Odbijanje ustavne žalbe protiv presuda kojima je potvrđen otkaz ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je potvrđen otkaz ugovora o radu. Sud je utvrdio da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, rad, niti prava na odbranu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milisava Lukića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milisava Lukića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 882/08 od 19. marta 2009. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 73/06 od 22. novembra 2007. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1327/03 od 31. marta 2005. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milisav Lukić iz Beograda, preko punomoćnika Gojka Šarenca, advokata iz Beograda, izjavio je 26. juna 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 882/08 od 19. marta 2009. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 73/06 od 22. novembra 2007. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1327/03 od 31. marta 2005. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na odbranu i prava na rad, zaječenih čl. 32, 33. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da osporene presude „sadrže“ bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da je navedenim presudama povređen član 104. stav 1. u vezi člana 105. stav 2. ranije važećeg Zakona o radu, jer je povreda radne obaveze učinjena 7. januara 2003. godine, a rešenje o otkazu ugovora o radu od 21. marta 2003. godine je istaknuto na oglasnoj tabli 8. aprila 2003. godine, što znači da se smatra da je podnosiocu uručeno 16. aprila 2003. godine, a „protivnik ustavne žalbe“ je bio dužan da podnosiocu rešenje dostavi u roku od tri meseca; da „ne stoje“ zakonski razlozi jer podnosilac nije odgovoran za povredu radne obaveze koje mu se stavljaju na teret, niti za štetu koja je učinjena „protivniku ustavne žalbe“; da podnosiocu nije omogućeno pravo na odbranu i pravo da angažuje branioca, već je direktor doneo rešenje o otkazu ugovora o radu na osnovu podnete prijave; da u toku postupka pred sudom nisu utvrđivane činjenice da li je podnosilac učinio povredu radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 3) tada važećeg Zakona o radu, kao i da li je podnosilac došao na posao u alkoholisanom stanju. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporene presude ništave i da naloži nadležnom sudu da ponovo utvrdi činjenično stanje i donese pravilnu i na zakonu zasnovanu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1327/03, kao i u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1327/03 od 31. marta 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud poništi rešenje tuženog Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“ iz Beograda, K. 20/12 od 21. marta 2003. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu broj 2/734 od 19. aprila 2002. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: čitanjem izveštaja Kliničko bolničkog centra „Bežanijska kosa“ sud utvrdio da je prema rezultatima alko-testa na dan 7. januara 2003. godine tužilac imao 1,25 promila alkohola u krvi toga dana; da je tačkom 10) ugovora o radu 2/738 zaključenog između tužioca i tuženog 19. aprila 2002. godine propisano da zaposlenom može prestati radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, pored slučajeva predviđenim zakonom, i ako, između ostalog, zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze dolazak na posao u alkoholisanom stanju, kao i nesavesno ili nekvalitetno ili neblagovremeno obavljanje poslova ili postupanje protivno odredbama zakona, opštih akata preduzeća i drugim pravilima službe; da je odredbom člana 101. stav 2. Zakona o radu bilo propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana, zaposlenog upozori za postojanje razloga za otkaz tog ugovora; da je čitanjem dostavnice sud utvrdio da je upozorenje tužiocu da postoje opravdani razlozi da mu se da otkaz ugovora o radu uručeno tužiocu 14. marta 2003. godine; da je čitanjem dopisa K. 20/12 od 19. februara 2003. godine, upućenog samostalnom sindikatu tuženog, sud utvrdio je tuženi tražio mišljenje sindikata čiji je tužilac bio član o razlozima za davanje otkaza; da je rešenje tuženog K. 20712, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, doneto 21. marta 2003. godine; da je sud, imajući u vidu odredbe zakona i utvrđeno činjenično stanje, stao na stanovište da je tuženi u svemu zakonito postupio kada je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu; da je poštovan rok iz člana 104. stav 1. Zakona o radu, jer je povreda učinjena 7. januara 2003. godine, a rešenje je doneto 21. marta 2003. godine; da je druga stvar što je rešenje postalo konačno uručenjem, a konačnost je propisana članom 105. stav 2, te se rok iz člana 104. stav 1. Zakona ne odnosi na konačnost rešenja o otkazu ugovora o radu, već na dan do koga se otkaz može dati; da je prilikom odluke sud imao u vidu istaknuti prigovor tužioca o zastarelosti, ali je našao da je on neosnovan, jer je rešenje doneto u zakonom propisanom roku od tri meseca od saznanja tuženog za učinjenu povredu. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž.I 73/06 od 22. novembra 2007. godine, kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1327/03 od 31. marta 2005. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da je neosnovan navod žalbe da je nastupila zastarelost vođenja postupka i donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, jer je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, s obzirom na to da je poslodavac saznao za povredu 7. januara 2003. godine, a rešenje je doneto 21. marta 2003. godine, kao i da tužilac pogrešno smatra da se zastarelost računa do dana kada je tužiocu uručeno rešenje o otkazu ugovora o radu, jer je od značaja samo da je postupak okončan, odnosno rešenje doneto. Tužilac je protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji, doneo je 19. marta 2009. godine osporenu presudu Rev.II 882/08, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 73/06 od 22. novembra 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, navedeno je da su ispunjeni uslovi da tužiocu prestane radni odnos u smislu člana 101. stav 1. tačka 3) tada važećeg Zakona o radu, budući da je utvrđeno da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu, dok je tačkom 10) stav 1. ugovora o radu predviđeno da zaposlenom može prestati radni odnos u slučaju dolaska na posao u alkoholisanom stanju, jer je u nadležnoj medicinskoj ustanovi utvrđeno da je 7. januara 2003. godine, kada je učestvovao u saobraćajnom udesu, tužilac upravljao autobusom u alkoholisanom stanju sa 1,25 promila alkohola. Takođe je navedeno da se neosnovano revizijom ističe da je pobijano rešenje nezakonito zbog nepravilnog uručenja tužiocu, budući da je njegovo uručenje izvršenu u skladu sa članom 86. Zakona o upravnom postupku, odnosno stavljanjem na oglasnu tablu zbog odbijanja članova njegovog porodičnog domaćinstva da ga prime, da nije od značaja za zakonitost pobijanog rešenja to što se tužilac u vreme njegovog donošenja nalazio u bolnici, kao i da nije zastarelo vođenje postupka u smislu člana 104. stav 1. Zakona o radu, budući da je tuženi saznao za povredu radne obaveze 7. januara 2003. godine, a rešenje o otkazu ugovora o radu je doneto 21. marta 2003. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2. i 4.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 63/01), koji je važio u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu (član 101. stav 1. tačka 3)); da otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tač. 1) do 4), 6) i 7) poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza, da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu zaposlenom, zatraži mišljenje sindikata čiji je član zaposleni, kao i da je sindikat dužan da dostavi navedeno mišljenje u roku od pet dana (član 104. st. 1, 3. i 4.); da je otkaz ugovora o radu konačan danom dostavanja zaposlenom (član 105. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje i prava na rad, Ustavni sud je utvrdio da su o tužbenom zahtevu podnosioca odlučivali nadležni sudovi ustanovljeni Ustavom i zakonom, da je postupak pred tim sudovima sproveden javno, primenom pravila merodavnog procesnog prava, da je u toku postupka podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu, omogućeno da javno iznese i obrazloži podneti zahtev i da učestvuje na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. U pogledu iznetih navoda da su navedena prava podnosioca ustavne žalbe povređena pogrešnom primenom materijalnog prava, jer su osporenim presudama povređene odredbe člana 104. stav 1. i člana 105. stav 2. Zakona o radu, Ustavni sud je ocenio da su ti navodi neosnovani i da predstavljaju subjektivni stav podnosioca ustavne žalbe, a ne pravno utemeljenu tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenih prava. Ovo stoga jer su redovni sudovi u sprovedenom parničnom postupku utvrdili da je podnosilac ustavne žalbe povredu radne obaveze učinio 7. januara 2003. godine, tako što je kao vozač autobusa na posao došao u alkoholisanom stanju, kada je i njegov tadašnji poslodavac saznao za učinjenu povredu, a da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto 21. marta 2003. godine, dakle u roku od tri meseca od saznanja o povredi radne obaveze, saglasno odredbi člana 104. stav 1. tada važećeg Zakona o radu. U pogledu navoda podnosioca o „zastarelosti vođenja disciplinskog postupka“, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni parnični sudovi ocenili da je navedeni prigovor neosnovan, dajući za to jasno, detaljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje. S druge strane, u pogledu navoda o povredi prava na odbranu iz člana 33. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navedenim pravom garantuje okrivljenom u krivičnom postupku da se brani i da uzme branioca po svom izboru, te da ovo pravo nije ni moglo da bude povređeno podnosiocu u postupku donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu usled učinjene povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu njegovom krivicom.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba podnosioca neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu odbio.
Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv presuda kojima je potvrđen otkaz ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti