Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka u sporu zbog smetanja poseda. Sud je ocenio da podnositeljka ne navodi ustavnopravne razloge za povredu prava, već izražava neslaganje sa utvrđenim činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava od strane redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1182/2008
22.09.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Dulić iz Đurđina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Marije Dulić izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Subotici P. 225/08 od 12. marta 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 626/08 od 18. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Dulić iz Đurđina je 8. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Miodraga Batinića iz Subotice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Subotici P. 225/08 od 12. marta 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Subotici Gž. 626/08 od 18. juna 2008. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenim rešenjima povređeno njeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja i odredi “uklanjanje štetnih posledica u roku od tri meseca“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (član 82. stav 1.); da ustavna žalba, pored ostalog, mora da sadrži razloge i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom (član 85. stav 1.).

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je pred Opštinskim sudom u Subotici vođen parnični postupak po tužbi tužilje Cilike Stantić protiv tužene Marije Dulić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi smetanja poseda. Opštinski sud u Subotici je 12. marta 2008. godine doneo osporeno rešenje P. 225/08, kojim je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje na sledeći način: u stavu II izreke utvrdio da je tužena smetala tužilju u mirnoj državini slobodnog ulaza i izlaza iz kuće tužilje u Đurđinu, Mišićevski put br. 12; u stavu III izreke utvrdio da je tužena smetala tužilju u mirnoj državini dvorišta, tako što je kopala dvorište tužilje; u stavu IV izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je tužena svojim radnjama smetala tužilju da ispred svog dvorišta uredi ulični deo i poboljša ulazak i izlazak iz dvorišta; u stavu V izreke obavezao tuženu da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji novčani iznos od 97.600,00 dinara. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka sud utvrdio da su parnične stranke suvlasnici na predmetnoj nepokretnosti, ali da su one isključivi sudržaoci delova nekretnine koja je podeljena ogradom; da je tužilja u posedu kuće sa dvorištem u Đurđinu, Mišićevski put br. 12, a da je tužena u posedu kuće sa dvorištem u Đurđinu, Mišićevski put br. 10; da je iz iskaza tužene prvostepeni sud utvrdio da ona priznaje da je kopala iza svoje kuće i da kod nje postoji svest da preduzetim radnjama smeta tuđi posed – animus turbandi, posebno imajući u vidu da je radi vršenja kopanja preskakala ogradu; da je svedok Ivan Dulić, suprug tužene, naveo da je “nama bilo lakše da prenesemo skelu preko ograde, a ne da idemo okolo“, što potvrđuje tvrdnje tužilje i svedoka Marka Stantića da je došlo do smetanja poseda; da se prvostepeni sud u ovoj pravnoj stvari nije upuštao u ocenu prava na državinu već je utvrđivao činjenično stanje u odnosu na poslednje stanje državine.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Subotici je 18. juna 2008. godine doneo osporeno rešenje Gž. 626/08, kojim je delimično usvojio žalbu i stavom I izreke preinačio prvostepenu presudu u st. II i V izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se utvrdi da je tužena smetala tužilju u mirnoj državini slobodnog ulaza i izlaza iz kuće, te je obavezao tuženu da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji iznos od 26.448,00 dinara, dok je u preostalom delu žalbu odbio i potvrdio prvostepeno rešenje, a u stavu II izreke obavezao tužilju da na ime troškova nastalih podnošenjem žalbe isplati tuženoj iznos od 5.000,00 dinara. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je istaknuto: da su neosnovani navodi žalbe da radnje krečenja i kopanja dela dvorišta koji koristi tužilja ne predstavljaju akte smetanja državine i da nije od uticaja na pravilnost odluke da li tužena smatra da joj pripada određena površina ili ne, jer je odlučujuća činjenica samo postojanje faktičkog držanja stvari; da je, s obzirom na to da je preinačio jedan deo prvostepenog rešenja, drugostepeni sud preinačio i odluku o troškovima parničnog postupka; da je po oceni drugostepenog suda, tužena uspela u sporu sa oko 30 %, te je dužna da naknadi drugoj parničnoj stranci 26.448,00 dinara; da je u pogledu uloženog pravnog leka tužena delimično uspela, te joj pripada samo deo tih troškova i to u visini od 5.000,00 dinara.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je osporenim rešenjima povređeno njeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i na kojima se zasnivaju osporena rešenja. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

U suštini, podnositeljka ustavne žalbe iznosi svoje stanovište o tome kojim dokaznim sredstvima sudovi nisu mogli utvrđivati bitne činjenice za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, kao i svoje tumačenje materijalnog prava merodavnog u ovoj pravnoj stvari, a ne navodi razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su prvostepeni i drugostepeni sud uskratili podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja. Pri tome, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe nije potkrepila navode da su postupajući sudovi doneli osporena rešenja bez valjanog obrazloženja, jer iz sadržine osporenih rešenja proizlazi da su sudovi u ovoj parnici dali jasne, precizne i nedvosmislene razloge kada su ocenili da je podnositeljka smetala tužilju u mirnoj državini dvorišta.

Takođe, Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnositeljka nije pružila argumente i odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je sud najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo različite odluke.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ističe da formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava kojima se građanima garantuju određena ljudska prava, ili slobode, a bez navođenja konkretnih razloga koji bi ukazali na povredu tih prava, odnosno sloboda, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti