Odluka Ustavnog suda o povredi prava u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu oštećenog i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku za ubistvo, koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu, ocu ubijenog, dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. T . iz P , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. T . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Šapcu u predmetu K. 1/04, kasnije pred Višim sudom u Šapcu u predmetu K. 80/10 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. T . iz P, preko punomoćnika Z . S, advokata iz A, podneo je 14. marta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Šapcu u predmetu K. 1/04, a kasnije pred Višim sudom u Šapcu u predmetu K. 80/10. Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Višeg suda u Šapcu K. 80/10 od 16. septembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 6515/10 od 28. decembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava

U ustavnoj žalbi se navodi da je 31. januara 2002. godine u selu T, od strane radnika državne bezbednosti, lišen života sin podnosioca ustavne žalbe, pok. D. T, te da je krivični postupak koji je vođen protiv radnika državne bezbednosti neprimereno dugo trajao, sedam godina i 11 meseci, čime je, po mišljenju podnosioca, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Obrazlažući navode o povredi drugih označenih ustavnih prava, podnosilac smatra da su sudovi u osporenim presudama ignorisali, odnosno da nisu uzeli u razmatranje ključne dokaze na kojima je ukazano u završnoj reči, a posebno to da je balističkim superveštačenjem dokazana krivica okrivljenih, te da sudovi nisu obrazložili zašto nisu prihvatili pojedine dokaze i navode iz žalbe. Dalje navodi da je podnosilac „neosnovanim oslobađanjem okrivljenih“ izgubio svoje pravo na naknadu štete koju je pretrpeo zbog pogibije sina.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene presude i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Višeg suda u Šapcu K. 80/10 i odgovor Višeg suda u Šapcu na ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

31. januara 2002. godine u selu T. kod L, u akciji praćenja lica za koje se sumnjalo da se bave organizovanom distribucijom narkotika, lišen je života sin podnosioca ustavne žalbe, pok. D . T.

Nakon što je dopisom Kt. 81/02 od 2. aprila 2003. godine Okružno javno tužilaštvo u Šapcu odbacilo krivičnu prijavu oštećenog V. T, ovde podnosioca ustavne žalbe, oštećeni je 11. aprila 2003. godine podneo Okružnom sudu u Šapcu zahtev za sprovođenje istrage protiv Z.B. i M.S. zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo ubistvo iz člana 47. stav 1. KZ RS u vezi sa članom 22. KZ SRJ.

Postupajući po navedenom zahtevu, istražni sudija Okružnog suda u Šapcu je 11. novembra 2003. godine doneo rešenje Ki. 64/03 da se protiv Z.B. i M.S. sprovede istraga za navedeno krivično delo. Tokom trajanja istražnog postupka saslušan je oštećeni i 14 svedoka i pribavljena dokumentacija iz predmeta Ki. 26/02 i K. 42/03 (krivični postupak protiv B.S, S.P. i A.S. zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 245. stav 2. KZ SRJ i krivičnog dela sprečavanje ovlašćenog službenog lica u vršenju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 24. Zakona o javnom redu i miru), a koja se odnosi na izvršeni uviđaj i druge radnje preduzete nakon događaja od 31. januara 2002. godine.

Nakon sprovedene istrage, oštećeni kao tužilac je 6. januara 2004. godine podigao optužnicu pred Okružnim sudom u Šapcu.

Podnescima od 4. avgusta 2004. godine i 29. marta 2005. godine oštećeni kao tužilac je predložio da sud zakaže glavni pretres, budući da je optužnica podignuta u januaru 2004. godine, pri čemu je Okružni sud u Šapcu pretres zakazao za 24. mart 2006. godine.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka u kome je, pored ostalog, saslušano 14 svedoka i sprovedeno sudsko-medicinsko veštačenje i više balističkih veštačenja, Okružni sud u Šapcu je 19. maja 2008. godine doneo presudu K. 1/04 kojom su okrivljeni Z.B. i M.S. oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo ubistvo, a oštećeni je, radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva, upućen na parnicu.

Navedena presuda je, po izjavljenim žalbama i po službenoj dužnosti, ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. 1874/08 od 27. oktobra 2008. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu. Navedeno rešenje Vrhovnog suda Srbije je dostavljeno prvostepenom sudu 1. juna 2009. godine.

Predmet je nakon toga u Višem sudu u Šapcu dobio novi broj K. 80/10.

U ponovnom postupku, Viši sud u Šapcu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, u kome je, pored ostalog, sprovedeno objedinjeno sudsko-medicinsko i balističko veštačenje, 16. septembra 2010. godine doneo osporenu presudu K. 80/10 kojom su okrivljeni Z.B. i M.S. oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo ubistvo, a oštećeni je, radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva, upućen na parnicu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž. 6515/10 od 28. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika oštećenog kao tužioca i potvrđena žalbom pobijana prvostepena presuda , čime je krivični postupak pravnosnažno okončan.

4. Odredbom člana 21. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuj u optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija.

Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje dva izuzetka.

Prvo, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

Drugo, prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava na kojima se temelji i praksa ovog suda, pravo na život je jedno od osnovnih prava koje država garantuje svojim građanima, te zato kada je došlo do lišenja ili pokušaja lišenja života nekog lica, država ima obavezu da preduzme mere i, u razumnom roku, istraži okolnosti pod kojima je došlo do lišenja, odnosno pokušaja lišenja života. Stoga je ustavna žalba oštećenog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ratione personae dopuštena u krivičnom postupku koji se vodio zbog krivičnog dela ubistva, dakle u vezi sa povredom prava na život, koje je zajemčeno članom 24. stav 1. Ustava (videti Odluku Ustavnog suda Už-4077/2010 od 14. jula 2011. godine).

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imao svojstvo oštećenog kao tužioca. U ovom postupku nije se odlučivalo o imovinskpravnom zahtevu koji je podnosilac istakao, jer je on u završnoj reči izjavio da će naknadu štete ostvarivati u parničnom postupku, a što je utvrđeno i u osporenim presudama. Krivični postupak je vođen protiv dva lica zbog krivičnog dela ubistvo, dakle u vezi sa povredom prava na život, a povodom smrti sina podnosioca ustavne žalbe.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak u odnosu na podnosioca započeo danom podnošenja zahteva za sprovođenje istrage protiv okrivljenih 11. aprila 2003. godine, a da je okončan 28. decembra 2010. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 6515/10, te da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak ukupno trajao sedam godina i osam meseci. Navedeno, samo po sebi, može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe je imao nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrdi da li je smrt njegovog sina 31. januara 2002. godine nastupila usled krivice okrivljenih ili nije, što za njega bez sumnje ima posebnu važnost, pri čemu svojim radnjama nije doprineo dužem trajanju sudskog postupka, već je u dva navrata predložio da sud zakaže glavni pretres, budući da je od trenutka podizanja optužnice do zakazivanja glavnog pretresa proteklo više od dve godine.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da je da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u osporenom postupku takve prirode da ukazuju na složenost konkretnog krivičnog predmeta, te da mogu predstavljati opravdani razlog za duže trajanje ovog postupka.

Međutim, prilikom ocene postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je imao u vidu da je u dva perioda prvostepeni sud bio neaktivan i nije redovno zakazivao pretres. Naime, utvrđeno je da je od trenutka podizanja optužnice do zakazivanja glavnog pretresa proteklo više od dve godine, kao i da je na pretresu održanom 11. maja 2006. godine sud na neodređeno vreme odložio glavni pretres do okončanja dokaznog postupka u predmetu K. 42/03, da bi zbog prekida postupka u predmetu K. 42/03, sud nastavio pretres 25. jula 2007. godine, nakon više od godinu i dva meseca. Imajući u vidu utvrđenje činjenice, Ustavni sud je našao da ni efikasno sprovedena istraga, niti ažurnost i efikasnost koju je sud ispoljio tokom vođenja ponovnog prvostepenog postupka, ne mogu da utiču na ocenu da su ukupnom trajanju postupka doprineli propusti Okružnog suda u Šapcu pred kojim je prvi put vođen glavni pretres.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Šapcu u predmetu K. 1/04, kasnije pred Višim sudom u Šapcu u predmetu K. 80/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, kao i značaj prava o kome su sudovi odlučivali, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koj u je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Višeg suda u Šapcu K. 80/10 od 16. septembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 6515/10 od 28. decembra 2010. godine, Ustavni sud vezano za istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ponavlja prethodno iznete stavove da oštećeni kao tužilac nema ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija, te je stoga u ovom delu ustavna žalba ratione personae nedopuštena.

Dalje, u odnosu na istaknutu povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud ističe da do povrede ovog prava može doći samo u imovinskopravnom sporu u kome je tražena naknada štete zbog nepravilnog ili nezakonitog rada, između ostalog, državnog organa, te se stoga osporene presude donete u krivičnom postupku koji je vođen zbog krivičnog dela ubistvo, ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na čiju povredu se podnosilac poziva.

Vezano za istaknute povrede prava zajemčenih odredbama člana 36. Ustava, Sud najpre konstatuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa različitim postupanjem sudova u nekim drugim krivičnim postupcima koji su bili zasnovani na istom činjeničnom i pravnom stanju, a što bi bilo protivno jemstvu iz člana 36. stav 1. Ustava, dok je, sa druge str ane, sama osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž. 6515/10 od 28. decembra 2010. godine nesporna potvrda da je podnosilac imao i da je iskoristio pravo na pravno sredstvo zajemčeno stavom 2. člana 36. Ustava. Pri tome, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da jemstvo prava na pravno sredstvo ne podrazumeva pozitivan ishod postupka za stranku koja je izjavila pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Uvidom u osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud ocenio sve relevantne žalbene navode, a koje podnosilac ponavlja u ustavnoj žalbi, i da je obrazložio zbog čega ih smatra neosnovanim.

Konačno, vezano za istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje na akcesornu prirodu ovog načela, što znači da do njegove povrede može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom nekog određenog ljudskog prava ili slobode, a što je u ovom slučaju pravo na suđenje u razumnom roku. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa tim da je neopravdano dugo trajanje postupka posledica diskriminacije podnosioca po osnovu nekog njegovog ličnog svojstva.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.