Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku uprkos doprinosu podnosioca

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 17 godina. Iako je podnosilac značajno doprineo odugovlačenju, ukupna dužina trajanja i neaktivnost suda opravdavaju utvrđenje povrede i dosuđivanje naknade od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. N. S. „T.“, u st, iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. u. N. S. „T.“, u st, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1839/11 (sada predmet Privrednog suda u Novom Sadu P. 2438/12).

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. u. N. S. „T“, u st, iz N. S. podnela je 15. marta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1839/11.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 21. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan; da je navedeni parnični postupak, čija se dužina ustavnom žalbom osporava, prekinut zbog otvaranja stečaja nad podnosiocem. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi da je u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1839/11 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. Podnosilac je tražio i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1839/11, sada predmet Privrednog suda u Novom Sadu P. 2438/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena G. T, M. K. i R. A, svih iz B, radi isplate duga u iznosu od 6.053,16 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 4791/96. Odgovor na tužbu dostavljen je sudu 14. novembra 1996. godine.

Prva tri ročišta za glavnu raspravu zakazana za 21. novembar 1996. godine, 10. februar i 12. maj 1997. godine nisu održana, jer je tuženi opravdao izostanak sa prva dva ročišta, a treće ročište nije održano radi upoznavanja punomoćnika tužioca sa sadržinom podneska, koji mu je neposredno na ročištu uručio punomoćnik tuženih.

Opštinski sud je rešenjem P. 4791/96 od 23. juna 2000. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari u odnosu na tuženog prvog reda, odredio da će postupak biti nastavljen na predlog parničnih stranaka i obustavio postupak u odnosu na tužene drugog i trećeg reda. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je podneskom od 11. novembra 1998. godine tužilac obavestio sud da povlači tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda i predložio da se postupak obustavi, a da je imajući u vidu navedeno i činjenicu da tužilac posle 11. novembra 1998. godine nije dostavio sudu dalje dokazne predloge, niti predlog za održavanje ročišta za glavnu raspravu, sud smatrajući da je među strankama moguće i mirno rešavanje spora, odlučio da postupak prekine.

Pismeni otpravak navedenog rešenja je 31. jula 2000. godine dostavljen tužiocu, koji je podnescima od 15. aprila i 21. novembra 2005. godine tražio da sud nastavi postupak. Punomoćnik tužioca je obavestio sud da neće moći da pristupi na ročište za glavnu raspravu zakazano za 28. mart 2006. godine, zbog zdravstvenih razloga. Na ročištu održanom 6. juna 2006. godine sud je konstatovao da punomoćnik tužioca povlači predlog za nastavak postupka, a podneskom od 3. jula 2008. godine punomoćnik tužioca je tražio da mu sud ne dostavlja pismena do 1. septembra 2008. godine.

Punomoćnik tužioca je 14. septembra 2010. godine podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu predlog za nastavak postupka, koji je prekinut rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4791/96 od 23. juna 2000. godine.

Privredni sud u Novom Sadu je dopisom pod brojem St. 213/2010 od 13. decembra 2010. godine obavestio Osnovni sud u Novom Sadu da je nad S.Z.R.U. „T .“ iz N. S. 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak, nakon čega je Osnovni sud u Novom Sadu doneo rešenje od 11. januara 2011. godine, kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, sa tim da će se nadalje postupak voditi pod brojem P. 127/11 i rešenje P. 127/11 od 12. januara 2011. godine kojim je odredio prekid postupka po tužbi tužioca S.Z.R.U. „T .“ iz N. S. od 21. avgusta 1996. godine, sa tim da će se postupak nastaviti nakon okončanja stečajnog postupka nad tužiocem, odnosno kad stečajni upravnik ili pravni sledbenik pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine.

Nakon obaveštenja od strane stečajnog upravnika da preuzima postupak, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 127/11 od 28. februara 2011. godine odredio nastavak postupka prekinutog rešenjem tog suda od 12. januara 2011. godine i odredio da će se postupak nadalje voditi pod brojem P. 1839/2011.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 1839/11 od 28. februara 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za dalje postupanje u predmetu i spise predmeta, po pravnosnažnosti rešenja, ustupio Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno nadležnom sudu, na dalje postupanje.

Spisi predmeta su 31. marta 2011. godine dostavljeni Privrednom sudu u Novom Sadu, a predmet je zaveden pod brojem P. 774/11. Sud je održao ročišta od 20. oktobra i 16. novembra 2011. godine i odredio da se sprovede ekonomsko- finansijsko veštačenje. Nalaz i mišljenje veštaka su 13. marta 2012. godine dostavljeni sudu. Na ročištu od 15. marta 2012. godine punomoćnici stranaka su tražili dodatni rok za izjašnjenje na nalaz i mišljenje veštaka, a na ročištu od 11. aprila 2012. godine punomoćnici stranaka su saglasno predložili prekid postupka do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda povodom izazvanog sukoba stvarne nadležnosti, pa je sud rešenjem prekinuo postupak i odredio da će se postupak nastaviti po zahtevu jedne od stranaka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 19. oktobra 2012. godine tražio da sud nastavi postupak. Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2438/12 od 10. januara 2013. godine odredio nastavak postupka i zakazao glavnu raspravu za 27. februar 2013. godine.

Na ročištu od 27. februara 2013. godine sud je na predlog punomoćnika tužioca odredio dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje. Nalaz i mišenje veštaka su 24. juna 2013. godine dostavljeni sudu, kada je sud održao ročište za i ostavio dodatni rok strankama da se izjasne u pogledu obavljenog veštačenja. Sledeće ročište je bilo zakazano za 16. oktobar 2013. godine, ali su spisi predmeta, u međuvremenu, dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje već 17 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u značajnoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, od 11. novembra 1998. godine, kada je obavestio sud da povlači tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda, tužilac sudu nije dostavio dalje dokazne predloge, niti pak predlog za održavanje ročišta za glavnu raspravu, pa je Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem P. 4791/96 od 23. juna 2000. godine prekinuo postupak u odnosu na prvotuženu, sa tim da će se postupak nastaviti po zahtevu jedne od stranaka. Nakon toga, tužilac je tek 15. aprila 2005. godine prvi put tražio da sud nastavi prekinuti postupak, a zatim obavestio sud da neće pristupiti na zakazano ročište od 28. marta 2006. godine, da bi već na ročištu od 6. juna 2006. godine sud konstatovao da je punomoćnik tužioca povukao predlog za nastavak postupka. Novi predlog za nastavak postupka punomoćnik tužioca je podneo sudu tek 14. septembra 2010. godine. Posle toga je nad tužiocem bio otvoren stečajni postupak i nakon preuzimanja postupka od strane stečajnog upravnika Privredni sud u Novom Sadu je, na saglasan predlog stranaka, na ročištu od 11. aprila 2012. godine prekinuo postupak, do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda povodom izazvanog sukoba stvarne nadležnosti, sa tim da je postupak nastavljen na predlog tužioca 10. januara 2013. godine. Navedeno pokazuje da je parnični postupak bio u prekidu više puta, i to: od 23. juna 2000. do 15. aprila 2005. godine, od 6. juna 2006. godine do 14. septembra 2010. godine i od 11. aprila 2012. godine do 10. januara 2013. godine, što ukupno iznosi devet godina i deset meseci.

Ipak, iako prvostepeni sud nije preduzimao radnje u predmetu u periodima navedenim u prethodnom stavu, kada je postupak bio u prekidu, a koji su ukupno trajali preko devet godina, Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da preduzme sve zakonom predviđene procesne mere da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da u sprovedenom sudskom postupku za sedamnaest godina nije doneta nijedna prvostepena presuda, odnosno prvostepeni sud nijednom nije odlučio o podnetoj tužbi.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 –US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 2438/12, okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je na početku parničnog postupka do 11. novembra 1998. godine (kada je povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda), kao i od kraja oktobra 2011. godine do 11. aprila 2012. godine i kasnije tokom 2013. godine, podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao učešće u postupku, prisustvovao je ročištima za glavnu raspravu i izvršavao naloge suda. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.