Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privatnog tužioca i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je okončan nastupanjem apsolutne zastarelosti. Sud je podnosiocu dosudio naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnosti sudskih organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beograd u predmetu K. 1927/05 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. iz B, preko punomoćnika G. N. Ć, advokata iz B, podne o je Ustavnom sudu 11. januara 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beograd u predmetu K. 1927/05.

Podnosilac ustavne žalbe je , pored ostalog, naveo:

- da se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio osporeni krivični postupak protiv S.S, S.V. i V.D. zbog krivičnog dela „klevete iz člana 92. stav 1. u vezi člana 1. KZ RS“, izvršenog 16. februara 2005. godine putem nedeljnika „N. t“, a koji je podnosilac pokrenuo privatnom krivičnom tužbom od 15. marta 2005. godine, u kojoj je zahtevana naknada nematerijalne štete u iznosu od 3.000.000 dinara;

- da je krivični postupak čije se trajanje osporava okončan 9. novembra 2010. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 4886/10, kojom je optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja;

- da je ceo postupak nepotrebno odugovlačen, da je glavni pretres neosnovano odlagan u nedogled zbog neažurnosti sudećih sudija, njihovog nedolaska, promena postupajućih sudija, nedolaska okrivljenih, neuredne dostave poziva za glavni pretres i drugih razloga, a na štetu podnosioca kao privatnog tužioca;

- da ja nastupanjem apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja tuženih podnosiocu uskraćeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi predložio da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. marta 2005. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo privatnu krivičnu tužbu protiv S.S, S.V. i V.D , zbog krivičnog dela klevete iz člana 92. stav 2. u vezi stava 1. K Z RS, izvršenog 16. februara 2005. godine putem nedeljnika „N. t“, u kojoj je, između ostalog, zahtevao naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000.000 dinara.

U ovom postupku je glavni pretres zakazivan 14 puta, od čega je održan tri puta, isto toliko puta je naredbom otkazan, dva puta je odložen zbog sprečenosti ili odsustva postupajućeg sudije, dva puta je odložen zbog nedolaska okrivljenih ili branioca, jednom je odložen zbog odsustva uredno pozvanog privatnog tužioca, jednom je odložen zbog dojave o postavljenoj bombi u sudu i dva puta je odložen bez navođenja posebnog razloga. Ovaj krivični predmet je dva puta oduziman od postupajućeg sudije i raspoređivan drugom sudiji u rad;

Prvi opštinski sud u Beogradu je 19. januara 2009. godine doneo presudu K. 1927/05 kojom je okrivljene oslobodio od optužbe da su izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret .

Odlučujući o žalbi punomoćnika privatnog tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je 9. novembra 2010. godine doneo presudu Kž. 4886/2010 , kojom je odbio optužbe protiv okrivljenih usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja do koje je došlo 16. februara 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povred u se poziva podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Odluku Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Odluku Už -452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja, kao i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti : „Ristić protiv Srbije“, 18. januar 2011, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, s obzirom na Ustavom utvrđenu sadržinu ovog prava, u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje mu se stavljaju na teret. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti: Evropsk i sud za ljudska prava , „Boris Stojanovski protiv ’b ivše Jugoslovenske Republike Makedonije’”, 6. maj 2010, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti: Evropsk i sud za ljudska prava , „Atanasova protiv Bugarske“, 2. oktobar 2008, stav 51; „Boris Stojanovski protiv ’bivše Jugoslovenske Republike Makedonije’”, 6. maj 2010, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bi o optužen, već je ima o svojstvo privatnog tužioca, ali je već prilikom pokretanja postupka, u tužbi, postavio imovinskopravni zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 15. marta 2005. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe predao Prvom opštinskom sudu u Beogradu privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljenih S.S, S.V. i V.D. zbog krivičnog dela klevete iz člana 92. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, izvršenog 16. februara 2005. godine putem nedeljnika „N . t“, u kojoj je zahtevao i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000.000 dinara, pa do 9. novembra 2010. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž. 4886/10, kojom je prvostepenu oslobađajuću presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1927/05 preinačio i odbio optužbu prema okrivljenima usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, čime je ovaj krivični postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao preko pet i po godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko njegovo trajanje. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka (glavni pretres je samo jednom odložen zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe) , već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak, u kome je glavni pretres zakazivan 14 puta, ali je održan samo tri puta. Otkazivanje već zakazanih glavnih pretresa naredbom, zatim odlaganje zbog sprečenosti ili odsustva postupajućeg sudije, kao i odlaganje bez navođenja posebnog razloga, uz neophodnost da se dva puta u istom krivičnom postupku predmet oduzme od postupajućeg sudije i rasporedi drugom sudiji u rad, ukazuju na to da se postupak vodio bez potrebne ažurnosti i brige o njegovoj ekonomičnosti i efikasnosti. Činjenica da je dokazni postupak završen i presuda doneta nakon samo dva nastavka glavnog pretresa govori u prilog tome da utvrđivanje činjeničnog stanja i pravna pitanja koja je trebalo razjasniti nisu zahtevali složen i dugotrajan postupak, pa je njegovo ovoliko trajanje neprimer eno težini i složenosti predmeta. Pri tome, prvostepena presuda je doneta 19. januara 2009. godine, a presuda po žalbi, kojom je postupak obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, 9. novembra 2010. godine, odnosno nakon skoro dve godine. Ovoliko trajanje žalbenog postupka, koje je rezultiralo konstatacijom da je nastupila apsolutn a zastarelost krivičnog gonjenja, Ustavni sud smatra neprimer eno dugim, posebno kada se ima u vidu da je zastarelost nastupila još 16. februara 2009. godine, odnosno samo mesec dana po donošenju prvostepene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka U S), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje , pa je odlučio kao u tačk i 2. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti