Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog tumačenja zakona

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno protumačio obavezu poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih, neadekvatno obrazlažući svoju odluku o zakonitosti otkaza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Lidija Đukić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1021/19 od 5. februara 20 20. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1021/19 od 5. februara 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3946/16 od 21. marta 201 8. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tač ke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „P.“ d.o.o. Beograd je, 1. decembra 20 20. godine, preko punomoćnika S. B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1021/19 od 5. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Vrhovni kasacioni sud na arbitreran način poistovetio zaposlen e koji su prihvatili stimulativne otpremnine sa 1 8 zaposlenih koji su za tehnološki višak proglašeni na osnovu Odluke o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 1. februara 2010. godine; da je prema Programu rešavanja viška zaposlenih, čiji je jedini kriterijum bio dobrovoljnost, prestao radni odnos 75 zaposlenih, uz isplatu stimulativne otpremnine; da je Vrhovni kasacioni sud sabrao navedeni broj zaposlenih sa onima koji su za tehnološki višak proglašeni Odlukom o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 1. februara 2010. godine, na koji način je došao do zaključka da je kod podnosioca ustavne žalbe, po osnovu tehnološkog viška, prestao radni odnos 93 zaposlenih, što je zahtevalo prethodno donošenje Programa rešavanja viška zaposlenih ; da se dobrovoljni prestanak radnog odnosa i prestanak po osnovu tehnološkog viška međusobno isključuju.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. R . iz Beograda je Prvom osnovnom sudu u Beogradu , u svojstvu tužilje, podne la tužbu protiv tuženog privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja generalnog direktora i zamenika generalnog direktora tuženog broj 25 20/XV od 5. marta 2010. godine, kojim je utvrđeno da je usled organizacionih promena prestala potreba za radom tužilje, kao i broj 25 35/XV od 8. marta 2010. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj 977/XV od 8. jula 200 8. godine, uz zahtev za vraćanje na rad.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2865/15 od 1. jula 201 6. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuži lje u celini.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3946/16 od 21. marta 201 8. godine preinačio navedenu prvostepen u presud u, tako što je tužbeni zahtev tužilje u celini usvojen.

Vrhovni kasacioni sud je 5. februara 2020. godine doneo osporenu presudu Rev2. 1021/19, kojom je reviziju tuž enog odbio kao neosnovanu .

U obrazloženju osporene revizijsk e presud e je , pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bi la zaposle na kod tužen og na poslovima urednik dodatka – „Dodatak Srbija“, u Odeljenju za razvoj novih poslova, koje je obavljala van prostorija poslodavca ; da je tuženi 27. novembra 2009. godine usvojio Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova (u daljem tekstu: Pravilnik od 27. novembra 2009. godine) , kojim je na nivou društva smanjen broj sistematizovanih radnih mesta sa 504 na 356; da je članom 5. Pravilnika konstatovano da je na dan njegovog donošenja ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme 442; da je tuženi 1. februara 2010. godine, kada je u radnom odnosu na neodređeno vreme bilo 372 zaposlenih, doneo Odluku broj 167 o prestanku potrebe za radom 18 zaposlenih; da su Odlukom od 1. februara 2010. godine formirane Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove; da je u izveštaju navedenih komisija konstatovano da je posle dobrovoljnog prestanka radnog odnosa 75 zaposlenih, te primene mera premeštaja i drugih zakonom propisanih mera za rešavanje viška zaposlenih, kao višak utvrđeno 18 zaposlenih, među njima i tužilja, pa s obzirom na broj zaposlenih koji predstavljaju konačan višak, tuženi nije u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih; da je tuženi kroz rad navedenih komisija primenio sve kriterijume i mere predviđene pravilnikom za višak zaposlenih; da iz izveštaja komisija proizlazi da su poslovi koje je obavljala tužilja ukinuti, a s obzirom na ostvarene rezultate rada, nije predloženo da tužilja bude raspoređena na druge odgovarajuće poslove; da je Elaboratom o strukturnim promenama kod tuženog II faza – novembar 2009. godine od 19. novembra 2009. godine bilo utvrđeno da je na dan 1. jula 2009. godine ostalo 461 zaposlenih, te da će završetkom druge faze strukturnih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20%; da imajući u vidu da je utvrđen konačan broj zaposlenih koji predstavljaju višak, bez mogućnosti raspoređivanja, generalni direktor i zamenik generalnog direktora tuženog su doneli pobijano rešenje od 5. marta 2010. godine kojim je utvrđeno da je usled organizacionih promena prestala potreba za radom tužilje; da je to rešenje doneto na osnovu Odluke od 1. februara 2010. godine; da je nakon toga pobijanim rešenjem od 8. marta 2010. godine tužilji otkazan ugovor o radu i utvrđena isplata otpremnine.

U obrazloženju se dalje navodi: da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zauzeo stav da tuženi, na osnovu člana 153. Zakona o radu, nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, jer je kod njega u trenutku kada je 18 zaposlenih proglašeno viškom bilo ukupno 372 zaposlenih na neodređeno vreme, te su pobijana rešenja doneta u skladu sa zakonom; da je suprotno takvom stanovištu, drugostepeni sud zaključio da je višak predstavljalo 93 zaposlenih, i to 75 kojima je ugovor o radu otkazan uz isplatu stimulativne otpremnine i 18 kojima je ispla ćena zakonsk a otpremnin a; da se ne može smatrati da samo 18 zaposlenih predstavljaju višak i da se samo prema njima utvrđuje da li je postojala obavez a donošenja programa rešavanja viška zaposlenih; da je iz tog razloga, tuženi bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, na osnovu člana 153. stav 2. Zakona o radu i člana 70. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog; da je stanovište drugostepenog suda pravilno; da je, najpre, odlukom skupštine društva tuženog iz novembra 2009. godine utvrđeno da će sprovođenjem organizacionih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20% ; da je to konkretizovano donošenjem Pravilnika od 27. novembra 2009. godine , u skladu sa kojim je tuženi uputio obaveštenje o dobrovoljnom socijalnom programu sa pozivom zaposleni ma iz organizacionih jedi nica koje su ukinute ili u kojima je smanjen broj izvršilaca da se dobrovoljno prijave da budu proglašeni viškom; da se, na osnovu tog programa, 75 zaposlenih prijavilo za dobrovoljni prestanak radnog odnosa; da se tužilja nije prijavila, iako su poslovi koje je obavljala ukinuti Pravilnikom od 27. novembra 2009. godine; da je ona među 18 zaposlenih koji su proglašeni viškom; da smanjenje broja zaposlenih, najpre za 75, a potom i za 18 zaposlenih, što čini ukupno 93 zaposlenih, ne može osloboditi tuženog obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, u smislu člana 153. stav 2. Zakona o radu; da je tuženi svojom odlukom odredio da je višak zaposlenih 20% od ukupnog broja; da u takvoj situaciji nije bitno to što se deo radnika dobrovoljno prijavio, jer svi zajedno predstavljaju višak; da kako je reč o broj u 93, u odnosu na ukupan broj zaposlenih kod tuženog koji je iznosio 442, tuženi je, prema pravilnom zaključku drugostepenog suda, bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih; da takav propust vodi nezakonitosti pobijanih rešenja, zbog čega su ona poni štena, a tužilja vraćena na rad, saglasno članu 191. Zakona o radu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR) , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, te da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.); da je poslodavac dužan da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih (član 154.); da program naročito sadrži - razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju, kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazan ugovor o radu (član 155. stav 1.); da je sindikat iz člana 154. ovog zakona dužan da dostavi mišljenje na predlog programa u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga programa, a da je republička organizacija nadležna za zapošljavanje dužna da, u roku iz stava 1. ovog člana, dostavi poslodavcu predlog mera u cilju da se spreče ili na najmanju meru smanji broj otkaza ugovora o radu, odnosno obezbedi prekvalifikacija, dokvalifikacija, samozapošljavanje i druge mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih i da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata, i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana (član 156.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da je podnosilac ustavne žalbe , u konkretnom slučaju, bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U konkretnom slučaju se sa aspekta prava na obrazloženu sudsku odluku osporava odluka revizijskog suda, kojom se potvrđuje pravnosnažana odluka. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, u takvoj pravnoj situaciji je neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižestepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Suština obrazloženja osporene revizijske presude ogleda se u stanovištu Vrhovnog kasacionog suda da je donošenje Elaborata o strukturnim promenama II faza – novembar 2009. godine od 19. novembra 2009. godine, kojim je bilo utvrđeno da će završetkom druge faze strukturnih promena broj zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe biti smanjen za 20% , imalo za posledicu obavezu podnosioca ustavne žalbe da programom rešavanja viška zaposlenih obuhvati sve zaposlene koji u okviru tih promena postaju višak, a ne samo one koji su se za to dobrovoljno opredelili, uz isplatu stimulativne otpremnine. Vrhovni kasacioni sud , dakle, smatra da je proces organizacionih promena započet usvajanjem Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, kojim je broj sistematizovanih radnih mesta, ukidanjem pojedinih poslova i smanjenjem broja izvršilaca na pojedinim poslovima, smanjen sa 504 na 356, iz čega nesumnjivo sledi da je podnosilac ustavne žalbe imao saznanja da broj zaposlenih koji će posta ti višak nadilaz i kvotu koja generiše obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, nakon izmene sistematizacije, tačnije 28. decembra 2009. godine, doneo Program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: Program) koji je kao jedini kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih predvideo dobrovoljni pristanak, a kao jedini način rešavanja viška zaposlenih utvrdio prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine. Program je donet pošto se 9. decembra 2009. godine 75 zaposlenih izjasnilo da pristaje na to da im radni odnos prestane uz isplatu otpremnine. Izjašnjenje zaposlenih je, dakle, prethodilo donošenju Programa. Po shvatanju Ustavnog suda, za opciju dobrovoljnog proglašenja tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine , nasuprot konstataciji Vrhovnog kasacionog suda u obrazloženju osporene revizijske presude, mogli su se izjasniti i zaposleni na poslovima koji nisu bili obu hvaćeni organizacionim promenama, tačnije zaposleni na poslovima koj i Pravilnikom nisu ukinut i i na kojima broj izvršilaca nije smanjen (odredbama član a 6. Programa bilo je predviđeno da se Program isključivo zasniva na principu dobrovoljnosti, zbog čega se ukidanje pojedinih poslova i smanjenje broja izvršilaca na pojedinim poslovima neće primenjivati kao kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih). Prema tome, broj zaposlenih koji su inicijalno proglašeni viškom nije bio u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa izmenom sistematizacije, jer su se među njima mogli naći i zaposleni koje organizacione promene nisu pogađale.

Nakon realizacije Programa, po kom osnovu (dobrovoljni pristan ak da budu proglaše ni viškom ) je prestao radni odnos 75 zaposlenih , podnosilac ustavne žalbe je doneo Odluku o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 1. februara 2010. godine, kojom je utvrdio da je usled organizacionih promena koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, prema Pravilnik u od 27. novembra 2009. godine, od ukupno 372 zaposlenih prestala potreba za radom 18 zaposlenih, koji nisu mogli biti premešteni na druge poslove, niti je postojala mogućnost njihove prekvalifikacije ili dokvalifikacije. Dakle, za razliku od Programa, čijem je donošenju prethodil a mogućnost optiranj a svih zaposlenih za dobrovoljni prestanak radno g odnosa uz isplatu otpremnine, Odluka od 1. februara 2010. godine je nesumnjivo predstavljala re alizaciju sprovedenih organizacionih promena , s obzirom na to da su njome bili obuhvaćeni isključivo zaposleni na poslovima koji su novim aktom o sistematizaciji ukinuti, odnosno na ko jima je broj izvršilaca smanjen.

Polazeći od navedenog , Ustavni sud zaključuje da je ustavnopravno neprihvatljiv o mišljenje Vrhovnog kasacionog suda po kome je irelevantn o to što je jedan broj zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe dobrovoljno prihvatio da bude proglašen viškom uz isplatu otpremnine , te da su svi oni morali biti posmatrani u ukupnom broju od 93 zaposlenih (75 po osnovu dobrovoljnosti i 18 po osnovu „pravog“ tehnološkog viška) . Vrhovni kasacioni sud, po shvatanju Ustavnog suda, očigledno nije uzeo u obzir činjenicu da se poziv za dobrovoljn o proglašenje tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine, koji je određeni broj zaposlenih prihvatio početkom decembra 2009. godine, nije odnosio samo na zaposlene koji su raspoređeni na poslovima obuhvaćenim navedenim organizacionim promenama, već da su za takvu opciju mogli da se opredele svi zaposleni, nevezano za to na kojim poslovima rade , kako je to Programom bilo propisano, a čiju pravnu prirodu (Programa) , kao i to da li je dobrovoljnost, u suštini, predstavljala osnov za prestanak radnog odnosa ili je to bio kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih, ni na koji način nije obrazložio.

Zbog takvog propusta, Ustavni sud je mišljenja da obrazloženje osporene revizijsk e presud e ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Naime, stanovište Vrhovnog kasacionog suda da kvota zaposlenih koja je, u konkretnom slučaju, zahteva la donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, predstavlja zbir zaposlenih koji su dobrovoljno pri stali da budu proglašeni viškom i onih koji nakon izvršenih organizacionih promena nisu mogli biti premešteni na druge poslove , nije u dovoljnoj meri obrazloženo, jer Vrhovni kasacioni sud nije prethodno oceni o od kakvog je značaja to što su za dobrovoljni prestanak radnog odnosa mogli da optiraju i zaposleni koji organizacionim promenama nisu bili pogođeni , kao i kakva je, u suštini, bila pravna priroda Programa. Budući da je nakon realizacije Programa saldo zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe iznosio 372, Ustavni sud konstatuje da se opravdano postavlja pitanje obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih umesto Odluke od 1. februara 2010. godine, imajući u vidu odred be člana 153. ZOR.

Ustavni sud ukazuje da je identične stavove izrazio i u Odluci Už-9002/2017 od 25. aprila 2019. godine.

Sledom izloženog, Ustavni sud smatra da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), ustavnu žalbu usvojio, odluč ujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1021/19 od 5. februara 2020. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Gž1. 3946/16 od 21. marta 2018. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog tumačenja zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti