Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 13 godina. Postupak je obeležila neefikasnost prvostepenog suda, koji je više puta donosio odluke sa istim procesnim nedostacima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Đokića iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Đokić iz Lebana je 3. februara 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu broj P. 1856/2000, a potom 29. juna 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu broj P1. 3015/2007. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti: Už-1190/2010 i Už-3119/2010. Ustavni sud je, imajući u vidu da su navedene ustavne žalbe podnete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u istom parničnom postupku, spojio postupke po ustavnim žalbama u predmetima Už-1190/2010 i Už-3119/2010, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što je predmet Už-3119/2010 pripojen predmetu Už-1190/2010.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 31/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 3. marta 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Preduzeća za proizvodnju, preradu i promet voća i povrća "ULPIN-LENEX" d.o.o. iz Leskovca, radi vraćanja na rad i isplate zarade.
   
Opštinski sud u Leskovcu je prvo ročište u ovoj pravnoj stvari zakazao i održao 21. oktobra 1998. godine. Podneskom od 16. novembra 1998. godine podnosilac ustavne žalbe je kao drugotuženog označio Preduzeće za proizvodnju, preradu i promet voća i povrća "ULPIN-MANEX" d.o.o. iz Bojnika. Nakon zakazanih još devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam održano, Opštinski sud u Leskovcu je doneo presudu P. 923/98 od 16. februara 2000. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog i da nakon promena u organizovanju tuženog nije raspoređen (stav 1.), delimično je usvojen tužbeni zahtev koji se odnosio na vraćanje na rad i isplatu zarade, tako što su tuženi solidarno obavezani da tužioca rasporede na poslove i zadatke vozača viljuškara i da mu isplate naknadu zarade radnog mesta vozača viljuškara počev od 27. februara 1997. godine do raspoređivanja (stav 2.), dok je preostali deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio isplatu regresa za godišnji odmor za 1997, 1998. i 1999. godinu odbijen kao neosnovan (stav 3.). Tuženi su obavezani da tužiocu naknade troškove parničnog postupka.
  
Protiv prvostepene presude žalbu su izjavile obe parnične stranke. Rešavajući o podnetim žalbama, Okružni sud u Leskovcu je doneo rešenje Gž. 709/2000 od 15. juna 2000. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 923/98 od 16. februara 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju tog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud postupio protivno odredbama člana 192. Zakona o parničnom postupku jer je tužilac preinačio tužbu, a drugotuženi nije dao pristanak na preinačenje tužbe; da prvostepenom presudom Opštinski sud u Leskovcu nije u potpunosti odlučio o tužbenom zahtevu tužioca; da prvostepeni sud nije utvrdio da li je tužba uopšte blagovremena i da li tužilac ima pravo na sudsku zaštitu. Spisi su vraćeni prvostepenom sudu 21. juna 2000. godine.
   
Opštinski sud u Leskovcu je do donošenja druge prvostepene presude zakazao još sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana. Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1856/2000 od 20. aprila 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je prema tuženima utvrđeno da je promenama u organizovanju od 27. februara 1997. godine tužilac u radnom odnosu i da promenama u organizovanju nije raspoređen (stav 1.), delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa su tuženi solidarno obavezani da tužioca rasporede na poslove i radne zadatke koji odgovaraju stepenu i vrsti njegove stručne spreme, kao i da mu isplate zaradu počev od 27. februara 1997. godine pa do raspoređivanja, u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav 2.), a preostali deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio isplatu regresa za 1997, 1998. i 1999. godinu sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća do konačne isplate je odbijen kao neosnovan (stav 3.) i obavezani su tuženi da mu solidarno isplate troškove parničnog postupka (stav 4.).
    
Protiv prvostepene presude žalbu su izjavili tuženi. Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1401/01 od 26. novembra 2001. godine spisi predmeta P. 1856/2000 vraćeni su Opštinskom sudu u Leskovcu radi otklanjanja procesnog nedostatka, sa obrazloženjem da je preuranjeno predmet dostavljen drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi, imajući u vidu da prvostepena presuda nije dostavljena punomoćniku drugotuženog.
   
Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 379/02 od 18. decembra 2002. godine ukinuta je prvostepena presuda P. 1856/2000 od 20. aprila 2001. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je izreka prvostepene presude nejasna i nerazumljiva, da prvostepeni sud nije cenio prigovor nedostatka pasivne legitimacije, niti je utvrdio da li je tužba blagovremeno podneta.
   
U daljem postupku, prvostepeni sud je zakazao još 26 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 11 ročišta održano. Na ročištu održanom 9. oktobra 2003. godine tužba je povučena u odnosu na drugotuženog.
Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P1. 31/10 od 28. februara 2011. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari usled otvaranja stečajnog postupka nad tuženim i određeno da će se postupak nastaviti kada novi zakonski zastupnik ili stečajni upravnik preuzmu postupak.
   
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom predmetu do donošenja rešenja o prekidu postupka trajao 13 godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, ne samo da je Opštinski sud u Leskovcu tokom prvostepenog postupka u više navrata ispoljio neefikasnost u postupanju u pogledu zakazivanja i održavanja ročišta, već su oba puta prvostepene presude ukidane iz gotovo identičnih razloga – jer je prvostepeni sud propustio da utvrdi da li je tužba podneta blagovremeno i da li su bili ispunjeni zakonski uslovi za preinačenje tužbe. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari (tužbom je istaknuto više tužbenih zahteva), kao ni delimični doprinos podnosioca trajanju postupka (devet ročišta je bilo odloženo zbog toga što ili on ili njegov punomoćnik, iako uredno pozvani, nisu pristupili), ne mogu opravdati trinaestogodišnje trajanje postupka, za koji je objektivno neizvesno kada će se pravnosnažno okončati, jer je prekid postupka određen zbog otvaranja stečaja nad tuženim. Pri tome je Ustavni sud cenio i da prava podnosioca ustavne žalbe o kojima se u ovom postupku odlučuje imaju za njega poseban značaj, jer se radi o osnovnim pravima iz radnog odnosa.

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, a imajući u vidu i njegov doprinos u smislu neodazivanja pozivima suda, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje odluke vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević