Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv mere zabrane prilaženja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu slobode kretanja. Utvrđeno je da je mera zabrane prilaženja bila zakonita, legitimna i srazmerna, dok je u preostalom delu žalba odbačena zbog neosnovanosti ili neispunjenosti pretpostavki.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11863/2019
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K. iz Čelareva kod Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. K. izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1687/17 od 5. avgusta 2019. godine i rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 666/19 od 8. oktobra 2019. godine, zbog povrede slobode kretanja iz člana 39. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K. iz Čelareva kod Bačke Palanke je, 14. novembra 2019. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1687/17 od 5. avgusta 2019. godine i rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 666/19 od 8. oktobra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pretpostavku nevinosti, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, slobode kretanja i prava na obrazovanje, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 34. stav 3. i čl. 36, 39. i 71. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pravnosnažno produžena mera zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa oštećenim D.M. i svedocima S.I, J.Ž. i S.J. na udaljenosti od 50m.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporena rešenja zasnovana na stereotipnim razlozima o postojanju apstraktne opasnosti koji se ponavljaju, bez ikakve analize konkretnih činjenica i dosadašnjeg ponašanja okrivljenog, naročito imajući u vidu da su svedoci ispitani. U ustavnoj žalbi se dalje ukazuje da su sudovi u osporenim rešenjima prejudicirali odluku o krivici podnosioca, navođenjem da će „podnosilac ponoviti krivično delo za koje je opravdano sumnjiv“, čime se ukazuje na povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava. Podnosilac, takođe, ukazuje da mu se neopravdanim i neobrazloženim produženjem predmetne mere ograničava kretanje, tako da mora unapred da razmišlja o tome gde će se kretati i boraviti i da li postoji opasnost da će na nekom mestu sresti lica u odnosu na koja je mera određena i kako treba postupiti u tom slučaju.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i uvida u spise predmeta Už-6388/2019 i Už-164/2020, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

U vreme podnošenja ustavne žalbe protiv podnosioca ustavne žalbe je vođen krivični postupak zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 4571/17 od 20. novembra 2017. godine.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru po rešenju Osnovnog suda u Novom Sadu Kppd. 148/17 od 4. novembra 2017. godine, koji mu se računao od 3. novembra 2017. godine, kada je lišen slobode, pa do 7. novembra 2017. godine, kada je pritvor ukinut i zamenjen merom zabrane prilaženja, sastajanja i komunikacije sa oštećenim D.M. i svedocima S.I, J.Ž. i S.J. rešenjem istog suda Kv. 2239/17.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1687/17 od 6. februara 2019. godine prema podnosiocu ustavne žalbe produžena je mera zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa oštećenim D.M. i svedocima S.I, J.Ž, S.J na udaljenosti od 50m, za još tri meseca.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 236/19 od 16. aprila 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1687/17 od 6. februara 2019. godine.

Rešenjem Ustavnog suda Už-6388/2019 od 21. juna 2022. godine odbačena je ustavna žalba ovde podnosioca ustavne žalbe S. K. izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1687/17 od 6. februara 2019. godine i rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 236/19 od 16. aprila 2019. godine.

Predmetna mera je prema okrivljenom pravnosnažno produžena za još tri meseca rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1687/17 od 6. maja 2019. godine i rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž.2. 364/19 od 13. juna 2019. godine.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1687/17 od 5. avgusta 2019. godine prema podnosiocu ustavne žalbe produžena je mera zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa oštećenim D.M. i svedocima S.I, J.Ž, S.J na udaljenost od 50m, za još tri meseca.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno: da je sud ocenio da i dalje postoje razlozi za produženje mere iz člana 197. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, s obzirom na to da i dalje postoje okolnosti koje ukazuju na to da bi okrivljeni mogao ometati postupak uticajem na oštećenog i svedoke, odnosno da bi mogao ponoviti krivično delo za koje je opravdano sumnjiv, te da bi mogao učiniti delo kojim preti, te uzimajući u obzir ozbiljnost pretnji za koje postoji opravdana sumnja da je uputio oštećenom, a posebno ceneći činjenicu da je okrivljenom poznato mesto zaposlenja oštećenog; da na osnovu iznetog sud smatra da razlozi zbog kojih je mera izrečena vremenom nisu izgubili na značaju i intenzitetu, bez obzira na to što okrivljeni više ne pohađa pravni fakultet na kome oštećeni i dalje radi; da je sud posebno imao u vidu činjenicu da glavni pretres još uvek nije završen i da nisu saslušani svi predloženi svedoci.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž2. 666/19 od 8. oktobra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1687/17 od 6. februara 2019. godine.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da nisu osnovani navodi okrivljenog da je mera produžena po automatizmu i bez ikakvih razloga; da je prvostepeni sud pravilno cenio ozbiljnost pretnji za koje postoji opravdana sumnja da ih je okrivljeni uputio oštećenom i njegovoj porodici, kao i okolnost da nisu ispitani svi svedoci.

4. Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Odredbama člana 39. Ustava propisano je: da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (stav 1.); da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (stav 2.).

Odredbama člana 138. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) propisano je: da će se onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (stav 1.); da će se onaj ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice, kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 2.).

Odredbom člana 197. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao ometati postupak uticanjem na oštećenog, svedoke, saučesnike ili prikrivače ili bi mogao ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti, sud može zabraniti okrivljenom prilaženje, sastajanje ili komuniciranje sa određenim licem ili zabraniti posećivanje određenih mesta.

Odredbama člana 211. stav 1. ZKP, pored ostalog je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (tačka 2.); osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa aspekta istaknute povrede slobode kretanja iz člana 39. Ustava, Ustavni sud, najpre, konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da mu se neopravdanim i neobrazloženim produženjem predmetne mere ograničava kretanje, tako da mora unapred da razmišlja o tome gde će se kretati i boraviti i da li postoji opasnost da će na nekom mestu sresti lica u odnosu na koja je mera određena i kako treba postupiti u tom slučaju. Podnosilac, takođe, ističe da su osporena rešenja zasnovana na stereotipnim razlozima koji se ponavljaju, bez ikakve analize konkretnih činjenica i dosadašnjeg ponašanja okrivljenog, a posebno činjenice da su svedoci ispitani.

Ustavni sud ističe da ocena da li je došlo do povrede slobode kretanja zavisi od odgovora na sledeća pitanja: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom (zakonitost) i koja je njegova svrha (legitimni interes); 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu (videti Odluku Ustavnog suda Už-1167/2011 od 29. maja 2011. godine, kao i, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, broj 23592/07, od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je osporenim rešenjima došlo do ograničenja slobode kretanja podnosioca, budući da je njima prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno produžena mera zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja sa određenim licima (na udaljenosti od 50 metara).

Ispitujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe bilo propisano zakonom, i to članom 197. ZKP. Mera zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja i posećivanja određenih mesta je jedna od sedam mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka i predstavlja jednu od šest alternativa pritvoru, kao najtežoj meri za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka. Za razliku od ostalih mera procesne prinude, jedino ova mera za cilj ima samo nesmetano vođenje krivičnog postupka, a ne i obezbeđenje prisustva okrivljenog. Imajući u vidu da je osporenim rešenjima predmetna mera produžena zbog opasnosti od neposrednog uticaja okrivljenog na oštećenog i određene svedoke, kao i zbog opasnosti od ponovnog vršenja krivičnog dela i realizacije pretnji upućenih oštećenom (za koje je okrivljeni optužen), Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe težilo jednom od legitimnih ciljeva iz člana 39. stav 2. Ustava – vođenje krivičnog postupka.

Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi, ceneći okolnosti konkretnog slučaja, uspostavili razumnu ravnotežu između suprostavljenih interesa, odnosno da je ograničenje slobode kretanja podnosioca bilo opravdano, neophodno i srazmerno. Naime, Ustavni sud smatra da su osporenim rešenjima dovoljno jasno i detaljno obrazložene okolnosti koje ukazuju na postojanje opasnosti od neposrednog uticaja okrivljenog na oštećenog i određene svedoke, kao i na postojanje opasnosti od ponovnog vršenja krivičnog dela i realizacije pretnji upućenih oštećenom, a za koje se okrivljeni sumnjiči. Ovo pogotovo imajući u vidu prirodu krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret (ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika), koje je navodno izvršeno pretnjama okrivljenog da će napasti na život i telo oštećenog, te okolnost da je okrivljenom poznato mesto zaposlenja oštećenog, a na šta su sudovi ukazali u osporenim rešenjima. Ustavni sud, takođe, ističe da je razmotrena i tvrdnja podnosioca da više ne postoji opasnost od uticaja na svedoke, tako što je u osporenom drugostepenom rešenju navedeno da glavni pretres još uvek nije završen, niti su saslušani svi predloženi svedoci.

Ustavni sud, zatim, konstatuje da je protiv podnosioca ustavne žalbe zbog postojanja navedenih opasnosti, najpre, bio određen pritvor, koji je trajao od 3. do 7. novembra 2017. godine, te da je sud procenjujući da se ista svrha, zbog koje mu je pritvor, kao najteža mera procesne prinude, bio određen, može ostvariti blažom merom, pa je odredio meru zabrane prilaženja, sastajanja i komuniciranja iz člana 197. ZKP, koju preispituje po službenoj dužnosti svaka tri meseca. Štaviše, Ustavni sud naglašava da osporena rešenja ne onemogućavaju slobodu kretanja podnosioca, već da se ova sloboda podnosioca samo delimično ograničava, zabranom prilaska određenim osobama na određenu udaljenost.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud izvodi zaključak da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u delu u kome se ističe povreda slobode iz člana 39. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava i pri tome navodi da su nadležni sudovi prejudicirali odluku o njegovoj krivici, navođenjem da će „podnosilac ponoviti krivično delo za koje je opravdano sumnjiv“.

Ustavni sud je ocenio ove navode kao očigledno neosnovane. Naime, Sud konstatuje da su se sudovi u osporenim rešenjima, koristeći zakonske termine, adekvatno distancirali od iskazivanja zaključaka da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičnog dela za koje ne postoji pravnosnažna sudska osuda, te da se u osporenim rešenjima ni na koji način ne prejudicira krivica podnosioca ustavne žalbe za izvršenje krivičnog dela koje je predmet konkretnog sudskog postupka.

Stoga je Sud u odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud, zatim, ukazuje da nije posebno razmatrao tvrdnju podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je već ispitao ove navode podnosioca sa aspekta istaknute povrede slobode kretanja.

U pogledu istaknute povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na označenu povredu prava, ne ističući nijedan razlog u prilog tim navodima.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je nesporno da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju imao i iskoristio pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke.

Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava na obrazovanje, Ustavni sud ukazuje na to da se osporena rešenja prema predmetu odlučivanja ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom Ustavom utvrđenog prava iz člana 71. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv mere zabrane prilaženja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti