužbom radi utvrđenja postojanja zlostavljanja na radu prema tužiocu. Što se tiče parnica iz radnog odnosa (kako su oni označeni u ZPP), Ustavni sud ukazuje da se njima odlučuje o pravu, obavezi ili odgovornosti koja za zaposlenog nastaje u tom odnosu. Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu pak je izričito propisano da postupak u sporu po tužbi zaposlenog zbog zlostavljanja na radu predstavlja radni spor.

Ustavni sud dalje ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama ZPP, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite, po kojima se postupa i odlučuje. Dakle, revizija je ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz smanjenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Izmenama ZPP, koje su stupile na snagu 31. maja 2014. godine, dakle pre podnošenja tužbe, dopunjena je odredba člana 403. stav 2. ZPP, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Od ovog pravila postoji izuzetak. Naime, odredba člana 479. stav 6. ZPP ne dozvoljava reviziju u postupku u sporovima male vrednosti, te isključuje primenu opšte odredbe iz noveliranog člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP o pravu na reviziju, prema kojoj je revizija uvek dozvoljena, ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Ustavni sud je takvo stanovište izrazio u Odluci Už-7147/2015 od 19. jula 2018. godine. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 469. ZPP, sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, kao i to da nijednom odredbom Z akona mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, Ustavni sud smatra da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je preinačena nižestepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca iz radnog spora, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog zakona. Ovakvo stanovište Ustavni sud je već iskazao u svojoj Odluci Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1397/17 od 28. juna 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2468/16 od 21. februara 2017. godine pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao povrede ostalih ustavnih prava i načela osporenim rešenjem istaknute u ustavnoj žalbi.

6. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog revizijskog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje u vezi sa osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu, imajući u vidu da će Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučivati o reviziji izjavljenoj protiv te presude.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti