Povreda prava u izvršnom postupku protiv preduzeća sa državnim kapitalom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu u izvršnom postupku. Odbacivanje prigovora za ubrzanje postupka jer ga vodi javni izvršitelj ocenjeno je kao proizvoljno. Dosuđena je materijalna i nematerijalna šteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4 I. 159/21 od 19. jula 2021. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4 I. 159/21 od 19. jula 2021. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 395/12 povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo S. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 395/12. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo S. S. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 395/12 od 7. marta 2012. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Vranja je 14. avgusta 2021. godine, preko punomoćnika Lj. A, advokata iz Vranja, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4 I. 159/21 od 19. jula 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istovremeno istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 395/12.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbačen kao nedozvoljen njen prigovor radi ubrzavanja navedenog izvršnog postupka, pa da postupajući sud ignorisao pravni stav Ustavnog suda prema kome se postupak pred javnim izvršiteljem posmatra kao jedinstvena celina sa izvršenjem koje sprovodi sud. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, te da joj utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i dosudi podnositeljki naknadu troškova za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je Osnovnom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H. „J.“ AD Vranje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vranju P1. 284/09 od 1. septembra 2009. godine, radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Osnovni sud u Vranju je 7. marta 2012. godine doneo rešenje I. 395/12, kojim je usvojio predlog za izvršenje.

Osnovni sud u Vranju je 19. jula 2021. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 159/21, kojim je odbacio kao nedozvoljen prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi ubrzavanja pomenutog izvršnog postupka. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u prigovoru istaknuto da je jedina aktivnost suda od dana podnošenja predloga za izvršenje bila naplata takse i da sud nijednom svojom radnjom nije pokazao nameru da postupi po rešenju o izvršenju, pa da se postupak pred javnim izvršiteljem, kod koga se nalazi predmet, ne može tretirati odvojeno; da je sud ocenio da se po ovom prigovoru ne može postupati, jer je predmet dostavljen javnom izvršitelju Mirjani Rinčić na dalje sprovođenje izvršenja; da su odredbom člana 6. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine propisani obavezni elementi prigovora, a da je tačkom 6) navedene odredbe predviđeno da prigovor mora da sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem; da je sud ocenio da u prigovoru predlagača nisu navedene konkretne radnje, odnosno postupci suda koji bi prouzrokovali nepotrebno kašnjenje sa odlučivanjem u ovom predmetu, zbog čega je odbačen taj prigovor; da sud ukazuje na odredbu člana 11. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, kojom je predviđeno da predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak; da u konkretnom slučaju izvršenje sprovodi javni izvršitelj koji nije obuhvaćen ovom odredbom, niti je sud ovlašćen da vrši nadzor nad radom javnog izvršitelja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da prigovor sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem (član 6. stav 2. tačka 6)); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojim se pobija navedeno rešenje sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je osporenim rešenjem R4 I. 159/21 od 19. jula 2021. godine odbačen kao nedozvoljen prigovor podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 395/12. Ustavni sud je utvrdio da se obrazloženje osporenog rešenja zasniva na dva pravna stava, odnosno na oceni prema kojoj sud, u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, ne može da postupa po predmetnom prigovoru, jer postupak sprovođenja izvršenja vodi javni izvršitelj, kao i stanovištu da je prigovor u konkretnom slučaju neuredan zato što ne sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak povodom koga je uložen prigovor, bilo propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem. Iz sadržine dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da se predmetni izvršni postupak najpre vodio pred Osnovnim sudom u Vranju, te da je zatim nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem, a potom i Mirjanom Rinčić.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Osnovni sud u Vranju izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da se prigovorom radi ubrzavanja ne može osporavati dužina trajanja izvršnog postupka koji se vodi pred javnim izvršiteljem.

U pogledu drugog razloga na kome se temelji obrazloženje osporenog rešenja, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Vranju parafrazirao navode podnositeljke ustavne žalbe iz prigovora radi ubrzavanja postupka, iz kojih proizlazi da je podnositeljka hronološki navela radnje koje su preduzete u postupku i da su se izvršni sud i oba javna izvršitelja ponašali pasivno u postupku prinudnog namirenja potraživanja. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su predmetni navodi iz prigovora, u konkretnom slučaju, bili dovoljni i da su ispunjavali zahtev iz člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, posebno jer je izvršni postupak u vreme podnošenja prigovora trajao više od devet godina. Bitna karakteristika izvršnog postupka jeste njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Ustavni sud ukazuje da procesni zakon koji uređuje izvršni postupak afirmiše načela oficijelnosti i hitnosti koja od suda zahtevaju aktivno postupanje sve do okončanja izvršnog postupka i hitno preduzimanje radnji koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanje izvršnog postupka u što kraćem roku (videti o tome, između ostalog, u Odluci Ustavnog suda Už-1138/2011od 24. decembra 2013. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) da ukazivanje da postupak traje devet, odnosno 15 godina predstavlja dovoljan osnov da se zahtevi podnosilaca predstavke razmotre u meritumu (presuda Evropskog suda u predmetu Rodić i Svirčev protiv Srbije, broj predstavke 17148/16, od 19. septembra 2019. godine, stav 10.). Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište Osnovnog suda u Vranju da prigovor ne sadrži podatke potrebne za odlučivanje.

Stoga je Sud ocenio da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio rešenje Osnovnog suda u Vranju R4 I. 159/21 od 19. jula 2021. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 395/12, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni izvršni postupak koji je vođen nad preduzećem sa većinskim državnim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao više od devet godina, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 395/12 povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je u osporenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Vranju da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa većinskim državnim kapitalom, istovremeno predstavlja i povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 395/12 povređeno pravo podnositeljke na imovinu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 395/12. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine), a pre svega visinu samog zahteva koji je postavljen u ustavnoj žalbi.

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 395/12 od 7. marta 2012. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

11. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

12. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava u izvršnom postupku protiv preduzeća sa državnim kapitalom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti