Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, neefikasnost suda je bila odlučujuća. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 38416/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B. iz Beograda je, 30. novembra 2020. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 25. februara 2021. godine, protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 4817/20 od 24. septembra 2020. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38416/13 od 3. aprila 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. do 3. Ustava, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

U ustavnoj žalbi se ističe da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku, kao sastavni deo prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, jer ni prvostepeni, ni drugostepeni sud u svojim odlukama nisu obrazložili zašto su i po kom osnovu, u parničnom postupku koji je vođen povodom prigovora na rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave, u celosti ukinuli rešenje o izvršenju, a ni činjenično stanje na kome su zasnovane osporene presude nije pravilno i potpuno utvrđeno; da su ovakvom odlukom sudovi postupili suprotno postojećoj sudskoj praksi čime mu je povređeno pravo na pravnu sigurnosti kao element prava na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudom iz člana 36. stav 1. Ustava; da je predmetni sudski postupak trajao više od osam godina zbog postupanja nadležnog suda, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su u predmetnom parničnom postupku povređena navedena ustavna prava i načela, poništi presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 4817/20 od 24. septembra 2020. godine i naloži istom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca podnetoj protiv prvostepene presude, obustavi dalje izvršenje osporene pravnosnažne presude i dosudi podnosiocu naknadu nematerijalne štete zbog povrede zajemčenih ljudskih prava i sloboda u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38416/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

J. B. iz Beograda je 19. januara 2012. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za određivanje izvršenja na osnovu verodostojne isprave, radi naplate pruženih advokatskih usluga, protiv izvršnih dužnika M. B, ovde podnosioca ustavne žalbe i O. S, oboje iz Beograda, ul. S. …, i to izvršenjem na zaradi i drugim stalnim novčanim primanjima izvršnih dužnika. Na osnovu ovog predloga, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju Iv. 13310/12 od 23. maja 2012. godine.

Izvršni poverilac je podneskom od 24. septembra 2012. godine obavestio prvostepeni sud o adresi izvršnih dužnika, koji su supružnici, (M. br. …) i adresi Narodne skupštine Republike Srbije u kojoj su isti zaposleni, a Policijska uprava za grad Beograd je 12. oktobra 2012. godine obavestila prvostepeni sud da M. B. i O. S. B. (ranije O. S.) imaju prijavljeno prebivalište u ul. R. br. … . Sudski pozivar, i pored više pokušaja, nije mogao da izvrši dostavljanje rešenja o izvršenju M. B. na prijavljenu adresu, a dostavljanje O. S. B. je izvršeno 25. decembra 2012. godine.

M. B, koji je očigledno imao saznanja o pokrenutom izvršnom postupku, je 25. juna 2012. i 12. jula 2012. godine dostavio prvostepenom sudu podneske, kojima je predložio da sud odbaci predlog za izvršenje „jer verodostojna isprava niti je nastala, niti dospela, a izvršni poverilac nije dostavio adresu u smislu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, člana 29. st. 1. i 2.“.

Dana 27. decembra 2012. godine, O. S. B. je podnela prvostepenom sudu prigovor protiv rešenja o izvršenju Iv. 13310/12 od 23. maja 2012. godine, u kome je navela drugu adresu za prijem pismena (Lj. …).

Prvi osnovni sud u Beogradu je, rešenjem Iv. 13310/12 od 12. februara 2013. godine, stavio van snage rešenje o izvršenju tog suda Iv. 13310/12 od 23. maja 2012. godine u delu kojim je određeno izvršenje i odredio da će se postupak nastaviti kao po prigovoru protiv platnog naloga. Dostavljanje navedenog rešenja izvršnim dužnicima prvostepeni sud je izvršio isticanjem na oglasnu tablu suda 27. maja 2013. godine, pri čemu se izvršenje smatra izvršenim na dan 4. juna 2013. godine, a spis je dostavljen Parničnom odeljenju istog suda na dalji postupak 7. oktobra 2013. godine i dobio je broj P. 38416/13.

Prvotuženi M. B. – ovde podnosilac ustavne žalbe je 26. februara 2014. godine uputio parničnom sudu podnesak sa predlogom za spajanje parnica P. 38416/13 i P. 21933/13, a sud je vanraspravnim rešenjem od 7. maja 2014. godine našao da nema mesta predloženom spajanju.

Podnosilac je 20. marta 2014. godine dostavio prvostepenom sudu podnesak sa predlogom da sud odbaci tužbu s obzirom na to da je ista neuredna u pogledu označavanja imena i prezimena tuženih.

Prvo ročište zakazano za 13. mart 2014. godine, kao i naredno ročište zakazano za 3. jul 2014. godine, nije održano jer drugotužena nije uredno pozvana, a podnosilac ustavne žalbe je 3. jula 2014. godine obavestio sud da drugotužena nema prijavljeno prebivalište na teritoriji Beograda, te je sud rešio da tuženu pozove preko mesta zaposlenja.

Nakon toga, u službenoj belešci postupajućeg sudije koja se nalazi u spisima predmeta je, pored ostalog, konstatovano da je Narodna skupština Republike Srbije obavestila sud da nisu bili u mogućnosti da uruče poziv za glavnu raspravu O. S. zaposlenoj u Narodnoj skupštini, jer je ista odbila da potpiše dostavnicu, s obzirom na to da se ista odnosi na O. S, a ne na O. S. B, koja je i upisana u evidenciju zaposlenih u Narodnoj skupštini.

Dana 3. novembra 2014. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 38416/13, kojim je ukinuo rešenje o izvršenju Iv. 13310/12 od 23. maja 2012. godine u celosti u odnosu na drugotuženu O. S. iz Beograda i odbacio tužbu tužioca protiv drugotužene kao neurednu.

Protiv navedenog rešenja tuženi prvog reda je izjavio žalbu 20. novembra 2014. godine, a tužilac 29. novembra 2014. godine.

Tri ročišta zakazana u novembru i decembru 2014. godine nisu mogla biti održana zbog štrajka advokata, a i tužena drugog reda nije bila uredno pozvana. Prvostepeni sud je žalbe sa spisima predmeta dostavio Višem sudu u Beogradu na dalji postupak 21. januara 2015. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 859/15 od 30. septembra 2016. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38416/13 od 3. novembra 2014. godine i spis predmeta vratio prvostepenom sudu na dalje postupanje.

Tužilac je podneskom od 23. novembra 2016. godine uredio tužbu na način da je kao tuženu drugog reda označio O. S. B.

Ročišta pred prvostepenim sudom zakazana za 18. novembar 2016. godine, 1. februar 2017. godine i 19. maj 2017. godine nisu održana jer nije bilo dokaza da je drugotužena uredno pozvana. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 1. februara 2017. godine predložio prvostepenom sudu da odbaci tužbu zbog neurednosti.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, rešenjem R4P. 298/18 od 9. januara 2019. godine, usvojio prigovor tužioca radi ubrzanja predmetnog parničnog postupka, podnet 29. novembra 2018. godine, i naložio postupajućem sudiji da u roku ne dužem od četiri meseca od dana prijema prepisa ovog rešenja preduzme sve procesne radnje kojima se delotvorno ubrzava postupak, te da ukoliko oceni da su se za to stekli zakonom propisani uslovi, zaključi glavnu raspravu i okonča prvostepeni parnični postupak u predmetu P. 38416/13.

Ročišta od 8. februara, 12. marta i 3. aprila 2019. godine su održana u odsustvu uredno pozvane drugotužene.

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze uvidom u dostavljenu dokumentaciju, uvidom u spise predmet tog suda P. 3853/10 i saslušanjem tužioca i tuženog prvog reda u svojstvu parničnih stranaka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 3846/13 od 3. aprila 2019. godine ukinuo u celosti rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 13310/12 od 23. maja 2012. godine (stav prvi izreke), delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu na ime duga nastalog po osnovu nagrade za rad i naknade troškova advokata u sudskom postupku koji se vodio u Višem sudu u Beogradu P. 3853/10, solidarno isplate iznos od 73.125,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. decembra 2011. godine pa do isplate (stav drugi izreke), odbio kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi isplate zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos za period od 22. oktobra 2011. godine, zaključno sa 2. decembrom 2011. godine (stav treći izreke), odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime duga isplate iznos preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 83.625,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. oktobra 2011. godine pa do isplate (stav četvrti izreke) i obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 96.065,00 dinara (stav peti izreke).

Protiv navedene presude podnosilac je izjavio žalbu 18. juna 2019. godine, a tužena drugog reda 1. jula 2019. godine.

Viši sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4817/20 od 24. septembra 2020. godine odbio žalbe tuženih kao neosnovane i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38416/13 od 3. aprila 2019. godine u stavovima prvom, drugom i petom izreke. Viši sud u Beogradu je našao da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede na koje se ukazuje u žalbama tuženih, da je kod činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku, odluka prvostepenog suda u ožalbenom delu presude pravilna, a za svoju odluku prvostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud, te je ocenio bitne žalbene navode tuženih i ukazao da žalbeni navodi kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu bili predmet ocene Višeg suda, s obzirom na to da osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u smislu člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ne može biti razlog zbog koga se presuda u sporu male vrednosti, kakav je u konkretnom slučaj, može pobijati.

Prvostepeni sud je tuženima dostavio drugostepenu presudu isticanjem na oglasnoj tabli suda 11. januara 2021. godine, te se dostavljanje smatra izvršenim 12. februara 2021. godine.

4. Odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak započet podnošenjem predloga za izvršenje, 19. januara 2012. godine, na osnovu rešenja prvostepenog suda od 12. februara 2013. godine nastavljen kao postupak po prigovoru protiv platnog naloga, a okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu 24. septembra 2020. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba trajao je osam godina i devet meseci što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora u konkretnom slučaju nije bio složen i da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu biti opravdanje za prekomerno trajanje osporenog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje podnosioca, koji je bio jedan od solidarnih izvršnih dužnika, a zatim prvotuženi u ovom postupku, u toku celog postupka imalo opstruktivni karakter i da je podnosilac dao veoma veliki doprinos trajanju postupka. Naime, u podnescima podnosioca upućenim prvostepenom sudu se naizmenično navodi nekoliko različitih adresa, kako podnosioca, tako i drugotužene, koja je njegova supruga, a prvostepeni sud i pored brojnih pokušaja nije uspevao da izvrši lično dostavljanje pismena podnosiocu (ni drugotuženoj) na ove adrese, pri čemu je podnosilac na drugi način saznavao o odlukama suda i upućivao podneske sudu. O ovome svedoči i činjenica da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu protiv drugostepene presude oko tri meseca pre nego što mu je ona dostavljena od strane suda preko oglasne table. Nedostavljanje poziva drugotuženoj je imalo za posledicu neodržavanje znatnog broja ročišta, a u situaciji kada su tuženi bračni drugovi, čini se malo verovatnim da podnosilac nije bio upoznat sa tačnom adresom drugotužene.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi ipak dali odlučujući doprinos prekomernom trajanju osporenog postupka svojim neefikasnim postupanjem. Ovde se posebno ima u vidu da je prvostepeni sud propustio da pravovremeno preduzme sve mere koje su mu stajale na raspolaganju kako bi sprečio zloupotrebe stranaka i obezbedio nesmetano odvijanje postupka, kao i da je posle neodržanog ročišta 19. maja 2017. godine imao period potpune neaktivnosti od 18 meseci, koji je doveo do ulaganja prigovora tužioca radi ubrzanja postupka, koji je usvojen.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka i doprinos podnosioca trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe o tome da je osporenim presudama Višeg suda u Beogradu Gž. 4817/20 od 24. septembra 2020. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38416/13 od 3. aprila 2019. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi u osnovu ponavljaju stavovi koje je podnosilac iznosio u toku prvostepenog parničnog postupka i u žalbi protiv prvostepene presude, a da je Viši sud u Beogradu, kao i prethodno Prvi osnovni sud u Beogradu, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, i izjasnio se o bitnim navodima žalbe podnosioca, te je polazeći od navedenog, utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je pretpostavka za utvrđivanje povrede ovih prava da je podnosilac ustavne žalbe dostavio odluke suda poslednje instance kojima je odlučeno u bitno istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji na drugačiji način od osporene odluke, a što podnosilac nije učinio. Citati iz obrazloženja pojedinih sudskih odluka na koje se poziva u ustanoj žalbi ne mogu predstavljati dokaz o različitom postupanju suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenih ustavnih prava.

Ocenjujući postojanje istaknute povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik R“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti