Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene procesnih propisa

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačena revizija podnositeljke. Utvrđeno je da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno protumačio odredbe ZPP, uskrativši podnositeljki pravo na reviziju koja je dozvoljena u slučaju preinačenja presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj S. V . N . iz Rakovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. V . N . i utvrđuje da je stavom drugim izreke rešenj a Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 114/17 od 18. maja 2017. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se stav drug i izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 114/17 od 18. maja 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2803/16 od 19. septembra 2016. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljk e ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . N . iz Rakovca izjavila je Ustavnom sudu, 22. decembra 2017. godine, preko punomoćnika dr E. V , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 114/17 od 18. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je osporila pravnu ocenu Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti (redovne) revizije, pozivajući se na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevu stranaka. Istakla je da je takvim postupanjem revizijskog suda došlo do povrede osnovnih procesnih prava , koja obuhvataju pravo na pravičan postupak, pravo na pristup sudu i pravo na delotvoran pravni lek, s obzirom na to da postupak nije vođen na način koji bi bio pravičan za nju. Pored toga, navela je da joj je povređen o zakonom stečen o prav o na izjavljivanje revizije, a zbog očigledno proizvoljne primene Zakona o parničnom postupku. Predložil a je da Us tavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava i poništi osporeno revizijsko rešenje. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 861/14 od 6. juna 201 6. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženog poslodavca – P . u . „ R.“ N. S , i poništen e su odredbe čl. 1. i 2. aneksa br. 1. označenog ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, zaključenog 21. aprila 2014. godine između tužilje i tuženog , a kojim se tužilja raspoređuje na poslove vaspitača 1 i utvrđuje joj se koeficijent za obračun plate u visini od 14,88 , te kojim je utvrđeno da aneks proizvodi pravno dejstvo počev od 6. marta 2014. godine , pa je utvrđeno da tužilja ima pravo na koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju u visini od 17,32, što je tuženi dužan trpeti i sprovesti. Takođe, obavezan je tuženi da sa tužilj om zaključi aneks ugovora o radu, u skladu sa važećim propisima , kao i da joj utvrdi koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 . 2803/16 od 19. septembra 2016. godine , žalba tuženog je delimično usvojena i preinačena je prvostepena presuda , tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi odredba člana 1. aneksa broj 1 označenog ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, zaključenog 21. aprila 2014. godine između tužilje i tuženog, a kojim se tužilja raspoređuje na poslove vaspitača 1 i utvrđuje joj se koeficijent za obračun plate u visini od 14,88 i da se obaveže tuženi da sa tužiljom zaključi anekse ugovora o radu u skladu sa važećim propisima i da joj utvrdi koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju , kao i da se utvrdi da tužilja ima pravo na koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u predškolskom obrazovanju u visini od 17,32, a što je tuženi dužan trpeti i sprovesti, te da se tuženi obaveže da tužilji naknadi troškove postupka . U preostalom usvajujućem delu zahteva za poništaj člana 2. aneksa broj 1 navedenog ugovora, kojima se utvrđuje da aneks proizvod pravno dejstvo počev od 6. marta 2014. godine, žalba je odbijena i prvostepena presuda je potvrđena. Istom presudom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka i određeno je da se tužilj i ne dosuđuju troškovi žalbenog postupka.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 114/17 od 18. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2803/16 od 19. septembra 2016. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj. U stavu drugom izreke rešenja odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilj e izjavljena protiv pobijane drugostepene presude. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 29. maja 2014. godine; da je predmet tužbenog zahteva poništaj čl. 1. i 2. aneksa označenog ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, kojim se vrši raspoređivanje i određivanje koeficijent a za isplatu zarade, zaključ enog 21. aprila 2014. godine; da je, prema prirodi tražene pravne zaštite, predmet tužbenog zahteva radni spor; da se, međutim, u konkretnom slučaju ne radi o parnici iz radnog spora u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku (kod kojih je revizija uvek dozvoljena), iako tužilja tužbom traži zaštitu prava iz radnog odnosa, jer predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postoj anje ili prestanak radnog odnosa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena ako je – 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

ZPP u Glavi XXIX uređuje postupak u parnicama iz radnih odnosa, pa je tako odredbom člana 436. propisano da ako u toj glavi ne postoje posebne odredbe, u parnicama iz radnih odnosa primenjivaće se ostale odredbe ovog zakona, dok je poslednjom odredbom člana 441. propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i druge relevantne odredbe ZPP, a koje su sve naveden e u Odluci Ustavnog suda Už-5083/16 od 5. jula 2018. godine (videti na veb-stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da on a svoje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio odredbe merodavnog procesnog prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti (redovne) revizije u predmetnoj parnici iz radnih odnosa.

Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka osporava samo stav drugi izreke osporenog revizijskog rešenj a, kojim je odbačena kao nedozvoljena (redovna) revizija podnositeljke, te je osporeno rešenje i razmatrano upravo u tom delu.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, konstatuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem odbačena njena (redovna) revizija u parnici iz radnih odnosa, jer je revizijski sud, pozivajući se na odredbu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, ocenio da je nedozvoljena. Obrazlažući takvu svoju ocenu, revizijski sud je naveo da se, u konkretnom slučaju, ne radi o parnici iz radnog spora, u smislu člana 441. ZPP, kada je revizija uvek dozvoljena .

Što se tiče postupka u parnicama iz radn ih odnosa , kao posebnog parničnog postupka, koji je kao takav regulisan odredbama ZPP , Ustavni sud konstatuje da se u tim parnicama odlučuje o pravu, obavezi ili odgovornosti koja za zaposlenog nastaje u tom odnosu.

Ustavni sud dalje ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama ZPP, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite, po kojima se postupa i odlučuje. Dakle, revizija je ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz određenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2, bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Istim zakonom, odredbom člana 441, bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Prelaznim odredbama ovih novela (član 23. stav 1.) propisno je da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovesti po odredbama ovog zakona. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prema pravilima merodavnog procesnog zakona sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ovog zakona, kao i da nijednom njegovom odredbom mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, kako je to učinjeno za neke druge vrste sporova.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je stavom drugim izreke osporenog rešenja odbačena revizija izjavljena protiv drugostepene preinačujuće presude apelacionog suda donete u radnom sporu 19. septembra 201 6. godine, po stupanju na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine, a u parnici po tužbi podnositeljke podnetoj 29. maja 2014. godine, odnosno nakon što je 1. februara 2012. godine počeo da se primenjuje Zakon o parničnom postupku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o ne dozvoljenosti (redovne) revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je delimično preinačena nižestepena presuda, tako što je delimično odbijen tužbeni zahtev podnositeljke u parnici iz radnog odnosa , nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog zakona. Ovakvo stanovište Ustavni sud je već iskazao u Odluci Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine.

Ustavni sud ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud, razmatrajući isto pitanje primene noveliranih procesnih pravila i dozvoljenost revizije prema Zakonu o parničnom postupku i njegovim izmena i dopunama, na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke kojima je, između ostalog, utvrđeno da će se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjivati ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Ovakav stav revizijski sud zauzeo je dve godine pre donošenja osporenog rešenja, a ist i stav izrazio je i prilikom usvajanja dopunskih zaključaka od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe stavom drugim izreke osporenog rešenj a Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 114/17 od 18. maja 2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem stava drugog izreke osporenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o (redovnoj) reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2803/16 od 19. septembra 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u smislu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i poništeno osporeno rešenje, u okolnostima konkretnog slučaja, dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje za podnositeljku, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene procesnih propisa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti