Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Sud je konstatovao nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, neaktivnost i neopravdana odlaganja kao ključne razloge povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Nedeljkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milivoja Nedeljkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11/01 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Nedeljković iz Beograda, je preko punomoćnika Radmile Nedeljković iz Beograda 14. oktobra 2008. godine izjavio ustavnu žalbu Ustavnom sudu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku, koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 11/01 (sada Prvog osnovnog suda u Beogradu, novi broj predmeta 17 P1. 11320/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Milivoje Nedeljković (ovde podnosilac ustavne žalbe) je 30. oktobra 1996. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog DD GP "Napred", radi isplate dinarskog dela zarade u iznosu od 15.045,48 dinara. U tužbi je navedeno: da je tužilac upućen kao radnik tuženog u ino-pogon koji se nalazio u Rusiji, počev od 12. oktobra 1995. godine; da s obzirom na to da je tuženi isplaćivao tužiocu za dinarski deo zarade samo neto garantovanu zaradu, nije u celosti isplatio tužioca i na taj način ga je oštetio.

Do donošenja presude u ovoj pravnoj stvari, prvostepeni sud je zakazao jedno pripremno ročište (17. januara 1997. godine) i devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano pošto je pogrešno zakazano (11. aprila 1997. godine), a osam ročišta je održano (3. jula 1997. godine održano je u odsustvu uredno pozvanog tuženog, na kojem je doneto rešenje da se glavna rasprava odloži i zakaže novo ročište; 31. oktobra 1997. godine - na kojem je naloženo da se izvrši finansijsko veštačenje i naloženo tuženom da dostavi kompletnu dokumentaciju koja je od značaja za utvrđenje činjeničnog stanja; 5. novembra 1998. godine - na kojem je ponovo naloženo tuženom da dostavi kompletan Pravilnik o zaradama važeći za ino-pogon i izveštaj računovodstva; 5. februara 1999. godine - na kojem je pored Pravilnika traženo od tuženog da dostavi i izveštaj o zaradama za dinarski deo, tj. koliko je tužilac trebalo da primi; 7. aprila 1999. godine - na kojem je naloženo da se izvede dokaz saslušanjem svedoka koji je obavljao poslove rukovodioca službe obračuna zarada kod tuženog, kao i ponovo naloženo tuženom da dostavi Pravilnik o zaradama u ino-pogonu, Odluke o garantovanoj zaradi za period septembar - decembar 1996. godine i opšti akt o zaradama važeći u zemlji za isti period, tj. Kolektivni ugovor ili drugi opšti akt kojim je to pitanje bilo normativno uređeno u zemlji; 21. juna 1999. godine - kada je svedok saslušan, a dokumeta i dalje nisu bila dostavljena sudu od strane tuženog; 13. aprila 2000. godine - kada je određeno saslušanje veštaka finansijske struke i naloženo tuženom da dostavi tražena dokumeta i 19. juna 2000. godine - kada je dokazni postupak završen i glavna rasprava zaključena).

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 19. juna 2000. godine doneo presudu P1. 11/01 kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se obaveže tuženi da mu po osnovu dinarskog dela zarade za period od 12. oktobra 1995. godine do 18. oktobra 1996. godine ispalti iznos od 15.045,58 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. oktobra 1996. godine do isplate. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je sud u celini prihvatio nalaz i mišljenje veštaka D.S, u kojem je navedeno da je tužilac za sporni period od oktobra 1995. godine do oktobra 1996. godine primio 8.432,75 USD, da mu je za isti period obračunata i isplaćena garantovana zarada; da je tuženi u spornom periodu radio pod otežanim uslovima i rad sa gubitkom je svake godine smanjivao raspoloživa sredstva, te da je finansijsko stanje tuženog bilo negativno u celom spornom periodu i da tuženi nije imao dovoljno sredstava za isplatu zarada iznad garantovanih; da na ovaj nalaz i mišljenje ni tužilac ni tuženi nisu imali primedbi.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1309/2000 od 8. novembra 2000. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje našavši da je neophodno da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi da li su u spornom periodu svi radnici tuženog primali samo garantovanu zaradu s obzirom na navode iz žalbe iz kojih proizilazi da su radnici koji su se nalazili u zemlji primali pun lični dohodak; tj. da utvrdi da li je bilo isplata mimo garantovanih zarada, a ukoliko utvrdi da su svi radnici dobijali samo garantovanu zaradu, utvrdiće tačan iznos garantovane zarade u spornom periodu.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 13 ročišta održano, a četiri nisu (29. marta 2001. godine; 15. juna 2001. godine; 25. septembra 2001. godine; 11. decembra 2001. godine; 13. februara 2002. godine - koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, 29. aprila 2002. godine - koje nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, tj. iz razloga što je tuženi obavestio sud da im je taj dan neradni dan; 11. septembra 2002. godine - na kojem je naloženo tuženom da dostavi izveštaj računovodstva o tome kako su knjižene isplate koje se odnose na lični dohodak, topli obrok, prevoz i terenski dodatak; 11. marta 2003. godine - koje nije održano bez navođenja razloga zbog čega se odlaže; 19. maja 2003. godine - na kojem je određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke; 11. jula 2003. godine - koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 17. septembra 2003. godine - na kojem je određeno izvođenje dokaza saslušanjem svedoka na okolnosti da li si svi osim garantovane zarade na ruke primali i razliku do ostvarene zarade; 27. januara 2004. godine - na kojem je izveden dokaz suočenjem tužioca i svedoka na okolnosti da li su u spornom periodu svi primali samo garantovanu neto zaradu; 1. aprila 2004. godine; 1. oktobra 2004. godine - na koje nisu pristupili pozvani svedoci, pa je sud doneo rešenje kojim se svedoci kažnjavaju zbog nedolaska; 23. decembra 2004. godine; 19. aprila 2005. godine i 29. septembra 2005. godine - na kojem je glavna rasprava zaključena).

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. septembra 2005. godine doneo presudu P1. 11/01 kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime razlike između garantovane zarade do pune zarade za period od 12. oktobra 1995. godine do 18. oktobra 1996. godine isplati iznos od 15.045,58 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. oktobra 1996. godine. U obrazloženju prvostepene presude je istaknuto: da je tužilac za vreme rada na gradilištu u Moskvi u spornom periodu primio deviznu zaradu u celini, dok je dinarski deo zarade primio samo do vrednosti garantovane zarade; da je finansijsko stanje tuženog u spornom periodu bilo negativno, zbog čega je Upravni odbor tuženog za svaki mesec spornog perioda doneo odluke da se radnicima u zemlji isplaćuju samo garantovane zarade, pa je na ovaj način samo delimično ublaženo negativno finansijsko stanje tuženog, te da je u slučaju tužioca ostala razlika između obračunate i isplaćene zarade u dinarima do visine garantovane zarade u iznosu od 15.045,58 dinara; da su pored garantovanog ličnog dohotka radnicima u zemlji isplaćivane naknade i za topli obrok i prevoz, kao i terenski dodatak, ali budući da je tužilac u spornom periodu radio u inostranstvu, on nema pravo na ovu vrstu naknada za taj period; da su u spornom periodu kod tuženog bile ispunjene pretpostavke za isplatu garantovane zarade zbog poremećaja u poslovanju i nedostatka sredstava za isplatu zarada iznad garantovanih, a prema Opštem kolektivnom ugovoru i Pojedinačnom kolektivnom ugovoru tuženog.

Na prvostepenu presudu P1. 11/01 od 29. septembra 2005. godine u ponovnom postupku u ime tužioca žalbu je izjavila njegova supruga Radmila Nedeljković, koju je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem P1. 11/01 od 3. marta 2006. godine odbacio. U obrazloženju je navedeno da u spisima predmeta i pored navoda Radmile Nedeljković nema dokaza da je ona ovlašćena da u ime tužioca izjavi žalbu protiv presude, kao i da ovaj nedostatak nije otklonjen u ostavljenom roku.

Povodom žalbe na ovo rešenje, Okružni sud u Beogradu doneo je rešenje Gž1. 1922/06 od 16. aprila 2008. godine kojim je ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 11/01 od 3. marta 2006. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da se u spisima predmeta nalazi ovlašćenje koje je overeno u Petom opštinskom sudu u Beogradu dana 17. januara 2003. godine kojim je tužilac ovlastio svoju suprugu Radmilu Nedeljković da ga zastupa u ovom predmetu; da stoga nisu bili ispunjeni uslovi da prvostepeni sud ožalbenim rešenjem P1. 11/01 od 3. marta 2006. godine odbaci žalbu tužioca izjavljenu protiv presude P1. 11/01 od 29. septembra 2005. godine; da žalba tužioca nije bila dostavljena tuženom na odgovor, te da je potrebno da je prvostepeni sud dostavi tuženom i nakon proteka zakonskih rokova predmet dostavi Okružnom sudu u Beogradu, radi donošenja odluke o žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je 29. aprila 2010. godine doneo rešenje Gž1. 1029/10 kojim se dostavlja Prvom osnovnom sudu u Beogradu predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 11/01, radi dopune postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da postoji nesaglasnost u imenima sudija porotnika u uvodu ožalbene presude i zapisinika; da je neophodno da prvostepeni sud utvrdi u dopuni postupka koji su članovi veća - sudije porotnici bili u veću u ovom predmetu dana 29. septembra 2005. godine; da je odgovor tuženog na žalbu tužioca potpisao A.Š. diplomirani pravnik, bez dostavljenog punomoćja za zastupanje tuženog u ovoj parnici koje je neophodno da tuženi dostavi kako bi drugospeni sud mogao da postupa u ovom predmetu.

Nakon što su otklonjeni nedostaci u dopuni postupka, Apelacioni sud u Beogradu je 10. decembra 2010. godine doneo presudu Gž1. 5767/10 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 11/01 od 29. septembra 2005. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca i to pravilnom primenom odredbe člana 15. Opšteg kolektivnog ugovora koji je važio u spornom periodu, primenom odredbe čl. 38, 42. i 60. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, kao i odredbe člana 46. Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine, koji je bio na snazi u delu spornog perioda i odredbe čl. 46a i 46b Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima od 28. decembra 1995. godine, koji se primenjivao na preostali deo tužbenog zahteva i odredbe čl. 6 – 9. Uredbe o zaradama za vreme primene sankcija međunarodnih organzacija; da je odredbom člana 46. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 45/91) propisano da radniku pripada pravo na odgovarajuću zaradu u skladu sa kolektivnim ugovorom, odnosno zakonom, a odredbama čl. 46a i 46b Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, 53/95) izmenjen je član 46 tako što je predviđeno da kada preduzeće usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarade radnicima u skladu sa kolektivnim ugovorom ili na nivou višem od sredstava potrebnih za isplatu garantovane zarade, dužno je da radniku isplati garantovanu neto zaradu radi obezbeđenja njegove materijalne sigurnosti; da garantovana neto zarada pripada radniku za rad u punom radnom vremenu, odnosno u vremenu koje se izjednačuje sa punim radnim vremenom, a srazmeran deo za rad u nepunom radnom vremenu; da isplata garantovane neto zarade traje dok traje poremećaj u poslovanju, a da kada taj poremećaj prestane, poslodavac ulazi u stanje obaveze da isplati razliku između garantovane i odgovarajuće zarade zaposlenom; da je u konkretnom slučaju tuženi zbog poremećaja u poslovanju radnicima u spornom periodu isplaćivao garantovanu neto zaradu, i to kako radnicima na radu u zemlji, tako i dinarski deo zarade radnicima koji su posao obavljali u inostranstvu, za koji rad su primali i deviznu zaradu; da je tužiocu u spornom periodu tuženi isplatio za rad u Moskvi 8.432,75 USD, a za isti period mu je isplatio i garantovanu neto zaradu; da tužilac nije dokazao da je tuženi zaposlenima na radu u zemlji isplaćivao pun iznos zarade u spornom periodu; da tužilac nije dokazao ni prestanak poremećaja u poslovanju od kada bi se stekli uslovi za isplatu razlike zarade do punog iznosa zarade, jer nije predložio izvođenje dokaza na tu okolnost, pa ni veštačenjem, a na njemu je teret dokazivanja te činjenice, te je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između primljenog iznosa garantovane neto zarade za sporni period i punog iznosa zarade je neosnovan kao preuranjen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da kada veće odluči da odloži ročište za glavnu raspravu, prdsednik veća će se starati da se za sledeće ročište pribave svo dokazi čije je izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi se rasprava mogla završiti na tom ročištu (član 314. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, sadrži slične odredbe ranije važećem Zakonu o parničnom postupku koje se odnose na efikasno postupanje suda i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima. Odredbama člana 491. st. 1. i 3. istog zakona je propisano da će se, ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda, dalji tok postupka sprovesti po dosadašnjim propisima i da će se, ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovesti po ovom zakonu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudsku postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. oktobra 1996. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5767/10 od 10. decembra 2010. godine.

Ispitujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravosnažno okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao 14 godina, jedan mesec i 20 dana, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da lu su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, sud je trebalo da odluči o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe kojim je on od svog poslodavca tražio da isplati na ime neisplaćenog dinarskog dela zarade za obavljeni rad u ino-pogonu tuženog na gradnji operativa Moskva-Podmoskovlje u Rusiji za period od 12. oktobra 1995. godine do 10. oktobra 1996. godine iznos od 15.045,48 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom računajući od dospelosti pa do konačne isplate. U tom pogledu Četvrti opštinski sud u Beogradu je tokom glavne rasprave izveo dokaze saslušanjem svedoka, tuženog, podnosioca ustavne žalbe, izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka finasijske struke, kao i pročitao određene pismene isprave. Prema oceni Ustavnog suda, izvođenje navedenih dokaza samo po sebi nije bilo složeno, te nema opravdanog razloga za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ocenjujući značaj radnog spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev od velikog značaja za podnosioca, s obzirom da je spor porenut radi isplate neisplaćenog dinarskog dela zarade podnosiocu od strane tuženog.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe se u skladu sa tim i ponašao u predmetnom postupku, s obzirom na to da nije doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, niti je preduzimao procesne radnje kojima bi odugovlačio postupak.

Ocenjujući postupanje suda koji je vodio predmetni postupak, Ustavni sud je konstatovao da je nerazumno dugo trajanje postupka u predmetu P.1. 11/01 uzrokovano prvenstveno nedelotvornim i neažurnim postupanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, Ustavni sud ističe da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće procesne mere da spreči suprotno postupanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je u toku parničnog postupka (računajući i ponovni postupak) održano 27 ročišta, od kojih pet nije bilo održano iz razloga koji se ne mogu pripisati krivici podnosioca ustavne žalbe - sprečenost postupajućeg sudije, nedolazak uredno pozvanih svedoka ili tuženog, neradni dan tuženog itd, dok je tokom šest održanih ročišta prvostepeni sud nalagao tuženom da dostavi istu dokumetaciju neophodnu za utvrđenje činjenica od značaja za donošenje odluke koju ovaj nije dostavljao prvostpenom sudu. Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao četiri perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja prvostepenog suda (31. oktobar 1997. godine - 5. novembra 1998. godine; 21. juli 1999. godine - 13. aprila 2000. godine; 11. decembar 2001. godine - 11. septembar 2002. godine; 11. septembar 2002. godine - 19. maja 2003. godine). U navedena prva dva perioda Četvrti opštinski sud u Beogradu nije održao ni jedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju brzog razrešenja ovog radnog spora, dok je u druga dva perioda neaktivnosti odlagao već zakazana ročišta, a što se ne može pripisati krivici podnosioca. Ustavni sud konstatuje da odlaganje već zakazanog ročišta bez opravdanog razloga jeste činjenica koja je u direktnoj vezi sa dužim trajanjem postupka i ona se u konkretnom slučaju može staviti na teret prvostepenom sudu, koji nije preduzeo odgovarajuće mere kako bi sprečio zloupotrebu procesnih prava od strane tuženog. Kako je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno postupanje, a drugostpeni sud je utvrdio da je prvostepeni sud nepravilno odbacio žalbu podnosioca ustavne žalbe u ponovnom postupku, Ustavni sud je, imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da nalaganje razmatranja više puta jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

Na osnovu svega iznetog, a posebno imajući u vidu da su u parnicama iz radnih odnosa sudovi dužni da prilikom određivanja rokova i ročišta obrate pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je u postupku P1. 11/01 koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u izreci.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. Ustavni sud je na osnovu izloženog i odredbe 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti