Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad pripadnika MUP-a

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijskog službenika i utvrđuje povredu prava na pravičnu naknadu za rad. Sud poništava drugostepenu presudu, nalažući ponovno odlučivanje o pravu na uvećanu zaradu za prekovremeni, noćni i rad tokom praznika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Radulovića iz Ripnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Radulovića i utvrđuje da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6808/06 od 13. septembra 2007. godine i presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 622/07 od 9. jula 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Beogradu Gž.I 622/07 od 9. jula 2008. godine i nalaže nadležnom sudu da donese novu odluku o žalbi Ljubiše Radulovića i drugih izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6808/06 od 13. septembra 2007. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Radulović iz Ripnja je, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu 13. oktobra 2008. godine dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6808/06 od 13. septembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 622/07 od 9. jula 2008. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je kao zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijskoj upravi za grad Beograd, u periodu od 4. avgusta 2003. godine do 4. avgusta 2006. godine radio prekovremeno, noću i na dane državnih praznika, a da mu za to nije isplaćivana naknada, te da je iz tih razloga, zajedno sa drugim zaposlenima, podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi isplate dodataka na platu po navedenim osnovima. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 6808/06 od 13. septembra 2007. godine odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u celosti, dok je Okružni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi podnosioca ustavne žalbe i dr., svojom presudom Gž1. 3528/08 od 9. jula 2008. godine potvrdio navedenu prvostepenu presudu i odbio žalbu kao neosnovanu. U obrazloženju osporene prvostepene presude navedeno je da je podnosilac ustavne žalbe ostvario uvećanje plate shodno članu 47. Zakona o unutrašnjim poslovima. Međutim, podnosilac ustavne žalbe ističe da se navedenom odredbom Zakona o unutrašnjim poslovima nigde ne pominje da se propisano uvećanje odnosi na rad duži od punog radnog vremena, na noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika. Podnosilac je naveo da su svi radnici Ministarstva unutrašnjih poslova, suprotno navedenoj zakonskoj odredbi kojom je propisano da određene kategorije radnika imaju pravu na uvećanu zaradu, ostvarili uvećanje od 30%, iako nikad ne rade prekovremeno, noću i u dane praznika. Iz tih razloga, prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, jasno proizlazi da podnosilac žalbe nije ostvario uvećanje koeficijenta od najmanje 30% u odnosu na ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Takođe, podnosilac je naveo da je u obrazloženju drugostepene presude navedeno da je tužiocima u vrednost zarade uračunata i naknada za rad pod navedenim uslovima i da je na taj način, po tom osnovu, izvršeno uvećanje plate u skladu sa članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima. Pored toga, podnosilac je naveo da je u istoj pravnoj situaciji Okružni sud u Valjevu u presudi Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine zauzeo suprotan stav u odnosu na stav Okružnog suda u Beogradu iznet u osporenoj presudi, te je istakao da mu je time povređeno i pravo na jednaku zaštitu pred sudom i drugim državnim organima. Iz navedenih razloga, podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i ukine osporene presude, kao i da naloži potrebne mere za otklanjanje štetnih posledica.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa Milanom Uroševićem, Nenadom Calićem, Radenkom Kneževićem, Igorom Stojkovićem, Markom Virijevićem, Aleksandrom Vojinovićem, Radomirom Mitrovićem, Miljanom Mitrovićem i Markom Mihajlovićem, svi zaposleni kod istog poslodavca, podneo je 2006. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Sekretarijat unutrašnjih poslova Valjevo, radi isplate dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, za period od 4. avgusta 2003. godine do 4. avgusta 2006. godine.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6808/06 od 13. septembra 2007. godine odbijen je u celini tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i drugih navedenih tužilaca kao neosnovan. U obrazloženju presude je navedeno: da su tužioci zaposleni kod tužene kao pripadnici Prve čete, drugog bataljona Policijske brigade Beograd i da su prilikom obavljanja poslova radili noću, na dan državnog i verskog praznika i prekovremeno; da tužiocima nije isplaćivana naknada, shodno odredbi člana 4. i 5. Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da su se tužioci pismeno obraćali tuženoj zahtevom radi isplate naznačenih dodataka na platu, ali da su obavešteni da se tom zahtevu ne može udovoljiti; da je sud izveo dokaz veštačenjem na okolnost visine zarade koja bi tužiocima pripadala da je obračun vršen u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i sa Uredbom o platama u državnim i javnim službama za dodatke za prekovremeni rad, noćni rad i rad za praznike, te da je u nalazu i mišljenju veštaka od 12. marta 2007. godine izneto da tužiocima pripada naknada za prekovremene sate, noćni rad i sate rada u dane praznika u odgovarajućim iznosima. Prema stanovištu prvostepenog suda, tužiocima ne pripada pravo na uvećanje zarade po navedenim osnovima, jer im to pravo ne pripada saglasno odredbama člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima. Naime, po oceni prvostepenog suda, tužiocima kao radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova, a zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova pripada najmanje 30% uvećanja sredstava za plate, te po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću ne mogu ostvariti pravo na uvećanu zaradu. Prvostepeni sud nalazi da su vidovi za koje tužioci potražuju uvećanu zaradu posebno regulisani Zakonom o unutrašnjim poslovima, koji je lex specialis u konkretnom slučaju, tj. zakon koji se ima primeniti kao poseban propis u odnosu na Zakon o radnim odnosima u državnim organima, te kako je ovde tužiocima zarada uvećana, u skladu sa odredbom članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, to, po oceni suda, oni nemaju pravo na uvećanje zarade za tražene vidove, jer je to uvećanje zarade već konzumirano u skladu sa navedenom odredbom Zakona. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Podnosilac ustavne žalbe je zajedno sa drugim tužiocima izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude Okružnom sudu u Beogradu.

Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž.I 3258/08 od 9. jula 2008. godine, kojom je potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6808/06 od 13. septembra 2007. godine i odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu. Drugostepeni sud je, pozivajući se na odredbu člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, ocenio da u konkretnom slučaju tužiocima kao ovlašćenim službenim licima zbog posebnih uslova rada, težine, prirode zadataka i poslova pripada najmanje 30% uvećanja sredstava za plate, te da po osnovu prekovremenih sati, posebno kad imaju pravo i na dnevnice, ne mogu ostvariti pravo na uvećanu zaradu. S tim u vezi, drugostepeni sud je naveo da je odredbama čl. 20, 30. i 37. navedenog zakona propisano da ovlašćena službena lica vrše poslove i kada nisu na službenoj dužnosti, kao i da je propisana njihova obaveza rada dužeg od punog radnog vremena. Prema stanovištu drugostepenog suda, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu dodataka na zaradu po navedenim osnovima, imajući u vidu da je tužiocima zarada isplaćivana u skladu sa konačnim rešenjima i saglasno odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima i Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji tuženog, koja je zbog specifičnosti poslova i načina njihovog vršenja uvećana u odnosu na plate onih državnih službenika koji imaju istu stručnu spremu, a nisu ovlašćena službena lica. Pri tome, drugostepeni sud je posebno imao u vidu činjenicu da je odredbom člana 147. Zakona o policiji, koji je stupio na snagu 29. novembra 2005. godine, propisano da se rad na dan praznika, noćni rad, rad u smenama i prekovremeni rad, dežurstva i drugi vidovi neredovnosti u radu uračunavaju u koeficijent plate koji je 30 do 50% veći od koeficijenta plate za druge državne službenika. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim navod žalbe da se na zaposlene u Ministarstvu primenjuje drugi zakoni i propisi kojima se reguliše način obračuna plata zaposlenih, jer Zakon o unutrašnjim poslovima ne sadrži takve odredbe. Ovo iz razloga što se, po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju primenjuje Zakon o unutrašnjim poslovima koji je lex specialis u odnosu na druge zakonske propise koji regulišu tu materiju. Takođe, drugostepeni sud je istakao da je u vrednost zarade uračunata i naknada za rad pod navedenim uslovima i da je na taj način po tom osnovu izvršeno uvećanje plate, u skladu sa članom 47. Zakona o unutrašnjim poslovima.

Presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 351/08 od 17. jula 2008. godine, usvojen je tužbeni zahtev B.Đ. i obavezana Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Valjevo da tužiocu na ime neisplaćenih dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dan praznika i rad noću za period od 4. januara 2003. godine do 1. decembra 2005. godine isplati iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude, kao i troškove parničnog postupka u opredeljenom iznosu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.

Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Ocenjujući da li je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravičnu naknadu za rad zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od činjenice da su podnosilac ustavne žalbe i drugi policijski službenici podneli zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika u periodu od 8. avgusta 2003. godine do 8. avgusta 2006. godine, ocenio da je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji (vid. Odluku Ustavnog suda Už broj 1530/2008 od 21. januara 2010. godine). Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta, pri čemu je Zakon, u odredbi člana 195. odredio rok od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona za donošenje novog opšteg akta i pojedinačnih rešenja državnim službenicima u Ministarstvu, a kojima se prilikom raspoređivanja na radna mesta utvrđuju i koeficijenti za obračun plata, saglasno Zakonu.

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Saglasno iznetom, Ustavni sud je ocenio da, ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni, noćni i rad na dan državnog i verskog praznika nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, izneti stav prvostepenog i drugostepenog suda o tome da podnosilac ustavne žalbe, saglasno članu 47. Zakona o unutrašnjim poslovima, odnosno članu 147. Zakona o policiji, nije imao pravo na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, nezavisno od činjenice da li je takva rad posebno vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta za obračun plate, sporan sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, a što je u neposrednoj vezi sa ostvarivanjem podnosiočevog prava na pravičnu naknadu za rad zajamčenu odredbom člana 60. stav 4. Ustava. Ustavni sud nalazi da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe morala biti utvrđena činjenica da li je koeficijent za obračun plata uvećan za 30% svim zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe. Međutim, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da sudovi nisu utvrdili tu činjenicu.

Ustavni sud je, na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude, kojim je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe i drugih tužilaca kao neosnovana, kako bi u ponovnom žalbenom postupku bila doneta nova odluka po žalbi, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na pravičnu naknadu za rad podnosioca ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji kao podnosilac ustavne žalbe nalaze i drugi tužioci u predmetnom parničnom postupku, čije su žalbe izjavljene protiv prvostepene presude takođe odbijene osporenom presudom, a koji nisu podneli ustavnu žalbu, Sud je, na osnovu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema tim licima, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Uvidom u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu (presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 783/06 od 20. oktobra 2006. godine i P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine), Ustavni sud je utvrdio da su redovni sudovi u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali zahteve za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, sa obrazloženjem da je, na osnovu upoređivanja rešenja o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji su bili službena lica sa posebnim ovlašćenjima i ostalih radnika, utvrđeno da su svim radnicima uvećani koeficijenti za 30%, tako da nisu posebno obračunati dodaci na platu za prekovremeni, noćni i rad na dan državnog ili verskog praznika za ona lica koja su ovakav rad obavljala. Donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku, moglo bi dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima koje jemči član 36. stav 1. Ustava. Međutim, zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ovog prava, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude biti ponovo odlučivano pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad pripadnika MUP-a

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti