Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 13 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka pred nadležnim organima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. T , R. P, M . K , N. R, R . M, Ž . P, M . D, S. L, V. K . i Ž . M , svih iz Prijepolja, N. C . iz sela Seljane, opština Prijepolje, N . N . iz sela Kamena Gora, opština Prijepolje, V . Č . iz sela Zalug, opština Prijepolje, R . J . iz sela Ivanje, opština Prijepolje, B . A . iz sela Seljašnica, opština Prijepolje, i B . M . iz sela V inicka, opština Prijepolje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R . T, R . P, M . K, N . R, R . M, Ž . P, M . D, S. L, V. K, Ž . M, N . C, N . N, V . Č, R . J, B . A . i B . M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 433 /20, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. T . iz Prijepolja i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 19. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 18. juna 2019. i 17. decembra 2020. godine , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova u predmetu broj 1402/08, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01 -16/2009-01, Upravnim sudom u predmet u U. 7172/10 (2009) i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-1331/2018-01 “. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje jedinstvenog postupka u kome se odlučuje o pravu podnosilaca ustavne žalbe na isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 1. oktobra 2008. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 433/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 1. oktobra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektor za zaštitu i spasavanje podneli zahtev za isplatu naknade troškova prevoza za odlazak na rad i povratak sa rada , za poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je 24. novembra 2008. godine donelo rešenje broj 120-1402/08 kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Podnosioci su protiv ovog rešenja izjavili žalbu, koja je rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-16/2009-01 od 30. januara 2009. godine odbijena kao neosnovana. Protiv navedenog konačnog rešenja, podnosioci su podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu presudom U. 7172/10 (2009) od 9. juna 2011. godine, tako što je istu uvažio. Upravn i sud je ocenio da je, prema merodavnim propisima, cena karte u javnom prevozu odgovarajuće relacije parametar za određivanje visine naknade troškova prevoza, čije ostvarivanje nije uslovljeno korišćenjem javnog prevoza i koja se isplaćuje zaposlenima nezavisno od načina na koji dolaze odnosno odlaze sa posla.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-694/2010-01 od 21. jula 2011. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 24. novembra 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenja prvostepenog organa broj 112-3533/11 od 26 . septembra 2011. godine i broj 112-689/12 od 13. februara 2012. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan , odnosno odbačen kao nedozvoljen, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-1499/2011-01 od 16. decembra 2011. godine i broj 114-02-4/2012-01 od 4. aprila 2012. godine.

Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je 26. oktobra 2011. godine prvostepenom organu podneo zahtev za ispravku imena podnosioca Nikole Radivojevića, koji je u zahtevu i aktima upravnih organa pogrešno bio označen kao Nikola Ristivojević.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 8. aprila 2014. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-175/2014-01 od 30. aprila 2014. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 15. septembra 2017. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“ i naknadni zahtev od 8 . novembra 2017. godine.

Rešenja prvostepenog organa broj 117-3796/17 od 13. novembra 2017. godine i broj 117-3796/17-1 od 6. oktobra 2018. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-431/2018-01 od 28. februara 2018. godine i broj 120-01-1331/2018-01 od 19. novembra 2018. godine.

Prvostepeni organ ponovo nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, te su podnosioci 4. marta 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-1312/2019-01 od 18. marta 2019. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. Podnosioci su potom zbog istog nepostupanja prvostepenog organa izjavili još dve žalbe zbog „ćutanja administracije“ od 7. maja i 15. oktobra 2019. godine , a potom i tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave “ od 31. januara 2020. godine.

Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je presudom U. 2224/20 od 24. septembra 2020. godine uvažio tužbu podnosilaca i naložio drugostepenom organu da donese rešenje po žalbi zbog „ćutanja administracije“ od 15. oktobra 2019. godine u roku od 30 dana od dana prijema presude.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-588/2020-01 od 4. decembra 2020. godine obustavio postupak po žalbi zbog „ćutanja administracije“ od 15. oktobra 2019. godine, jer je prvostepeni organ doneo rešenje broj 433/20 od 2. decembra 2020. godine, kojim je : u tački 1. dispozitiva , utvrđeno pravo podnosilaca na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom prevozu; u tački 2. dispozitiva , podnosioci su upućeni da eventualno potraživanje po osnovu navedenog prava ostvare pred sudovima opšte nadležnosti, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava i u tač. 3. i 4. dispozitiva odlučeno je o zahtevu podnosilaca za naknadu troškova upravnog postupka.

Rešenjem drugostepenog organa broj 114-05-51/2020-01 od 24. decembra 2020. godine usvojena je žalba podnosilaca, poništeno navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

Podnosioci su 25. marta 2021. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, a potom 1. jula 2021. godine naknadni zahtev za odlučivanje o toj žalbi.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da osporeni postupak traje od 1 . oktobra 2008. godine, kada su podnosioci podneli zahtev za isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla , i da još nije okončan, odnosno da se nalazi u fazi prvostepenog rešavanja. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje nešto duže od 13 godina, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, posebno jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-8639/2015 od 21. februara 2019. godine. Iz navedene odluke Ustavnog suda proizlazi: da je svrha naknade troškova prevoza da pokrije troškove koje je policijski službenik stvarno imao za dolazak na rad i odlaska sa rada, ali da se, pri tom, mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu traži policijski službenik koji te troškove nije imao; da su upravni organi dužni da utvrde koji dokazi su od značaja za odlučivanje o pravu na naknadu troškova prevoza i da li postoji zakonska obaveza stranke da ih dostavi ili se oni pribavljaju po službenoj dužnosti; da se odbijanje zahteva za naknadu troškova prevoza ne može obrazlagati propuštanjem stranke da dostavi dokaze o postojanju stvarnih troškova prevoza, ako od nje prethodno nije zahtevano da to učini; da će se od stranke tražiti da priloži precizno određene dokaze o stvarnim troškovima prevoza koji se, po zakonu, od nje mogu tražiti.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da je u dosadašnjem toku postupka doneto pet rešenja prvostepenog organa, šest rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o zakonitosti rešenja prvostepenog organa i jedna presuda Upravnog suda kojom je odlučeno o zakonitosti rešenja drugostepenog organa . Ustavni sud je utvrdio da posmatrani postupak obeležava nepostupanje prvostepenog organa po obavezujućim pri medbama iz drugostepenih rešenja, a od 2012. godine značajno kašnjenje tog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca u ponovnom postupku. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, niti poštuje isti rok propisan odredbom člana 171. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 13. novembra 2017. godine doneo nakon pet godina i pet meseci, rešenje od 2. decembra 2020. godine nakon jedne godine i 11 meseci , a trenutno nije doneo rešenje nakon devet meseci po proteku navedenog roka. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odred aba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama podnosilaca zbog „ćutanja administracije“, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Upravni sud je odluku o jedinoj tužbi podnosilaca , nakon što je preuzeo nerešene predmete Vrhovnog suda Srbije, doneo u roku koji se može smatrati razumnim.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi i na način propisan zakonom. Podnosioci su prvu žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 4. aprila 2012. godine izjavili tek 8. aprila 2014. godine, iako su to mogli da učine nepune dve godine ranije, a potom su 15. septembra 2017. godine izjavili drugu žalbu zbog daljeg „ćutanja“ prvostepenog organa, nakon više od tri godine i tri meseca po proteku naknadnog roka za donošenje prvostepenog rešenja određenog u rešenju drugostepenog organa od 30. aprila 2014. godine. Pri tome su propustili da podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, budući da drugostepeni organ o prvoj žalbi nije odlučio, već je prvostepenom organu samo odredio naknadni rok za donošenje rešenja, koji nije poštovan. Podnosioci su sukcesivno podneli tri žalbe zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 19. novembra 2018. godine , a tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ su podneli 31. januara 2020. godine, iako su to mogli da učine devet meseci ranije. Prema tome, podnosioci su u periodu od pet godina propustili da koriste pravna sredstva u skladu sa zakonom kojima bi uticali na brže odlučivanje upravnih organa.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, neefikasno i sporo postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da u periodu od pet godina koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka. Ustavni sud smatra da se iznete ocene Evropskog suda mogu primeniti i na osporeni postupak u kome se odlučuje o pravu većeg broja policijskih službenika na isplatu naknade troškova prevoza koja se traži za ograničeni vremenski period.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.