Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedamnaest godina. Sud je podnosiocu dodelio naknadu nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja sudova i dugotrajne pravne neizvesnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Rep ublike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3714/08 (P. 2503/12).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada je podnela 15. marta 2011. godine , preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3714/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 11. septembra 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istaknuto da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3714/08 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3714/08, nakon toga predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2503/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tri tužena R. A, M. J i M. D, svih iz Beograda, radi isplate iznosa od 18.408,03 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 2. decembar 1996. godine, nije održano, jer tuženom trećeg reda nije bila uručena tužba za pozivom za glavnu raspravu. Punomoćnik tužioca je postupio po rešenju suda sa prethodnog ročišta i podneskom od 14. februara 1997. godine dostavio adresu tuženog trećeg reda.

Nakon gotovo tri godine održano je ročište 24. novembra 1999. godine i na istom je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog i u odnosu na njih je postupak obustavljen.

Sledeće ročište zakazano za 22. jun 2001. godine nije održano, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, jer tuženi nije bio uredno pozvan. Nakon toga je održano ročište 12. oktobra 2001. godine, a na sledećem održanom 14. decembra 2001. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Rešenjem suda od 21. februara 2003. godine je stavljeno van snage rešenje od 14. decembra 2001. godine u pogledu ličnosti sudskog veštaka i određen je drugi sudski veštak, a nalaz je dostavljen sudu 3. marta 2003. godine.

Ročište zakazano za 16. maj 2003. godine, nije održano na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, a potom su održana ročišta 15. septembara 2003. godine i 12. novembra 2003. godine, na kome je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5481/96 od 12. novembra 2003. godine je usvojen u celosti preinačeni tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 543.736,43 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. februara 2003. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 105.600,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 709/04 od 8. septembra 2004. godine usvojio žalbu, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5481/96 od 12. novembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 23. maj 2005. godine, nije održano, a punomoćnik tužioca je svoj izostanak opravdao, pa je potom održano ročište 14. septembra 2005. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P.8695/04 od 3. oktobra 2005. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 9. januara 2006. godine.

Ročište zakazano za 6. mart 2006. godine nije održano na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, a na sledećem održanom 11. maja 2006. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8695/04 od 11. maja 2006. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 891.324,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2005. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 597.301,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2005. godine do isplate, a stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 50.550,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4379/06 od 10. aprila 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8695/04 od 11. maja 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je na ročištu održanom 13. juna 2008. godine određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke, a rešenjem suda od 20. juna 2008. godine je naloženo sudskom veštaku na koje okolnosti da izvrši veštačenje.

Ročišta zakazana za 17. septembar i 4. novembar 2008. godine nisu održana na predlog punomoćnika tužioca i zbog ostavljanja kraćeg roka za uplatu predujma na ime troškova veštačenja, a ročište zakazano za 23. decembar 2008. godine takođe nije održano, jer sudski veštak nije izradio nalaz i mišljenje usled nepredujmljivanja troškova veštačenja od strane tužioca. Pored toga, ni ročište zakazano za 25. februar 2009. godine nije održano, jer sudski veštak do dana održavanja ročišta nije izradio nalaz i mišljenje.

Na ročištu održanom 22. aprila 2009. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem promenom ličnosti sudskog veštaka, a nalaz je dostavljen sudu 26. maja 2009. godine. Ročište zakazano za 26. jun 2009. godine nije održano zbog odsutnosti postupajuće sudije, a na sledećem održanom 9. oktobra 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3714/08 od 9. oktobra 2009. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 258.886,18 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. oktobra 2009. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 1.018.844,93 dinara, kao i za iznos zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 26. maja 2009. godine do 9. oktobra 2009. godine, a stavom trećim izreke je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o izjavljenim žalbama tužioca i tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7682/10 od 25. avgusta 2010. godine vratio spise predmeta Osnovnog sudu u Novom Sadu P. 3714/08, radi sprovođenja izviđajnih radnji, kako bi se utvrdilo da li je advokat koji je zastupao tužioca bio ovlašćen za zastupanje, odnosno da li je neko drugo lice deponovalo generalno punomoćje, da bi se utvrdilo da li je tužilac tokom postupka bio propisno zastupan.

Nakon sprovedenih izviđajnih radnji, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž.9987/10 od 24. novembra 2010. godine utvrdio prekid postupka koji se vodi pred Apelacionim sudom u Novom Sadu Gž. 4189/10, zbog otvaranja stečaja na tužiocem rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Po predlogu tužioca za nastavak postupka i preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 9987/10 od 1. februara 2012. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu P. 13454/10, radi dopune postupka, odnosno radi odlučivanja prvostepenog suda o nastavku postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2503/12 od 23. marta 2012. godine odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje, a po pravnosnažnosti ovog rešenja, spisi predmeta su dostavljeni Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2048/12 od 13. februara 2013. godine vraćeni su spisi predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu P. 2503/12, radi dostavljanja spisa Privrednom sudu u Novom Sadu, a radi izazivanja sukoba nadležnosti u smislu člana 22. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 245/13 od 25. aprila 2013. godine, utvrdio da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari stvarno nadležan Osnovni sud u Novom Sadu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 3040/13 od 22. avgusta 2013. godine odbio žalbe tužioca i tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3714/08 od 9. oktobra 2009. godine, a odbio je i zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. septembra 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je okonačn donošenjem drugostepene presude 22. avgusta 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao 17 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnosioca od 2. decembra 1996. godine do 24. decembra 1999. godine, u periodu od gotovo tri godine, nije predlagao sudu zakazivanje ročišta za glavnu raspravu. Pored toga, dva ročišta zakazana za 16. maj 2003. godine i 6. mart 2006. godine, nisu održana na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, a ročišta zakazana za 17. septembar, 4. novembar i 23. decembar 2008. godine nisu održana, jer punomoćnik tužioca nije dostavio dokaz da je izvršio uplatu predujma za troškove veštačenja, pa se navedeni period ne može staviti na teret sudu, već isključivo postupanju tužioca, odnosno njegovog punomoćnika.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud u periodu od ročišta za glavnu raspravu 2. decembra 1996. godine do 24. novembra 1999. godine nije preduzimao nikakve radnje gotovo tri godine, kao i u periodu od ročišta održanog 24. novembra 1999. godine do 22. juna 2001. godine, odnosno jednu i po godinu. Prvostepeni sud po donošenju rešenja o izvođenju dokaza veštačenjem od 14. decembra 2001. godine, takođe nije preduzimao nikakve procesne radnje, već je nakon jedne godine i dva meseca doneo rešenje kojim je određen drugi sudski veštak. Pored toga, Okružni sud je dva puta ukidao presude Opštinskog suda i predmet vra ćao na ponovni postupak, a nakon toga su Okružni, a kasnije i Apelaconi sud više puta vraćali spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka. Po određivanju prekida postupka u ovoj parnici od strane Apelacionog suda, isti je spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi donošenja rešenja o nastavku postupka, nakon čega se prvostepeni sud oglasio stvarno nenadležnim i spise predmeta po pravnosnažnosti dostavio Privrednom sudu, što je izazvalo i sukob nadležnosti pred Vrhovnim kasacionim sudom. Po rešavanju sukoba nadležnosti i utvrđivanju da je u ovoj pravnoj stvari stvarno nadležan Osnovni sud, Apelacioni sud je nakon sedamnaest godina pravnosnažno okončao postupak u ovoj parnici. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti