Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Vanparnični postupak za određivanje naknade za oduzeto zemljište, pokrenut 1996. godine, još uvek nije okončan, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1187/2009
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slavice Jović iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavice Jović i utvrđuje se da je u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu 1R. 96/96, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu R1. 295/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončano u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavica Jović iz Vranja je podnescima od 24. juna i 1. avgusta 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu 1R. 96/96 (u vreme podnošenja ustavne žalbe 1R. 618/08), koje je pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu 1996. godine pokrenula postupak za određivanje naknade za zemljište koje je oduzeto njenim pravnim prethodnicima, da su u toku postupka četiri puta donošena prvostepena rešenja u njenu korist, koja su u postupku po žalbama ukidana od strane Okružnog suda u Vranju, da je kao poslednja odluka doneto prvostepeno rešenje 1R. 618/08 od 15. juna 2009. godine, da je sud odugovlačio postupak i nije sprečio zloupotrebe protivnika predlagača, te da postupak traje već 13 godina, čime je povređeno ustavno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražila.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Osnovnog suda u Vranju R1. 295/10 (ranije predmeta Opštinskog suda u Vladičinom Hanu 1R. 96/96), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 21. septembra 1996. godine, kao predlagač, podnela Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu predlog protiv protivnika predlagača - Opštine Vladičin Han, radi određivanja vrste i visine naknade za zemljište koje je pravnim prethodnicima predlagača oduzeto po rešenju broj 03-1732/2-70 od 22. jula 1970. godine pod rednim br. 2. i 5. u izreci rešenja i po rešenju broj 463-33/72-02 od 13. aprila 1972. godine pod rednim brojem 3. u izreci rešenja. U ovom predlogu podnositeljka je, osim naknade, tražila i priznavanje prava preče gradnje u okviru građevinske parcele koja nije ustupljena trećim licima, a nalazi se na katastarskoj praceli broj 1177, Katastarska opština Vladičin Han, konstituisanje stalne službenosti prolaza preko dela navedene katastarske parcele, radi stalnog ulaza u katastarske parcele br. 1178 i 1179, iste katastarske opštine, kao i naknadu za oduzeto zemljište u okviru katastarske parcele broj 608, površine 380m², s tim da ne raspolaže rešenjem o preuzimanju ovog zemljišta.

Prvo rešenje kojim je odlučeno o predlogu podnositeljke 1R. 96/06. Opštinski sud u Vladičinom Hanu je doneo 8. jula 2002. godine, a ono je dostavljeno podnositeljki 19. oktobra 2002. godine, dakle posle više od šest godina od podnošenja predloga. U ovom periodu prvostepeni sud je zakazao 17 ročišta, od kojih devet nije održano, i to - sedam zbog nedostatka procesnih pretpostavki, zbog toga što u sud nisu prispeli traženi izveštaji, a dva zbog toga što stranke nisu pristupile.

Prvo ročište u ovom vanparničnom postupku zakazano za 24. decembar 1996. godine nije održano, zbog toga što stranke nisu pristupile. Na sledećem ročištu 27. januara 1997. godine, prvostepeni sud je, uz saglasnost stranaka, doneo rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja postupka pred organom uprave Vladičin Han, koji se vodio u predmetu broj 463-33/2/96-03, po zahtevu predlagača za utvrđivanja naknade.

Podnositeljka je 2. jula 1997. godine podnela predlog za nastavak postupka, a kako Opštinski sud u Vladičinom Hanu nije o tome odlučio, isti predlog je ponovo podnela 10. februara 1998. godine. Prvostepeni sud je održao ročište 28. aprila 1998. godine, kada je odlučio da zatraži izveštaje od računovodstva tog suda i organa opštinske uprave u vezi sa postojanjem rešenja o oduzimanju katastarske parcele broj 608, te o tome da li je za oduzeto zemljište ranijim sopstvenicima isplaćena neka naknada, kao i da pribavi podatak o prosečnoj ceni m² stambenog prostora u Vladičinom Hanu.

Nakon toga, podnositeljka je podneskom od 2. juna 1998. godine proširila svoj predlog protiv drugog protivnika predlagača - Javnog preduzeća Direkcija za građevinsko zemljište i puteve Vladičin Han, a prvostepeni sud je do kraja 1998. godine zakazao još četiri ročišta (26. maja, 12. novembra, 3. decembra i 24. decembra), od kojih dva nisu održana. Na ročištu 24. decembra 1998. godine rasprava je prvi put zaključena, s tim da će pismeni otpravak odluke biti dostavljen strankama.

Međutim, umesto toga, 20. juna 2000. godine sud je zakazao novo ročište, pred novim, trećim, postupajućim sudijom u ovom predmetu, koji je postupao u predmetu do decembra 2010. godine, ali ročište nije održano, jer nisu bili pozvani protivnici predlagača. Na ročištu 13. jula 2000. godine, zbog promene u sastavu veća, rasprava je počela iznova. U nastavku postupka, do donošenja navedenog rešenja 1R. 96/96, prvostepeni sud je zakazao osam ročišta (7. septembra 2000. godine, 20. avgusta 2001. godine, 20. septembra 2001. godine, 25. oktobra 2001. godine, 18. aprila 2002. godine, 30. maja 2002. godine, 24. juna 2002. godine i 8. jula 2002. godine), od kojih četiri nisu održana, a sprovedeno je i veštačenje putem veštaka poljoprivredne struke, radi utvrđivanja tržišne cene za imovinu obuhvaćenu predlogom podnositeljke.

Rešenjem 1R. 96/96 od 8. jula 2002. godine utvrđena je novčana naknada za zemljište oduzeto rešenjima navedenim u predlogu u korist podnositeljke i obavezani protivnici predlagača da solidarno plate predlagaču izrekom rešenja utvrđeni iznos, kao i da joj plate troškove vanparničnog postupka. Protiv ovog rešenja žalbu su izjavili svi učesnici postupka u periodu od 20. oktobra do 5. novembra 2002. godine, a Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2224/02 od 31. marta 2003. godine ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni sud je našao da je ožalbeno rešenje doneto uz bitnu povredu parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14) Zakona o parničnom postupku, budući da je izreka osporenog rešenja u suprotnosti sa stanjem provedenih dokaza. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, ukazano da je u izreci pobijanog rešenja navedeno da je novčana naknada utvrđena bliže označenim pravnosnažnim rešenjima Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Vladičin Han, dok iz spisa predmeta proizlazi da se radi o zemljištu koje je prešlo u fond zemljišta društvene, sada državne svojine po pravilima Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera, te se stoga o predlogu ima odlučivati po pravilima Zakona o građevinskom zemljištu i Zakona o eksproprijaciji, a ne Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, odnosno Uredbe za sprovođenje tog zakona.

Nakon toga, Opštinski sud u Vladičinom Hanu je zakazao tri ročišta (20. maja, 4. juna i 24. juna 2003. godine), od kojih prva dva nisu održana, a na trećem je zaključio raspravu i doneo drugo prvostepeno rešenje 1R. 17/03 od 24. juna 2003. godine, koje je dostavljeno podnositeljki 19. septembra 2003. godine.

Protiv ovog rešenja žalbe su izjavili svi učesnici u postupku, (podnositeljka u odnosu na deo koji se odnosi na način isplate novčane naknade, na zateznu kamatu i odluku o troškovima postupka), a Okružni sud u Valjevu je rešenjem Gž. 2910/03 od 3. decembra 2003. godine ukinuo ožalbeno rešenje 1R. 17/03 od 24. juna 2003. godine, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, kada se radi o roku za isplatu dosuđene naknade i zateznoj kamati na dosuđenu naknadu.

U ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud u Vladičinom Hanu je održao ročišta 1. marta i 3. juna 2004. godine, kada je doneo treće prvostepeno rešenje 1R. 2/04, kojim je usvojio precizirani predlog predlagača, kojim je povučen predlog u odnosu na naknadu za jednu katastarsku parcelu za koju je pravni sledbenik drugo lice (Radomirka Petrović). Rešenje je dostavljeno podnositeljki 19. avgusta 2004. godine.

Rešavajući o žalbama protiv navedenog prvostepenog rešenja, koje su izjavili svi učesnici u postupku (podnositeljka u odnosu na odluku o troškovima postupka), Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2024/04 od 15. novembra 2004. godine ukinuo rešenje 1R. 2/04 od 3. juna 2004. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da je sud bio nepropisno sastavljen, tj. odluku je umesto veća doneo sudija pojedinac, a takođe je naložio prvostepenom sudu da upotpuni činjenično stanje u smislu iznetih primedbi i u skladu sa pomenutim materijalnim pravom.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je na ročištu 15. marta 2005. godine, u skladu sa primedbama iz rešenja drugostepenog suda, odredio izvođenje veštačenja geometra putem Službe za katastar nepokretnosti u Vladičinom Hanu, a na ročištu 16. februara 2006. godine izveo dokaze, zaključio raspravu i doneo četvrto prvostepeno rešenje 1R. 210/04, koje je dostavljeno podnositeljki 9. juna 2006. godine.

Rešavajući o žalbama protiv rešenja 1R. 210/04 od 16. februara 2006. godine koje su izjavili svi učesnici u postupku (podnositeljka u odnosu na odluku o troškovima postupka), Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2450/06 od 11. decembra 2006. godine ukinuo pobijano prvostepeno rešenje, jer je našao da je zasnovano na nepotpuno i nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U ponovnom prvostepenom postupku, veštak poljoprivredne struke je dostavio Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu svoj dopunski nalaz i mišljenje 3. maja 2007. godine, a nakon neodržanih ročišta 4. i 18. juna 2007. godine, na ročištu 27. juna 2007. godine prvostepeni sud je doneo peto prvostepeno rešenje 1R. 211/06, koje je dostavljeno podnositeljki 14. jula 2007. godine.

Rešavajući o žalbama podnositeljke i Opštine Vladičin Han izjavljenim protiv prvostepenog rešenja (žalba podnositeljke u odnosu na odluku o troškovima postupka), Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 2221/07 od 28. marta 2008. godine ukinuo prvostepeno rešenje 1R. 211/06 od 27. juna 2007. godine, zbog bitne povrede odredaba postupka, jer je protivnicima predlagača onemogućeno da raspravljaju pred sudom, zbog nezakonitog postupanja prvostepenog suda, budući da je izostalo uredno pozivanje navedenog učesnika u postupku za ročište 27. juna 2007. godine, kada je raspravljanje u ovoj pravnoj stvari zaključeno, a u drugostepenom rešenju se daju i nalozi u pogledu primene materijalnog prava prilikom ponovne ocene izvedenih dokaza.

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. septembra 2008. godine podnela predlog za izuzeće sudija Opštinskog suda u Vladičinom Hanu i sudija Okružnog suda u Vranju i za delegaciju nadležnosti suda. Okružni sud u Vranju je rešenjem od 6. marta 2009. godine odbacio predlog za izuzeće predsednika i sudija Okružnog suda u Vranju i odbio predlog za izuzeće predsednika Opštinskog suda u Vladičinom Hanu. Opštinski sud u Vladičinom Hanu je rešenjem od 30. aprila 2009. godine odbacio predlog za izuzeće sudija tog suda.

Na ročištu 1. juna 2009. godine predstavniku Opštine Vladičin Han je uručen primerak drugostepenog rešenja, a 15. juna 2009. godine prvostepeni sud je zaključio raspravu i doneo šesto prvostepeno rešenje 1R. 618/08, koje je dostavljeno podnositeljki 9. jula 2009. godine.

Rešavajući o žalbama protiv navedenog rešenja koje su izjavili svi učesnici u postupku (podnositeljka u odnosu na odluku o troškovima postupka), Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 179/10 od 7. juna 2010. godine ukinuo ožalbeno rešenje 1R. 618/08 od 15. juna 2009. godine, našavši da je pobijana odluka zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, zbog čega se njena zakonitost i pravilnost ne može sa sigurnošću ispitati ni sa aspekta pravilnosti primene materijalnog prava.

Podnositeljka je 25. oktobra 2010. godine dostavila Osnovnom sudu u Vranju urgenciju za zakazivanje ročišta, a u nastavku postupka pred novim postupajućim sudijom održano je šest ročišta (10. decembra 2010. godine, 10. febuara, 7. aprila, 12. maja, 5. avgusta i 21. septembra 2011. godine) i u tom periodu pribavljen je izveštaj Poreske uprave - Ekspoziture u Vladičinom Hanu u pogledu tržišne vrednosti neizgrađenog građevinskog zemljišta i zatražen dopunski izveštaj veštaka u pogledu vrednosti izuzetog zemljišta, ali još uvek nije doneto prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 30. stav 2. Zakona o vanpraničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja predloga, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni vanparnični postupak pokrenut predlogom podnetim 21. septembra 1996. godine, a da do danas nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja predmetnog postupka do razmatranja ustavne žalbe proteklo više od 15 godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radi o vanparničnom postupku znatne složenosti, s obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe predlogom tražila utvrđivanje naknade za zemljište koje je bilo izuzeto od ranijeg vlasnika - pravnog prethodnika podnositeljke rešenjima donetim 26, odnosno 24 godine pre pokretanja predmetnog postupka, kao i naknade za jednu katastarsku parcelu o čijem izuzimanju nije raspolagala nikavim rešenjem. Ovo je svakako usložnilo pribavljanje potrebnih podataka o sprovedenom postupku izuzimanja i eventualno isplaćenoj naknadi bivšem vlasniku, odnosno njegovim naslednicima, koje je sud morao da sprovede, zajedno sa izvođenjem dokaza u cilju utvrđivanja visine naknade za izuzeto zemljište. Uz to, podnositeljka je u predlogu kojim je pokrenula postupak stavila i druge zahteve o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao što je priznavanje prava preče gradnje i konstituisanje službenosti. Međutim, činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u ovom postupku, po svojoj prirodi ne mogu predstavljati opravdanje za tako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmet vanparničnog postupka nesumnjivo od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da se radi o zahtevu za utvrđivanje naknade za izuzetu nepokretnost njenog pravnog prethodnika.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe redovno odazivala pozivima za ročište i postupala po nalozima suda, tako da je samo u manjoj meri doprinela trajanju predmetnog vanparničnog postupka. Ovde se imalo u vidu da su u toku postupka dva ročišta odložena zbog nedolaska podnositeljke i protivnika predlagača (24. decembra 1996. godine i 24. juna 2002. godine), čime je postupak produžen za jedan i po mesec. Takođe, po oceni Ustavnog suda, period od 27. januara 1997. godine, kada je Opštinski sud u Vladičinom Hanu prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja postupka pred organom uprave Vladičin Han, koji se vodio po zahtevu podnositeljke za utvrđivanja naknade, do podnošenja predloga podnositeljke za nastavaka postupka 2. jula 1997. godine, ne može se staviti na teret suda. Osim toga, podnositeljka je 8. septembra 2008. godine, preko prvostepenog suda, podnela predlog Vrhovnom sudu Srbije za izuzeće predsednika suda i sudija prvostepenog i drugostepenog suda i delegaciju suda, koji je sekretar Vrhovnog suda Srbije dostavio Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu radi daljeg postupanja, a po kome su zahtevi za izuzeće odbijeni, odnosno odbačeni, čime je postupak produžen za još osam meseci.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje vanparničnog postupka u predmetu R1. 295/10 uzrokovano prvenstveno neodgovarajućim postupanjem nadležnih sudova. Neefikasno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Vladičinom Hanu se u ovom postupku ispoljilo na više načina. Prvostepeni sud je, tako, prvo zaključio raspravu 24. decembra 1998. godine, a zatim je ponovo otvorio posle 18 meseci - ročištem zakazanim za 20. juni 2000. godine, koje nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, te je ročište počelo iznova 13. jula 2000. godine. Brojni su primeri izrazite neažurnosti suda u postupanju - sud nije odlučio o predlogu podnositeljke za nastavak postupka od 2. jula 1997. godine, te je ona morala da ponovi predlog 10. februara 1998. godine, po kome je ročište održano 28. aprila 1998. godine; posle ročišta 7. septembra 2000. godine prvo sledeće ročište je zakazano kroz 11 i po meseci, a održano posle 13 i po meseci; ročište 16. februara 2006. godine zakazano je i održano 11 meseci posle prethodnog ročišta; i dr. Može se konstatovati i dug period izrade i dostavljanja prvostepenih rešenja učesnicima - prva četiri rešenja su dostavljena podnositeljki ustavne žalbe u intervalu od dva i po do skoro četiri meseca od donošenja rešenja, čime je značajno prekoračen zakonski rok za pismenu izradu sudske odluke. Pored toga, doprinos nadležnih sudova neprihvaljivo dugom trajanju osporenog vanparničnog postupka naročito se ogleda u činjenici da je prvostepeni sud donosio rešenja koja je drugostepeni sud ukidao šest puta i to, kako zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, tako i zbog nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja i nepravilne primene materijalnog prava. Ustavni sud ukazuje da prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presude u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Opštinskog suda u Vladičinom Hanu 1R. 96/96, a sada predmetu Osnovnog suda u Vranju R1. 295/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se vanparnični postupak što pre okončao. S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila da joj se zbog neprimereno dugog trajanja vanparničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se štetne posledice povrede prava podnositeljki otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

6. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredbe člana 45. tačka 9), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti