Odbačena ustavna žalba zbog pozivanja na sopstvenu nesavesnost i nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu preduzeća koja se odnosila na punovažnost aneksa ugovora. Sud je zaključio da se podnosilac poziva na sopstvenu nesavesnost pri zaključenju pravnog posla, te da ne postoje ustavnopravni razlozi za povredu označenih ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća "Todorović" doo iz Kragujevca na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 12. jula 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba preduzeća "Todorović" doo izjavljena protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 203/11 od 31. januara 2011. godine i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1354/10.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Preduzeće "Todorović" doo iz Kragujevca izjavilo je 14. marta 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Pavlović, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 203/11 od 31. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1354/10, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da "sudovi nisu ... savesno i brižljivo cenili dokaze"; da "sudovi pogrešno utvrđuju da je promet nepokretnosti, sadržan u aneksu, izvršen osnovnim ugovorom"; da je Vrhovni sud Srbije u odluci Prev. 509/04 zauzeo drugačije pravno stanovište u pogledu uslova za punovažnost neoverenog aneksa ugovora o prometu nepokretnosti od pravnog stanovišta zauzetog u osporenoj presudi; da je tužilac, tokom parnice koje je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe, izgubio aktivnu legitimaciju; da su ustavna prava podnosioca ustavne žalbe povređena i odlukom o naknadi troškova parničnog postupka; da "ova parnica ne može uživati sudsku zaštitu i da tužbu treba odbaciti, obzirom da tužilac tužbom potražuje iznos od 3.310,54 dinara"; da je predmetni parnični postupak počeo 25. januara 2008. godine, a da je okončan tek 31. januara 2011. godine.

Podnosilac je ustavnom žalbom predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu ili da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava i prava na suđenje u razumnom roku.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je pravnosnažnim rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 1077/01 od 9. septembra 2005. godine zaključen stečajni postupak nad društvenim preduzećem "Romanija" iz Kragujevca i da su potraživanja tog preduzeća, prema njegovim dužnicima, preneta na bivše zaposlene u tom preduzeću, i to između ostalih i na M.L. u delu od 0,34%; da se po tužbi M.L. pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1354/10 vodio parnični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, radi ispunjenja novčane obaveze iz aneksa ugovora br. 376/04 zaključenog 6. decembra 2004. godine između društvenog preduzeća "Romanija" u stečaju i podnosioca ustavne žalbe; da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi u toj parnici, isticao da se predmetnim aneksom ugovora vrši promet nepokretnosti, te da zbog nedostatka forme, predstavlja ništav pravni posao, jer potpisi ugovarača nisu sudski overeni; da je Osnovni sud u Kragujevcu ocenio da promet nepokretnosti nije izvršen predmetnim aneksom, već da je promet nepokretnosti izvršen ugovorom zaključenim između tuženog i društvenog preduzeća "Romanija" u stečaju, overenim pred tim sudom, a da je predmetni aneks samo bliža realizacija tog ugovora, zbog čega je presudom P. 1354/10 od 29. oktobra 2010. godine usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 3.310,54 dinara i da mu naknadi troškove parničnog postupka u visini od 41.300,00 dinara; da je osporenom presudom odbijena žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv predmetne prvostepene presude, zbog toga što je Viši sud u Kragujevcu ocenio da su se overenim osnovnim ugovorom podnosilac ustavne žalbe i društveno preduzeće "Romanija" u stečaju saglasili da aneksom naknadno regulišu neka sporedna pitanja, kao što je srazmerna novčana vrednost koju kupac duguje stečajnoj masi za pripadajući deo zemljišta i infrastrukturu uz kupljene nepokretnosti.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustavnoljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.), kao i jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima (član 36. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije propisano, i da zahtev zakona da ugovor bude zaključen u određenoj formi važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora, ali da su punovažne docnije usmene dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno, ukoliko to nije protivno cilju radi kojega je forma propisana (član 67. st. 1, 2. i 3.) i da ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ugovora ne proizlazi šta drugo (član 70. stav 1.)

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09) propisano je da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pismenoj formi, i da se potpisi ugovarača overavaju od strane suda, a odredbom stava 2. istog člana propisano je da ugovori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ne proizvode pravno dejstvo.

5. Ustavni sud smatra da podnosilac u ustavnoj žalbi nije izneo ustavnopravne razloge koji bi mogli da ukazuju na povrede označenih ustavnih prava, već da izražava svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog parnice koju je izgubio. Podnosilac osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava od strane parničnog suda i ističe da je njegovo pravo na pravično suđenje povređeno zbog toga što je priznata punovažnost neoverenog pismenog ugovora, odnosno aneksa ugovora o prometu nepokretnosti, koji je on zaključio sa stečajnim dužnikom.

Po oceni Ustavnog suda, ustavnom žalbom se u suštini ističe da je sam podnosilac preduzeo pravni posao protivno imperativnim odredbama zakona kojima se reguliše forma ugovora o prometu nepokretnosti. Ustavni sud smatra da se niko ne može, radi ostvarenja svojih prava, pozivati na sopstvenu nesavesnost. Okolnost da je parnični sud tretirao kao punovažan ugovor zaključen bez ikakvih mana volje, između podnosioca ustavne žalbe i stečajnog dužnika kojim je konkretizovana novčana obaveza kupca, prethodno već utvrđena osnovnim kupoprodajnim ugovorom, ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje.

Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje da je zbog odstupanja od prakse najviše sudske instance u Republici Srbiji, donosilac osporenog akta podnosiocu povredio pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da niti u osporenoj presudi, a ni u prvostepenoj presudi koja je osporenom presudom potvrđena, nije zauzeto pravno stanovište koje je suprotno pravnom stanovištu zauzetom u odluci Vrhovnog suda Srbi Prev. 509/04. Naime, u pomenutoj revizijskoj odluci zauzeto je stanovište po kome je punovažan aneks ugovora o prometu nepokretnosti kojim su izmenjene odredbe osnovnog ugovora o načinu plaćanja kupoprodajne cene. Iako pravno stanovište koje su sudovi zauzeli tokom predmetnog parničnog postupka, zbog različitog činjeničnog stanja, nije potpuno podudarno pravnom stanovištu Vrhovnog suda Srbije na koje se podnosilac poziva, ono mu ne protivreči, već je u bitnom sa njim saglasno.

Ustavni sud konstatuje da u parnici koja je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe nije bilo sporno da je rešenjem Trgovinskog suda u Kragujevcu St. 1077/01 od 9. septembra 2005. godine, koje je postalo pravnosnažno 13. jula 2006. godine, zaključen stečajni postupak nad društvenim preduzećem "Romanija" iz Kragujevca, i da je stavom 2. izreke tog rešenja određeno da taksativno nabrojana potraživanja stečajnog dužnika, među kojima je i potraživanje prema podnosiocu ustavne žalbe kao dužniku, prelaze na njegove bivše zaposlene kao stečajne poverioce, pa između ostalih i na tužioca M.L. u delu od 0,34%, zbog čega navodi ustavne žalbe kojima se osporava aktivna legitimacija tužioca M.L. ne ukazuju na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su odlukom o troškovima parničnog postupka povređena označena ustavna prava podnosioca, već da se ustavnom žalbom traži da Ustavni sud, kao sud trećeg stepena, preispita da li je visina parničnih troškova dosuđena tužiocu (koji je u parnici potpuno uspeo) utvrđena u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09).

Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na obavezu sudova da postupaju u razumnom roku, Ustavni sud je, zbog toga što priroda i vrednost predmeta spora nisu zahtevali naročitu hitnost u postupanju, ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da je rok od tri godine, u kome je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, neprihvatljiv sa stanovišta standarda prava na suđenje u razumnom roku.

Kako podnosilac ustavne žalbe ne navodi ustavnopravne razloge koji bi mogli potkrepiti tvrdnju da su mu povređena označena ustavna prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. S obzirom na sve izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 1183/2011: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi ustavnih prava
• Už 1522/2014: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1998/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 925/2011: Neprihvatanje inicijative za ocenu zakonitosti Uredbe o sredstvima posebne namene