Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude Upravnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i poništio presudu Upravnog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud nije dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto je prihvatio jedno stručno mišljenje u poreskom postupku, a odbacio druga, suprotstavljena mišljenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11820/2018
20.06.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, Sabahudin Tahirović, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „W.“ d.o.o. B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „W.“ d.o.o. B . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 11433/15 od 6. septembra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 11433/15 od 6. septembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju – Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak broj 300-47-04-00523/2015-I1000 od 6. jula 2015. godine .

3. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-11820/2018 od 8. novembra 2018. godine o odlaganju izvršenja rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Vračar broj 47-00631/2014-0020-010 od 7. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „W.“ d.o.o. B . je, 17. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika A . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11433/15 od 6. septembra 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i čl. 145. i 198. Ustava. Podnosilac se pozvao i na povredu prava zajemčenih članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Među iznetim zahtevima o kojima Ustavni sud treba da odluči, podnosilac ustavne žalbe je tražio da Sud odloži izvršenje rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Vračar broj 47-00631/2014-0020-010 od 7. aprila 2015. godine, do donošenja odluke Ustavnog suda o njegovoj ustavnoj žalbi, s obzirom na to da je podnosiocu utvrđena poreska obaveza u visini od 69.300.000,00 dinara, te bi postupak izvršenja pravnosnažnog poreskog rešenja podnosiocu prouzrokovao nenadoknadivu štetu. Pored toga, podnosilac je ukazao da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugačije odlučivao.

Ustavni sud je na sednici održanoj 8. novembra 2018. godine doneo Rešenje Už-11820/2018 kojim je odložio izvršenje rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Vračar broj 47-00631/2014-0020-010 od 7. aprila 2015. godine, do donošenja odluke Ustavnog suda o ustavnoj žalbi podnosioca.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporena presuda neobrazložena; da je u osporenom postupku pogrešno primenjeno pravo; da je Upravni sud doneo dve presude u kojima je uvažio tužbe tužilaca u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji; da je u osporenoj presudi navedeno da je cink-oksid talog Jarosit Pb Ag opasan otpad čiji promet podleže izdavanju dozvole nadležnog organa, uprkos mišljenju Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine nadležnog za sprovođenje Zakona o upravljanju otpadom i mišljenju petočlane komisije Tehnološko -metalurškog fakulteta u B. da prometovano dobro ne predstavlja otpad, pa se za njega i ne pribavljaju dozvole kao za druge opasne materije; da su poreski organi morali izvesti dokaz veštačenjem jer su, u konkretnom slučaju, postojala suprotstavljena mišljenja, te poreski organi nisu mogli, pozivanjem na načelo ocene dokaza, da utvrđuju koje je stručno mišljenje ispravnije i da na tome zasnuju svoju odluku; da odlučna činjenica nije utvrđena u poreskom postupku, tj. da li je dobro koje se prometuje tehn ogena sirovina ili opasan otpad.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Vračar broj 47-00631/2014-0020-010 od 7. aprila 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđen porez na dodatu vrednost u iznosu od 69.300.000,00 dinara za poreski period od 1. juna 2014. godine do 30. juna 2014. godine, naložena uplata kamate i evidentiranje utvrđenih obaveza u poslovnim knjigama i drugim propisanim evidencijama.

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju – Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak broj 300-47-04-00523/2015-I1000 od 6. jula 2015. godine odbijena je žalba podnosioca izjav ljena protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u situaciji kada ima više stručnih mišljenja o tome da li cink-oksid talog može biti predmet prometa između podnosioca i njegovog dobavljača, organ pošao od načela ocene dokaza iz člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku; da organ nije prihvatio navode žalbe da podnosilac nije bio dužan da pribavlja dozvole nadležnog organa, o čemu je priložio mišljenje Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, iz razloga što se ne radi o mišljenju Ministarstva finansija koje je obavezujuće za postupanje Poreske uprave.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 3. avgusta 2015. godine podneo tužbu u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da drugostepeni organ nije prihvatio navode žalbe potkrepljene stručnim mišljenjem Ministarstva poljoprivrede i životne sredine da u prometu cink-oksid taloga tužilac nije bio dužan da pribavlja dozvole nadležnog organa, sa obrazloženjem da se ne radi o mišljenju Ministarstva finansija koje je obavezujuće za postupanje Poreske uprave; da nije prihvaćeno ni mišljenje petočlane komisije Tehnološko-metalurškog fakulteta u B, kao ni mišljenje Instituta za zaštitu na radu iz N, u kojem se na osnovu sagledanog statusa, upotrebne vrednosti i mogućnosti valorizacije cink-oksid taloga kao nusproizvoda jasno tvrdi da ga u zatečenom stanju nije mo guće svrstati u otpad jer predstavlja tehnogenu sirovinu; da se tuženi organ pri postojanju više različitih stručnih mišljenja pozvao na načelo ocene dokaza iz člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku i prihvatio mišljenje prof. dr. B.D.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11433/15 od 6. septembra 2018. godine odbijena je tužba podnosioca koju je podneo protiv navedenog konačnog upravnog akta. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da tužilac za svoje navode nije dostavio dokaze iz kojih bi proizlazilo da mu je poreska obaveza nezakonito utvrđena i da je povređen zakon na njegovu štetu, a da je drugostepeni organ pravilno ocenio sve navode žalbe, koje tužilac ponavlja i u tužbi; da kako poreski obveznik nema potrebne i validne dokaze u vezi sa prometom dobara u smislu odredbi Zakona o upravljanju otpadom i Zakona o trgovini, odnosno kako je nesporno utvrđeno da cink-oksid talog nije ni prometovan kao dobro u skladu sa odredbama čl. 3. i 4. Zakona o porezu na dodatu vrednost, s obzirom na to da nije bilo prometa dobara, to je pravilno, po oceni suda, zaključeno da nema uslova za odbitak prethodnog poreza u smislu člna 28. st. 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost ; da kvalitet i sastav navedenog taloga u pogledu mogućnosti dalje prerade istog, zatim mišljenja različitih stručnih lica procene korišćenja i mogućnosti prerade istog nisu od uticaja na rešavanje ove upravne stvari.

Podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio presude Upravnog suda U. 10679/15 od 19. aprila 2018. godine i U. 12172/17 od 27. juna 2018. godine. Navedenim presudama uvažene su tužbe podnosilaca u tim postupcima , poništena rešenja drugostepenog organa uprave i predmeti vraćeni na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da pri krajnje suprotstavljenim mišljenjima da li je predmetno dobro tehnogena sirovina ili opasan otpad , nema mesta primeni člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku, odnosno načela slobodne ocene dokaza, jer oceni dokaza prethodi utvrđivanje činjeničnog stanja, šta je po sastavu dobro koje se prometuje, a što u poreskom postupku nije sa sigurnošću utvrđeno, te da je u ponovnom postupku potrebno tačno utvrditi, uviđajem na licu mesta uz prisustvo sudskog veštaka odgovarajuće struke, da li se radi o tehnogenoj sirovini koja može biti dobro koje se prometuje u smislu čl. 3. i 4. Zakona o porezu na dodatu vrednost ili o opasnom otpadu, u vezi sa čijim postupanjem treba primeniti Zakon o upravljanju otpadom. Posebno je istaknuto da P oreska uprava u cilju donošenja pravilne i zakonite odluke mora posvetiti jednaku pažnju kako činjenicama koje idu na štetu poreskom obvezniku, tako i onim koje idu u prilog poreskom obvezniku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji ( „Službeni glasnik RS “, br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 91/15, 112/15, 15/16 i 108/16) bilo je propisano: da ako je drugim zakonom pitanje iz oblasti koju uređuje ovaj zakon uređeno na drukčiji način, primenjuju se odredbe ovog zakona, da ako ovim zakonom nije drukčije propisano, poreski postupak se sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, odnosno u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje inspekcijski nadzor ( član 3. st. 1. i 2.); da je Poreska uprava dužna da ostvaruje sva prava i obaveze iz poreskopravnog odnosa u skladu sa zakonom. da u slučajevima kada je Poreska uprava ovlašćena da deluje na osnovu diskrecionih ovlašćenja, dužna je da deluje u skladu sa svrhom tih ovlašćenja i u okviru zakona, da je Poreska uprava dužna da utvrđuje sve činjenice koje su bitne za donošenje zakonite i pravilne odluke, posvećujući jednaku pažnju činjenicama koje idu u prilog i na štetu poreskom obvezniku ( član 4.); da se činjenice u poreskom postupku utvrđuju na osnovu dokaza, da se kao dokaz u poreskom postupku mogu upotrebiti poreska prijava, poreski bilans, poslovne knjige i evidencije, računovodstveni iskazi, poslovna dokumentacija i druge isprave i informacije kojima raspolaže Poreska uprava, prikupljene od poreskog obveznika ili trećih lica, iskaz svedoka, nalaz veštaka, uviđaj i svako drugo sredstvo kojim se činjenice mogu utvrditi, da se utvrđivanje činjenica u postupku poreske kontrole vrši i prema odredbama čl. 116-139. ovog zakona (član 43.).

5. Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da mu je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac ukazuje na pogrešnu primenu prava u predmetnom upravnosudskom postupku, kao i na to da osporena presuda nije obrazložena.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg organa, odnosno suda.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Međutim, prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja. Ipak, sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera. Obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, i to naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda, a što je upravo ovde bio slučaj.

U konkretnom slučaju, Upravni sud je u potpunosti prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge date u obrazloženju drugostepenog rešenja, te je samo konstatovao da navodi tužbe nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari. U obrazloženju osporene presude nije ocenjen ni jedan navod tužbe, iako su navodi tužbe bili bitno slični žalbenim navodima, a podnosilac je izričito istakao da navodi žalbe nisu u potpunosti ocenjeni od strane drugostepenog organa i da odlučne činjenice nisu pravilno i pouzdano utvrđene. Naime, podnosilac je i u žalbi drugostepenom organu uprave, i u tužbi Upravnom sudu ukazivao na postojanje krajnje suprotstavljenih mišljenja o tome šta je po sastavu dobro koje se prometuje, a što predstavlja odlučnu činjenicu u konkretnom upravnosudskom postupku. U obrazloženju drugostepenog rešenja je samo navedeno da su bez uticaja mišljenja koja je podnosilac dostavio i da se organ rukovodio načelom slobodne ocene dokaza iz člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavni sud napominje da je Zakonom o opštem upravnom postupku usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da organ po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.). Posledica toga je da Zakon o opštem upravnom postupku ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada organu koji vodi postupak. Jemstvo da će organ nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razumljive razloge u odluci. Iz navedenog, van sumnje, proizlazi da organ uprave u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije, a istu obavezu potom ima i Upravni sud koji ceni zakonitost tako donetog konačnog upravnog akta. Pri tome, saglasno navedenim odredbama člana 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, poreski organi postupaju u skladu sa odredbama tog zakona, pa je Poreska uprava bila dužna da, saglasno članu 4. Zakona, utvrdi sve činjenice koje su bitne za donošenje zakonite i pravilne odluke, a da pri tome posveti jednaku pažnju činjenicama koje idu u prilog i na štetu poreskom obvezniku.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da ni upravni organi, niti Upravni sud nisu dali uverljivo obrazloženje o tome zbog čega nisu prihvatili kao relevantne dokaze koje je podnosilac priložio. Ustavni sud je, polazeći od izloženog, ocenio da osporena presuda Upravnog suda nije obrazložena na način koji bi otklonio sumnju u arbitrernost postupanja i odlučivanja, te je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje , a u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju – Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak broj 300-47-04-00523/2015-I1000 od 6. jula 2015. godine .

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosi oca o povredi ostalih načela i prava koja su označena u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Međutim, Sud je imao u vidu da je Upravni sud, vezano za predmetno dobro i njegov promet, u dostavljenim presudama kojima je uvažio tužbe podnosilaca u tim upravnim sporovima i koje je podnosilac ustavne žalbe dostavio u prilog svojoj tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava, upravo ukazao poreskim organima da su u ponovnom postupku dužni da postupaju u skladu sa odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i pre donošenja odluke utvrde sve odlučne činjenice, te da na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje primene relevantno materijalno pravo.

Sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ukinuo Rešenje Už-11820/2018 od 8. novembra 2018. godine o odlaganju izvršenja rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Vračar broj 47-00631/2014-0020-010 od 7. aprila 2015. godine, imajući u vidu da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi, čijim donošenjem su prestali razlozi za ovo odlaganje, pa je rešio kao u tački 3. izreke.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude Upravnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti