Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer je Upravni sud restriktivno tumačio aktivnu legitimaciju za tužbu zbog „ćutanja uprave“. Sud je zaključio da svaka stranka sa pravnim interesom može pokrenuti upravni spor, a ne samo ona koja je izjavila žalbu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11833/2020
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i Maja Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz sela Bogojevce kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je rešenjem Upravnog suda Uv. 205/20 od 22. septembra 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. S. iz sela Bogojevce kod Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 27. novembra 2020. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda Uv. 205/20 od 22. septembra 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima nije decidno navedeno da tužbu može podneti samo stranka koja je izjavila žalbu, zbog čega je takvo tumačenje Upravnog suda diskriminatorno i suprotno odredbama Ustava koje svim učesnicima u postupku jemče ista prava; da je podnosilac ustavne žalbe stranka u predmetnom postupku u kome se odlučuje o njihovom pravu.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava, poništi osporeni akt i naloži Upravnom sudu da usvoji prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8339/20 od 23. jula 2020. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Gradske uprave grada Leskovca – Odeljenje za imovinsko-pravne poslove i imovinu broj 465-135/2016-08, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. novembra 2019. godine podneo Gradskoj upravi grada Leskovca – Odeljenje za imovinsko-pravne poslove i imovinu zahtev za naknadu troškova zastupanja.

Rešenjem Gradske uprava grada Leskovca – Odeljenje za imovinsko-pravne poslove i imovinu broj 465-135/2016-08 od 21. novembra 2019. godine, u stavu 1. dispozitiva, utvrđeni su troškovi zastupanja u upravnoj stvari – određivanje naknade za ustanovljeno pravo službenosti, odnosno dopunskom postupku određivanja naknade za katastarsku parcelu broj … u KO Navalin, u iznosu od 34.500,00 dinara, dok je u stavu 2. dispozitiva određeno da će se isplata utvrđenih troškova zastupanja izvršiti po pravnosnažnosti tog rešenja.

Gradsko pravobranilaštvo grada Leskovca je 13. decembra 2019. godine Ministarstvu finansija izjavilo žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

S obzirom na to da drugostepeni organ nije doneo odluku o žalbi u zakonom propisanom roku, podnosilac ustavne žalbe je tom organu 9. marta 2020. godine podneo naknadni zahtev za odlučivanje o žalbi, a potom je 27. maja 2020. godine podneo Upravnom sudu tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta, odnosno tužbu zbog „ćutanja uprave“.

Upravni sud – Odeljenje u Nišu je rešenjem U. 8339/20 od 23. jula 2020. godine odbacio tužbu podnosioca podnetu zbog „ćutanja uprave“, primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima, sa obrazloženjem da žalbu protiv prvostepenog rešenja nije izjavio podnosilac, pa isti ne može pokrenuti upravni spor zbog „ćutanja uprave“, ni u slučaju kada su za drugu stranku koja je izjavila žalbu ispunjeni svi uslovi za pokretanje upravnog spora iz člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, te da se aktom koji drugostepeni organ treba da donese po žalbi, ne rešava o pravu ili obavezi podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. avgusta 2020. godine izjavio prigovor protiv navedenog rešenja, koji je osporenim rešenjem Upravnog suda Uv. 205/20 od 22. septembra 2020. godine, odbijen kao neosnovan, sa obrazloženjem da podnosilac ne može pokrenuti upravni spor zbog „ćutanja uprave“ u slučaju kada su za drugu stranku koja je izjavila žalbu ispunjeni svi uslovi za pokretanje upravnog spora iz člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

U međuvremenu, rešenjem drugostepenog organa uprave broj 465-02-00019/2020-07 od 3. juna 2020. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 21. novembra 2019. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 465-135/2016-08 od 12. januara 2021. godine, kojim je odbijen kao neosnovan predlog podnosioca za utvrđivanje troškova zastupanja u upravnoj stvari – određivanje naknade za ustanovljeno pravo službenosti, odnosno dopunskom postupku određivanja naknade za katastarsku parcelu broj … u KO Navalin.

Podnosilac je 4. marta 2021. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 465-02-19/2020-07 od 22. aprila 2021. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13260/21 od 6. aprila 2023. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepenog rešenja i predmet vraćen tuženom organu na ponovni postupak.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 465-02-00019/2020-07 od 18. septembra 2023. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 12. januara 2021. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave; da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen; da ako žalba nije dopuštena stranka može neposredno pokrenuti upravni spor.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje i 2/23 – Odluka US) propisano je: da protiv rešenja donesenog u prvom stepenu, odnosno ako organ u upravnoj stvari nije odlučio u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu, ako zakonom nije drukčije propisano (član 13. stav 1.); da je stranka u upravnom postupku fizičko ili pravno lice čija je upravna stvar predmet upravnog postupka i svako drugo fizičko ili pravno lice na čija prava, obaveze ili pravne interese može da utiče ishod upravnog postupka (član 44. stav 1.); da stranka ima pravo na žalbu ako rešenje nije izdato u zakonom određenom roku (član 151. stav 3.); da protiv prvostepenog rešenja žalbu može podneti svako lice na čija prava, obaveze ili pravne interese može da utiče ishod upravnog postupka, u roku u kome žalbu može podneti stranka (član 151. stav 6.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da tužilac u upravnom sporu može da bude fizičko, pravno ili drugo lice, ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovani interes (član 11. stav 1.); da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da će sudija pojedinac rešenjem odbaciti tužbu i ako utvrdi da se upravnim aktom koji se tužbom osporava ne dira očigledno u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovani interes (član 26. stav 1. tačka 4)); da o prigovoru iz stava 1. ovog člana (član 27.) odlučuje posebno veće suda sastavljeno od troje sudija, posle održane usmene javne rasprave, ako je podnosilac prigovora zahtevao održavanje rasprave (član 27. stav 2.); da posebno veće suda iz stava 2. ovog člana o prigovoru odlučuje rešenjem (član 27. stav 3.).

5. Podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da mu je osporenim aktom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Međutim, imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je zbog pogrešnog tumačenja i primene procesnog prava onemogućen pristup sudu, Ustavni sud nalazi da se navodima ustavne žalbe, u suštini, ukazuje i na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud najpre ukazuje da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentan i neodvojiv deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom, svi ostali elementi strukturalno složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju bespredmetni.

Ipak, pravo na pristup sudu nije apsolutno i neograničeno pravo, jer sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja. Međutim, takva ograničenja ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena, pri čemu mora postojati i razuman odnos proporcionalnosti između korišćenih sredstava i cilja kojem se teži.

Ustavni sud konstatuje da se u ovoj upravnoj stvari kao sporno postavilo pitanje aktivne legitimacije za pokretanje upravnog spora, te da li je Upravni sud načinom na koji je tumačio i primenio odredbe Zakona o upravnim sporovima po pitanju ovlašćenja za pokretanje upravnog spora, ugrozio suštinu samog prava na pristup sudu i da li je tim ograničenjima prekršeno načelo proporcionalnosti.

Ustavni sud ukazuje da je pitanje ovlašćenja za pokretanje upravnog spora regulisano, pored ostalog, odredbom člana 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Navedenom odredbom je propisano da tužilac u upravnom sporu može biti fizičko, pravno ili drugo lice, ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovani interes. Aktivna legitimacija u upravnom sporu je pravo da se bude stranka u njemu, u svojstvu tužioca i predstavlja procesnu pretpostavku za učestvovanje u upravnom sporu. Da bi se nekom licu priznala aktivna legitimacija u upravnom sporu, uslov je da je osporenim upravnim aktom rešavano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu lica koje podnosi tužbu. Tako je i lice koje je učestvovalo u upravnom postupku kao stranka ovlašćeno i na podnošenje tužbe u upravnom sporu protiv konačnog rešenja donetog po žalbi trećeg lica, iako se nije žalilo protiv prvostepenog rešenja.

Odredbom člana 26. stav 1. tačka 4) navedenog zakona propisano je da će se tužba odbaciti ako se upravnim aktom koji se tužbom osporava ne dira očigledno u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovan interes.

Dakle, ograničenje postavljeno Zakonom o upravnim sporovima u pogledu prava na pristup sudu jeste to da tužbu u upravnom sporu može podneti samo ono lice o čijem je pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu rešavano upravnim aktom čija se zakonitost pobija tužbom.

Ustavni sud dalje ukazuje da, pored toga što se upravni spor može pokrenuti protiv upravnog akta koji je donet u drugom stepenu, kao i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku, upravni spor se, saglasno članu 15. Zakona o upravnim sporovima, može pokrenuti i kada nadležan organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom, i to, tako što, saglasno članu 19. stav 1. Zakona, ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

Ustavni sud ukazuje da se u ovoj upravnoj stvari kao sporno upravo postavilo pitanje ko ima aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“.

U ovom konkretnom slučaju, rešenjem prvostepenog organa uprave od 21. novembra 2019. godine usvojen je predmetni zahtev podnosioca, ali je ovo rešenje osporeno žalbom Gradskog pravobranilaštva grada Leskovca.

Ustavni sud konstatuje da je stavom prvim dispozitiva prvostepenog rešenja udovoljeno podnetom zahtevu podnosioca, ali je drugim stavom dispozitiva određeno da će se tek po pravnosnažnosti tog rešenja izvršiti isplata utvrđenih troškova.

S obzirom na to da drugostepeni organ nije doneo odluku o žalbi u zakonom propisanom roku, podnosilac ustavne žalbe je tom organu 9. marta 2020. godine podneo naknadni zahtev za odlučivanje o žalbi, a potom su 27. maja 2020. godine podneo Upravnom sudu tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta, odnosno tužbu zbog „ćutanja uprave“.

Upravni sud je u obrazloženju osporenog rešenja Uv. 205/20 od 22. septembra 2020. godine naveo da je zakonito rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8339/20 od 23. jula 2020. godine, kojim je odbačena tužba podnosioca zbog „ćutanja uprave“, primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima, zbog nepostojanja pravnog interesa podnosioca da podnese navedenu tužbu. U obrazloženju rešenja je navedeno da podnosilac nije bio taj koji je izjavio žalbu drugostepenom organu uprave u upravnom postupku, što ga, prema shvatanju tog suda, ne čini strankom iz člana 15. i člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Ustavni sud najpre ukazuje da je u Odluci Už-1943/2013 od 13. januara 2016. godine ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Upravnog suda da tamo podnosilac ustavne žalbe nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe, s obzirom na to da nije podnosilac žalbe u navedenom upravnom postupku.

Ustavni sud je stanovišta da je tumačenje navedenih odredaba člana 15. i člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, koje je na restriktivan način, isključivo stranci koja je podnela zahtev omogućavalo da izjavi žalbu protiv „ćutanja uprave“, učinjeno tada od strane Upravnog suda, bilo utemeljeno na odredbama ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, odredbom člana 208. stav 2. prethodnog Zakona bilo je propisano da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen. Dakle, iz navedene odredbe je proizlazilo da jedino stranka koja je podnela zahtev organu uprave može da izjavi žalbu u slučaju nepostupanja tog organa u zakonom propisanom roku, jer se nepostupanje po zahtevu smatralo odbijanjem istog. Međutim, odredbama novog Zakona o opštem upravnom postupku krug lica koja su ovlašćena na podnošenje žalbe zbog „ćutanja uprave“ proširen je na sve stranke u postupku, uključujući i sva ona lica na čija prava i obaveze, odnosno pravne interese, može da utiče ishod upravnog postupka. Odredbama važećeg Zakona o opštem upravnom postupku nije više propisano da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen. Iz navedenog proizlazi da više nema ni osnova da se tumačenje pojma stranke iz upravnog postupka koja može podneti tužbu Upravom sudu zbog „ćutanja uprave“ vezuje isključivo za stranku koja je prethodno izjavila žalbu zbog „ćutanja uprave“. Takođe, odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, propisano je da stranka po isteku zakonskog roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta, bez izričitog i isključivog određivanja da je reč o stranci koja je prethodno podnela žalbu.

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih zakonskih odredbi ne proizlazi da je aktivno legitimisana za podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“ samo ona stranka koja je izjavila žalbu po kojoj organ uprave ne rešava, već da, saglasno novim zakonskim rešenjima, tužbu Upravnom sudu zbog „ćutanja uprave“ može da podnese svaka stranka u upravnom postupku koja ima pravni interes da „ćutanje“ organa prestane.

Dakle, postoji ograničenje u pogledu prava na pristup sudu i u smislu ko može biti legitimisan za podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“, a to je da tužbu zbog „ćutanja uprave“ mogu podneti samo ona lica na čija prava i obaveze, odnosno pravne interese, može da utiče ishod upravnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud načinom na koji je tumačio i primenio odredbe Zakona o upravnim sporovima po pitanju aktivne legitimacije za podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“, ugrozio suštinu samog prava na pristup sudu i da je prekršeno načelo proporcionalnosti između postavljenih ograničenja ko može podneti tužbu za „ćutanje uprave“ i legitimnog cilja kojem se težilo pri postavljanju ograničenja. Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije ni imao pravni interes da osporava rešenje prvostepenog organa, jer je njime udovoljeno zahtevu podnosioca, ali je imao pravni interes da se blagovremeno odluči o žalbi druge stranke, posebno imajući u vidu da mu je pravosnažnost prvostepenog rešenja broj 465-135/2016-08 od 21. novembra 2019. godine bila u interesu, jer je drugim stavom dispozitiva rešenja određeno da će se tek po pravnosnažnosti tog rešenja izvršiti isplata utvrđenih troškova.

Ustavni sud ponavlja da je odredbom člana 26. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima propisano da će se tužba odbaciti ako se upravnim aktom koji se tužbom osporava ne dira očigledno u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovan interes. Kako se saglasno odredbi člana 15. navedenog Zakona upravni spor može pokrenuti i kada nadležan organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom, a odredbom člana 19. stav 1. istog zakona su propisani uslovi za podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“, to proizlazi da se tužba zbog „ćutanja uprave“, saglasno navedenoj odredbi člana 26. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima, na koju se pozvao Upravni sud u osporenom rešenju, može odbaciti samo ako nije postojao pravni interes lica koje je tužbu podnelo da to „ćutanje“ prestane.

Ustavni sud je isti stav zauzeo u Odluci Už-11831/2020 od 9. novembra 2023. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, osporenim rešenjem Upravnog suda kojim je odbijen prigovor podnosioca protiv rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Nišu o odbacivanju tužbe podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23).

6. Ustavni sud ukazuje da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, mogu otkloniti, između ostalog, poništajem osporenog akta, ukoliko Sud utvrdi da je istim podnosiocu povređeno neko Ustavom zajemčeno pravo. Međutim, u konkretnom slučaju, iako je utvrđeno da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, Ustavni sud, imajući u vidu da je rešenjem drugostepenog organa uprave broj 465-02-00019/2020-07 od 3. juna 2020. godine odlučeno o žalbi Gradskog pravobranilaštva grada Leskovca, te da je postupak dalje nastavljen, nije poništio osporeni akt.

Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi ostalih načela i prava označenih u ustavnoj žalbi.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

 

Slični dokumenti

• Už 9188/2023: Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom upravnom postupku
• Už 4890/2023: Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 407/2023: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 12694/2021: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 11834/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 11832/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pristup sudu
• Už 11831/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje