Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu policijskih službenika i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak za isplatu dodataka na platu, koji traje skoro šest godina i obeležen je višestrukim vraćanjem predmeta na ponovno odlučivanje, prekoračio je razuman rok.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz sela Županjac, gradska opština Lazarevac, grad Beograd, i P. V . i B . K, obojice iz Lazarevca, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S, P . V . i B . K . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-2410/17-17, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz sela Županjac, gradska opština Lazarevac, grad Beograd, i P . V . i B . K , obojica iz Lazarevca, grad Beograd, podneli su Ustavnom sudu, 14. novembra 2019. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 23. jula 2020. i 3. septembra 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120- 2410/17-6, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu br oj 120-01- 97/2019-01, Upravnim sudom u predmetu U. 9369/16 i koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka od podnošenja zahteva podnosilaca od 20. marta 2007. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku i pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd broj 120-2410/17-17 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 20 . marta 2007. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva je pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6960/07 od 18 . marta 2009. godine.

B. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. juna 2009. godine ustavnu žalbu protiv označene presude. Odlukom Ustavnog suda Už-964/2009 od 16. decembra 2010. godine je usvojena ustavna žalba, utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, poništena navedena presuda i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-06263/2007-01 od 16. jula 2007. godine, pri čemu je određeno da navedena odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

3.2. Postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-964/2009 od 16. decembra 2010. godine pravnosnažno je okončan presudom Upravnog suda U. 5964/12 od 25. septembra 2014. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už-3206/2013 od 10 . februara 2016. godine je usvojena ustavna žalba podnosilaca podneta 23. aprila 2013. godine, utvrđeno da je u postupku koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-964/2009 od 16. decembra 2010. godine, a koji je trajao tri godine i deset meseci, povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku i utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Odlukom Ustavnog suda Už-9152/2014 od 9 . juna 2016. godine: u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba B. S . podneta 24 . decembra 2014. godine i utvrđeno da je presudom Upravnog suda U. 5964/12 od 25. septembra 2014. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava; u tački 2. izreke, poništena je navedena presuda i određeno da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja drugostepenog organa broj 120-01-315/2012-01 od 9. marta 2012. godine; u tački 3. izreke, određeno je da odluka iz tačke 2. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu protiv navedene presude, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac B . S , saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

3.3. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-9152/2014 od 9. juna 2016. godine , Upravni sud je, na sednici održanoj 2. novembra 2016. godine, doneo presudu U. 9369/16 (2012) , kojom je uvažena tužba podnosilaca i poništeno drugostepeno rešenje od 9. marta 2012. godine.

Nakon što je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-237/2017-01 od 14. marta 2017. godine usvojio žalbu podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje broj 120-383/07-1 od 2. februara 2012. godine i vratio predmet na ponovni postupak, u daljem toku postupka rešenja prvostepenog organa broj 120-2410/17 od 24. aprila 2017. godine, broj 120-2410/17-1 od 7 . septembra 2017. godine, broj 120-2410/17-2 od 1 . marta 2018. godine, broj 120-2410/17-3 od 3 . maja 2018. godine, broj 120-2410/17-4 od 13. avgusta 2018. godine, broj 120-2410/17-5 od 23 . novembra 2018. godine, broj 120-2410/17-6 od 10. maja 2019. godine, broj 120-2410/17-7 od 25. novembra 2019. godine i broj 120- 2410/17-8 od 27. februara 2020. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-426/2017-01 od 5. jula 2017. godine, broj 120-01-902/2017-01 od 18 . januara 2018. godine, broj 120-01-900/2018-01 od 11 . aprila 2018. godine, broj 120-01-1161/2018-01 od 30. jula 2018. godine, broj 120-01-1275/2018-01 od 25 . oktobra 2018. godine, broj 120-01-97/2019-01 od 28. januara 2019. godine, broj 120-01-2351/2019-01 od 2. septembra 2019. godine, broj 120-01-84/2020-01 od 31. januara 2020. godine i broj 120-01- 215/2020-01 od 4. maja 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenja prvostepenog organa broj 120-2410/17-9 od 29. maja 2020. godine, broj 120-2410/17-10 od 27. avgusta 2020. godine i broj 120-2410/17-11 od 9. decembra 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbačen kao nedozvoljen, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 12 0-01-356/2020-01 od 21. jula 2020. godine, broj 120-01-671/2020-01 od 20. novembra 2020. godine i broj 120-01-121/2021-01 od 1. marta 2021. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-2410/17-12 od 11. marta 2021. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 22. marta 2007. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu za isplatu dodataka na platu za period od 22. marta 2004. do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-254/2021-01 od 24. maja 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Dopunska rešenja prvostepenog organa broj 120-2410/17-13 od 18. juna 2021. godine, broj 120-2410/17-14 od 10. avgusta 2021. godine, broj 120-2410/17-15 od 15. novembra 2021. godine i broj 120-2410/17-16 od 8. februara 2022. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 22. marta 2004. do 26. juna 2006. godine, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-342/2021-01 od 26. jula 2021. godine, broj 120-01-429/2021-01 od 19. oktobra 2021. godine, broj 120-01-516/2021-01 od 31. decembra 2021. godine i broj 120-01- 57/2022-01 od 21 . marta 2022. godine, te je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je doneo dopunsko rešenje broj 120-2410/17-17 od 6. aprila 2022. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 22. marta 2004. do 26. juna 2006. godine.

Podnosioci su 18. aprila 2022. godine izjavili žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 12. juna 2009. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-964/2009 od 16. decembra 2010. godine, i upravni postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-964/2009, a koji je pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 24. decembra 2014. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-9152/2014 od 9. juna 2016. godine, nisu deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena Odluka Ustavnog suda Už-9152/2014, već se radi o posebnim postupcima u kojima se te odluke Suda izvršavaju. Pri tome je Odlukom Už-3206/2013 od 10. februara 2016. godine utvrđeno da je u postupku koji je vođen u izvršenju Odluke Už-964/2009 od 16. decembra 2010. godine, a koji je trajao tri godine i deset meseci, podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-9152/2014 od 9. juna 2016. godine Upravnom sudu, odnosno od 27. juna 2016. godine. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje šest godina, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je tačkom 1. dispozitiva rešenja prvostepenog organa od 11. marta 2021. godine, koje je u tom delu postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 22. marta 2007. godine, dok je dopunskim rešenjem prvostepenog organa od 6. aprila 2022. godine odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 22. marta 2004. do 26. juna 2006. godine, a predmet se u tom delu nalazi u fazi odlučivanja o žalbi podnosilaca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u postupku već u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-964/2009 od 16. decembra 2010. godine i Už-9152/2014 od 9. juna 2016. godine, zasnovanim na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u odlukama Už- 1530/2008 od 21. januara 2010. godine i Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine . Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud, u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-9152/2014 od 9. juna 2016. godine, doneo presudu od 2. novembra 2016. godine u roku koji se može smatrati razumnim. Međutim, prvostepeni i drugostepeni organi su u nastavku postupka doneli po 18 rešenja kojima je odlučeno o zahtevu i žalbama podnosilaca protiv prvostepenih rešenja . Iz toga se može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (presuda Wierciszewska protiv Poljske , broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno 12 rešenja tog organa, kojima je zahtev podnosilaca u celini bio odbijen ili odbačen, počeo odvojeno da odlučuje o delu zahteva koji se odnosi na period od 22. marta 2004. do 26. juna 2006. godine i o delu zahteva koji se odnosi na period od 27. juna 2006. do 22. marta 2007. godine, pri čemu je oba dela zahteva odbio kao neosnovana.

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, kada su za to postojali uslovi.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-2410/17-17 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je bio pravnosnažno okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije U. 6960/07 od 18. marta 2009. godine i postupka koji je bio pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 5964/12 od 25. septembra 2014. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Vrhovnog suda Srbije U. 6960/07 od 18. marta 2009. godine svakako dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe pre 12. juna 2009. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-964/2009, kao i da je presuda Upravnog suda U. 5964/12 od 25. septembra 2014. godine svakako dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe pre 24. decembra 2014. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-9152/2014.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ova ustavna žalba izjavljena 14. novembra 2019. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupaka po ustavnim žalbama u predmetima Už-964/2009 i Už-9152/2014, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.