Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije, potvrđujući da je vrednost spora pravilno utvrđena. Žalba protiv nižestepenih presuda odbačena je kao neblagovremena, a protiv akta iz vanparničnog postupka kao preuranjena.

Tekst originalne odluke



Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zvezdane El Zubi iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. juna 2009. godine, doneo je

O D L U K U



1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zvezdane El Zubi izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2813/07 od 4. juna 2008. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Zvezdane El Zubi izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-2242/02 od 2. marta 2005. godine, ispravljene rešenjem istog suda P-2242/03 od 15. jula 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 14444/05 od 28. novembra 2006. godine i naredbe kojom se konstatuje pravnosnažnost rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 92/08 od 27. oktobra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e



1. Zvezdana El Zubi iz Beograda, preko punomoćnika Dobrivoja Glavonića, advokata iz Beograda, podnela je 15. oktobra 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-2242/02 od 2. marta 2005. godine, ispravljene rešenjem istog suda P-2242/03 od 15. jula 2005. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 14444/05 od 28. novembra 2006. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2813/07 od 4. juna 2008. godine i naredbe kojom se konstatuje pravnosnažnost rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 92/08 od 27. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravnu zaštitu i pravno sredstvo zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.
Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe ističe da je pred Četvrtim opštinskom sudom u Beogradu vođen postupak po tužbi za utvrđenje, u kome je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo tužene. Dalje navodi da tužilac nije označio vrednost predmeta spora u tužbi, niti je sud u toku postupka o tome poučio tužioca, kao neuku stranku. Navedenim propuštanjem suda povređena je odredba člana 187. stav 3. Zakona o parničnom postupku, a podnositeljka ustavne žalbe onemogućena da izjavi reviziju, s obzirom na to da je predmet tužbenog zahteva nenovčano potraživanje. Takođe, punomoćnik podnositeljke smatra da je neprihvatljivo obrazloženje Vrhovnog suda Srbije, prema kome se vrednost predmeta spora određuje prema osnovici za plaćanje takse, budući da je reč o utvrđivanju visine suvlasničkog udela na nepokretnoj stvari-stanu, koji se nalazi u pravnom prometu i ima procenjivu tržišnu vrednost. U ustavnoj žalbi se ističe da je takvim postupanjem suda podnositeljka onemogućena da iskoristi sva raspoloživa pravna sredstva, u skladu sa odredbom člana 36. Ustava i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe dostavio je 20. oktobra 2008. godine Ustavnom sudu podnesak u kome navodi da je u ustavnoj žalbi, očiglednom omaškom, kao datum prijema rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2813/07 od 4. juna 2008. godine označen 17. septembar 2008. godine, umesto 17. oktobar 2008. godine. Kao dokaz o stvarnom datumu prijema navedenog rešenja dostavio je fotokopiju povratnice.
Podnositeljka ustavne žalbe je 6. novembra 2008. godine podnela Ustavnom sudu dopunu ustavne žalbe u kojoj navodi da se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodi vanparnični postupak u predmetu R1. 92/2008, po predlogu za fizičku deobu koji je podnet na osnovu osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beoradu P-2242/02 od 2. marta 2005. godine, ispravljene rešenjem istog suda P-2242/03 od 15. jula 2005. godine. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je kao protivnik predlagača u tom postupku osporila predlog za fizičku deobu zbog sumnje u verodostojnost potpisa predlagača, budući da se razlikuju njegovi potpisi na primerku predloga za fizičku deobu koji je upućen sudu i onom koji je upućen protivniku predlagača. Budući da je sud odbio njen predlog «da se postupak obustavi i zastane» dok Ustavni sud ne odluči o njenoj ustavnoj žalbi, podnositeljka u ovoj dopuni ustavne žalbe traži da Ustavni sud «hitno obustavi postupak» koji se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R1. 92/2008.
U dopuni ustavne žalbe koju je dostavila Sudu 18. marta 2009. godine, podnositeljka ustavne žalbe navodi da rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1. 92/2008 od 27. oktobra 2008. godine nije uredno primila, budući da je ono uručeno punomoćniku kome je ona otkazala punomoćje 28. oktobra 2008. godine. Podnesak o otkazivanju punomoćja dostavljen je sudu 10. novembra 2008. godine, a rešenje R1. 92/2008 od 27. oktobra 2008. godine je uručeno 14. novembra 2008. godine advokatu Dobrivoju Glavoniću iz Beograda. Smatrajući da navedeno rešenje nije moglo postati pravnosnažno pre nego što se njoj uruči, 16. marta 2009. godine podnela je zahtev da opštinski sud ukine klauzulu pravnosnažnosti navedenog rešenja.
Podnositeljka ustavne žalbe dostavila je Ustavnom sudu 22. maja 2009. godine još jednu dopunu ustavne žalbe u kojoj moli Sud da ubrza postupak odlučivanja o ustavnoj žalbi i njenim dopunama iz razloga koji su već navedeni. Dalje napominje da «predmetni parnični spor traje veoma dugo još od 1998. pa do 4. juna 2008. godine» i «s obzirom da suđenje u ovoj pravnoj stvari nije okončano u razumnom roku i da je trajalo deset godina, moli da se hitno uzme u postupak ustavna žalba u razmatranje».

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-2242/02 od 2. marta 2005. godine, u stavu jedan izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je Anan El Zubi iz Zemuna, po osnovu bračne tekovine, postao suvlasnik sa 1/3 idealnih delova stana broj 12 na prvom spratu, koji se nalazi u zgradi u ulici Dr Ivana Ribara broj 171 u Novom Beogradu; u stavu dva izreke presude odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenih 1/3 do traženih 1/2 idealnih delova stana navedenog u stavu jedan izreke presude; stavom tri izreke presude odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.
Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-2242/03 od 15. jula 2005. godine ispravljena je očigledna omaška u oznaci službenog broja presude toga suda P-2242/02 od 2. marta 2005. godine.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 14444/05 od 28. novembra 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-2242/02 od 2. marta 2005. godine, ispravljena rešenjem istog suda P-2242/03 od 15. jula 2005. godine, potvrđena u prvom i trećem stavu izreke.
Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužena je izjavila reviziju, koju je Vrhovni sud Srbije odbacio kao nedozvoljenu, rešenjem Rev. 2813/07 od 4. juna 2008. godine. U obrazloženju rešenja je istaknuto da je «tužbeni zahtev tužioca u ovom imovinsko-pravnom sporu utvrđenje prava svojine po osnovu bračne tekovine i da vrednost predmeta spora u tužbi podnetoj 19. avgusta 1998. godine nije označena. Prema dostavnoj naredbi od 4. maja 2007. godine za dostavu drugostepene presude, naloženo je tuženoj plaćanje takse za presudu u iznosu od 1.000 dinara. Visina takse određena je u skladu sa Taksenom tarifom, tarifni broj 1. stav (1) Zakona o sudskim taksama («Službeni glasnik RS» br. 28/94...61/05), koja prema Taksenoj tarifi odgovara vrednosti predmeta spora do 10.000 dinara. Kako vrednost predmeta spora određena prema osnovici za plaćanje takse za presudu ne prelazi 15.000 dinara, to revizija, na osnovu člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljena».

4. Odredbama člana 36. st. 1. i 2. Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe, pored navedenih ustavnih odredaba, od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94) (u daljem tekstu ZPP), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 12/98), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 3/02), Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) i Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02).
Saglasno odredbi člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji je stupio na snagu 22. februara 2005. godine, o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivaće se po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.
Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2002. godine bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Odredbom člana 72. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine bilo je propisano da se u st. 2. i 3. člana 382. broj: "800" zamenjuje brojem: "15.000".
Saglasno odredbi člana 40. stav 2. ZPP (Zakona o parničnom postupku iz 1997. godine), u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi.
Odredbom člana 106. stav 1. ZPP bilo je propisano da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti, te da oni naročito treba da sadrže: označenje suda, ime, zanimanje i prebivalište, odnosno boravište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca.
Odredba člana 186. stav 1. ZPP propisivala je da tužba treba da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 106.), a kad nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac je dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora (stav 2.).
Odredbama člana 382. ZPP bilo je propisano da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.), da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 15.000 novih dinara (stav 2.), kao ni u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 novih dinara (stav 3.).
Saglasno odredbi člana 27. stav 1. tačka 2) Zakona o sudskim taksama, u parnicama u kojima je predmet spora izvršenje kakve radnje, nečinjenje ili trpljenje ili izjava volje ili utvrđenje da postoji ili ne postoji neko pravo ili pravni odnos ili da se utvrdi istinitost ili neistinitost kakve isprave - kao vrednost predmeta spora radi naplate takse uzima se iznos koji je tužilac označio u tužbi, ali taj iznos ne može biti manji od 2.500 dinara.
Prema odredbi člana 28. Zakona o sudskim taksama, ako se po odredbama čl. 21. do 27. ovog zakona ne može utvrditi vrednost predmeta spora, kao vrednost se uzima iznos od 10.000 dinara, bez obzira koji je sud nadležan za rešavanje spora.
Taksenom tarifom (koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama), važećom u vreme nastanka taksene obaveze, bilo je određeno da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti plaća taksa 1.000 dinara, ako je vrednost predmeta spora do 10.000 dinara (tarifni broj 1. stav (1)). Tarifnim brojem 2. stav (2) Taksene tarife propisano je da se za prvostepenu presudu i za rešenje u sporovima zbog smetanja poseda plaća prema vrednosti predmeta spora taksa iz stava (1) tarifnog broja 1, a u postupku pred trgivinskim sudom plaća se taksa iz stava (2) tarifnog broja 1. Prema stavu (10) istog tarifnog broja, za odluke drugostepenog suda po žalbama na prvostepene odluke navedene u st. (1) do (9) ovog tarifnog broja plaća se taksa kao za prvostepenu odluku.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku pravnu zaštitu i pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. Ustava.
Naime, iz odredaba ZPP koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, kojima je bila uređena sadržina tužbe, proizlazilo je da je sud mogao da postupa po tužbi i kada u njoj nije označena vrednost predmeta spora, te nije morao takvu tužbu vratiti radi uređenja. Dakle, navedeni nedostatak nije činio tužbu neurednom, odnosno nerazumljivom, ako je ona sadržala sve ostale elemente iz člana 186. u vezi člana 106. stav 2. ZPP.
Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporenog rešenja dao ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu revizije kao nedozvoljene, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. S obzirom na to da vrednost predmeta spora nije označena u tužbi, niti je utvrđena tokom prvostepenog postupka, ista se ceni prema iznosu određene, odnosno naplaćene sudske takse. Postupajući po nalogu-opomeni za plaćanje takse u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-2242/03, tužilac Anan El Zubi je 20. jula 2007. godine platio sudsku taksu za prvostepenu presudu u iznosu od 1.000 dinara. Navedena taksa, po oceni Ustavnog suda, određena je primenom pravila analogije, na osnovu odredbe člana 28. Zakona o sudskim taksama, koja propisuje supsidijarni način utvrđivanja vrednosti predmeta spora. Naime, kako je predmet spora utvrđivanje postojanja prava susvojine, a vrednost predmeta spora se nije mogla odrediti prema iznosu označenom u tužbi, kao vrednost predmeta spora uzet je iznos od 10.000 dinara. Imajući u vidu da je iznos takse za prvostepenu i drugostepenu odluku isti kao za tužbu, da iznos naplaćene takse odgovara vrednosti predmeta spora do 10.000 dinara, a da je vrednost predmeta spora za izjavljivanje revizije morala da prelazi 15.000 dinara, pravilan je zaključak Vrhovnog suda Srbije da vrednost predmeta spora, in concreto, ne prelazi zakonom propisani minimum za dozvoljenost revizije.
S obzirom na zakonske odredbe o načinu utvrđivanja vrednosti predmeta spora u postupku za utvrđenje prava ili pravnog odnosa, nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da je visinu sudske takse trebalo odrediti u odnosu na tržišnu vrednost stana na kome se utvrđuje pravo susvojine. Pored toga, po oceni Suda, saglasno načelu dispozicije u preduzimanju parničnih radnji, podnositeljka ustavne žalbe je imala mogućnost da sve do zaključenja glavne rasprave istakne zahtev da sud utvrdi vrednost predmeta spora.
Ustavni sud smatra da nisu osnovani ni navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela ravnopravnosti u postupku pred sudom, budući da nisu iznete činjenice koje bi učinile verovatnim postojanje diskriminacije, niti su dostavljeni dokazi o drugačijem postupanju suda u istoj pravnoj situaciji.
Takođe, Ustavni sud smatra da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. To pravo, pre svega, podrazumeva mogućnost preispitivanja svake odluke državnog organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, a kojom je odlučivano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu nekog lica, od strane višeg organa. Ova garancija podrazumeva da pravni lek bude delotvoran, odnosno adekvatan i dostupan, kao i da omogući otklanjanje posledica koje su povredom prava nastale. Budući da je podnositeljka ustavne žalbe u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe izjavila žalbu protiv prvostepene presude, po oceni Ustavnog suda, pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava obezbeđeno joj je u drugostepenom parničnom postupku u kome je odlučeno o njenoj žalbi protiv Odluke niže sudske instance.
S obzirom na to da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije okončan u roku od godinu dana od dana izjavljivanja revizije, Ustavni sud je našao da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-2242/02 od 2. marta 2005. godine, ispravljena rešenjem istog suda P-2242/03 od 15. jula 2005. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 14444/05 od 28. novembra 2006. godine, Ustavni sud je našao da istu treba odbaciti iz sledećih razloga:
Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akata ili radnje državnih organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
Saglasno odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Odredbama člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona, u kom slučaju se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Prema stavu Ustavnog suda, u slučajevima kada revizija u parničnom postupku zakonom nije dozvoljena, smatra se da je donošenjem odluke po žalbi iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Stoga se zakonom propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe ceni u odnosu na drugostepenu parničnu odluku. S obzirom na to da je Vrhovni sud Srbije odbacio reviziju podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljenu, a da su ustavnom žalbom osporene i presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 14444/05 od 28. novembra 2006. godine, kao i presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-2242/02 od 2. marta 2005. godine, ispravljena rešenjem istog suda P-2242/03 od 15. jula 2005. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se osporavaju navedene presude neblagovremena, budući da je izjavljena po proteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ustavni sud je ocenio da zahtev podnositeljke ustavne žalbe da «do donošenja odluke o ustavnoj žalbi hitno obustavi postupak» u predmetu R1.92/08 Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, izlazi iz okvira njegove nadležnosti utvrđene Ustavom, pa nema uslova za odlučivanje o tom zahtevu.
Naime, prema odredbama Zakona o parničnom postupku, koji se shodno primenjuje u vanparničnom postupku, rešenje o zastajanju sa postupkom donosi sud, po pravilu, po službenoj dužnosti - kad je potrebno da se sačeka ishod neke procesne delatnosti od koje zavisi dalji tok i pravac u kome će se razvijati parnični postupak, ili da bi pružio mogućnost da se preduzme neka radnja u postupku. Izuzetno, o zastajanju sa postupkom sud može odlučiti i na predlog stranke, ali je Četvrti opštinski sud u Beogradu takav predlog podnositeljke ustavne žalbe odbio na ročištu održanom 27. oktobra 2008. godine. Po oceni Ustavnog suda, istaknuti «zahtev za obustavu postupka» ne može se smatrati ni predlogom za odlaganje izvršenja, u smislu odredbe člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da Ustavni sud može odložiti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje protiv kojih je izjavljena ustavna žalba, ako bi izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu podnosiocu, a odlaganje nije suprotno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu.

8. U vezi sa osporenom naredbom kojom se konstatuje pravnosnažnost rešenja R1. 92/08 od 27. oktobra 2008. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu je, na zahtev Suda, 12. maja 2009. godine dostavio obaveštenje o tome da je u toku postupak ukidanja klauzule pravnosnažnosti navedenog rešenja, po zahtevu podnositeljke ustavne žalbe. Iz odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu, koje su već navedene kao merodavne za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom. Imajući u vidu da je postupak koji se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R1. 92/08 još uvek u toku, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba preuranjena u delu kojim se osporava akt donet u tom postupku, jer podnositeljka ustavne žalbe nije iskoristila sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.
Sud je imao u vidu i ostale navode iznete u ustavnoj žalbi i njenim dopunama, ali je ocenio da nisu od uticaja na odluku o ovoj pravnoj stvari.

9. Polazeći od iznetog, a u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da ustavnu žalbu treba odbiti u delu kojim se osporava akt naveden u tački 1. izreke.
Takođe, Ustavni sud je ocenio da, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 2) i 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu treba odbaciti u delu kojim se osporavaju akti navedeni u tački 2. izreke.
Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu