Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku. Iako je postupak trajao preko šest godina, utvrđeno je da podnosilac nije koristio zakonom predviđena sredstva za ubrzanje postupka tokom perioda neaktivnosti organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. S . iz Ratine , kod Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu 181.6.2-202 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. S . iz Ratine , kod Kraljeva je, 13. nov embra 2019. godine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Užica, izjavio Ustavnom sudu usta vnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu 181.6.2-202 , kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1935/18 od 18. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je, takođe, ukazao na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. jula 2013. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo zahtev za usklađivanje penzije za 11,06% od 1. januara 2008. godine, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem tog organa broj 181.1.5-164/2013 od 5. jula 2013. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 13. februara 2014. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/181.6.3 4006/14 od 4. marta 2014. godine.

Podnosilac je 10. aprila 2014. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 5456/14 od 4. jula 2014. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 4006/14 od 7. novembra 2016. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 5. jula 2013. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo broj 181.6.2.202 od 23.novembra 2016. godine podnosiocu je usklađena penzija počev od 1. januara 2008. godine, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 9. decembra 2016. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/181.6.3 13511/16 od 20. januara 2017. godine.

Podnosilac je 1. februara 2018. godine podneo sudu najpre tužbu zbog ćutanja uprave, a potom je istu proširio protiv navedenog konačnog upravnog akta. Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1935/18 od 18. septembra 2019. godine tužba je odbijena kao neosnovana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glas-nik RS", br. 18/16 i 95/18), propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta, da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta, da će po zahtevu stranke iz stava 2. ovog člana, sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana, a da, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, ukoliko priroda stvari to dozvoljava, da će sud rešenje iz stava 3. ovog člana dostaviti organu nadležnom za izvršenje, i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, te da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 71.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu 181.6.2-2020 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 3. jula 2013. godine, zahtevom podnosioca, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1935/18 od 18. septembra 2019. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za šest godina i dva meseca.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u razumnom roku, jer je predmet postupka bio usklađivanje penzije podnosioca.

Ispitujući postupanje organa uprave, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da su u periodu od šest godina doneta dva rešenja prvostepenog i tri rešenja drugostepenog organa uprave, te da su vođena dva upravna spora. Organi uprave su uglavnom postupali u zakonom propisanim rokovima, osim što je drugostepeni organ uprave u izvršenju presude postupio tek nakon više od dve godine. Takođe, Sud ukazuje i da je Upravni sud o tužbama odlučio u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Naime, Upravni sud je o tužbi podnetoj 10. aprila 2014. godine odlučio 4. jula 2014. godine, dakle u roku nešto dužem od dva meseca, a o tužbi podnetoj 4. aprila 2018. godine osporenom presudom od 18. septembra 2019. godine, odnosno u roku od godinu i po dana.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku.

Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na sledeće stavove Evropskog suda za ljudska prava:

- da podnosilac treba sam da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, broj 11681/85, od 7. jula 1989. godine).

- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99).

Ustavni sud ponavlja da je drugostepeni organ uprave u izvršenju presude postupio tek nakon više od dve godine. Podnosilac ustavne žalbe je, imajući u vidu da nadležni organ posle poništenja upravnog akta nije doneo odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt, mogao posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a potom da, ako nadležni organ nije do neo akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja, posebnim podneskom zahtevati od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta , a što podnosilac nije učinio.

Imajući u vidu sve izneto, odnosno da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave i Upravnim sudom u periodu od šest godina i dva meseca, te činjenicu da u periodu dužem od dve godine podnosilac nije koristio zakonom propisano sredstvo u cilju bržeg okončanja postupka, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1935/18 od 18. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, u kojoj podnosilac uglavnom ponavlja razloge već iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.