Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka u porodičnoj stvari od šest godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda bio je glavni razlog povrede, te je dosuđena nematerijalna šteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i I. G . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I . G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1220/16 (incijalno P2. 3618/11) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. G . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 25. decembra 2017. godine, preko punomoćnika, B . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srb ije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beograd u u predmetu P2. 1220/16 (inicijalno P2. 3618/11), kao i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž2. 222/17 od 27. septembra 2017. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravnu pomoć, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 67. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, između ostalog, navodi: da je u osporenom parničnom postupku, koji je vođen po tužbi i protivtužbi, radi promene odluke o vršenju roditeljskog prava, uređenja načina održavanja ličnih odnosa roditelja i deteta i mera zaštite od nasilja u porodici, imala status tužene-protivtužilje, te da je postupak trajao šest godina, zbog čega smatra da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu hitnost takve vrste postupka, kao i okolnost da je u vrlo kratkom roku pre podnošenja tužbe bio okončan porodični spor između istih parničnih stranaka u kome je razveden brak i sud je uredio način vršenja roditeljskog prava. U pogledu osporenog rešenja kojim je rešeno o parničnim troškovima, smatra da nadležni sud nije odredio troškove u skladu sa zakonom, budući da tužilac-protivtuženi nije u celosti uspeo u sporu povodom podnete tužbe. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, a u pogledu dosuđenih troškova postupka , podnositeljka dostavlja dve pravnosnažne sudske odluke i to presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 2268/16 od 8. februara 2017. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 487/17 od 27. jula 2017. godine. Pored zahteva za uvrđenje povrede označenih ustavnih prava, podnositeljka traži da Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.500 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Drugog o snovnog suda u Beogradu P2. 1220/16 (inicijalno P2. 3618/11), na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac B. T. iz Beograda podneo je 1. septembra 2011. godine Drugom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene I. G, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi promene odluke o vršenju roditeljskog prava, sa predlogom da sud tužiocu, kao ocu maloletnog deteta, poveri samostalno vršenje roditeljskog prava , da obaveže tuženu da doprinosi izdržavanju deteta tako što će plaćati određeni mesečni iznos na ime izdržavanja deteta i da uredi način održavanja ličnih odnosa između majke i deteta na način kako je u tužbi predloženo. Po ovoj t užbi formiran je predmet P. 3618/11.

U kratkom roku pre podnošenja navede tužbe, između tužioca i tužene je već vođen parnični postupak, koji je okončan pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 7486/10 od 27. maja 2011. godine (pravnosnažnost je stekla 24. juna 2011. godine), kojom je razvede n brak između tužioca i tužene, uređen način vršenja roditeljskog prava tako što je maloletno dete povereno majci na brigu, negu, staranje i vaspitavanje, koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo , otac kao tuženi je obavezan da doprinosi izdržavanju deteta, kao što je u izreci presude određeno, i uređen je način održavanja ličnih odnosa oca i maloletnog deteta.

Tužilja-protivtužena I . G, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 11. februara 2013. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu protivtužbu sa predlogom za određivanje privremene mere, kojom je tražila promenu načina održavanja ličnih odnosa tužioca-protivtuženog i maloletnog deteta tako što će se viđanje odvijati u kontrolisanim uslovima Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje Čukarica (u daljem tekstu: GCSR) i tražila da sud odredi meru zaštite od nasilja u porodici prema maloletnom detetu i prema njoj. Po podnetoj protivtužbi formiran je predmet pod brojem P2. 789/13. Rešenjem P2. 789/13 od 10. jula 2013. godine određena je privremena mera kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa ocem u kontrolisanim uslovima i određeno da pr ivremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja postupka.

Povodom podnete tužbe i protivtužbe, sud je odredio spajanje parnica P2. 3618/11 i P2. 789/13, tako što će se voditi jedinstveni postupak u predmetu P2. 3618/11.

Prvo ročište sud je održao 5. decembra 2011. godine, nakon više od tri meseca od podnošenja tužbe (1. septembra 2011. godine). U sprovedenom postupku do donošenja presude zakazano je još 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog procesnih nedostatk a zbog neuredne dostave poziva za ročište. Sud je ročišta zakazivao u periodima od nekoliko meseci, sa tim da u periodu od skoro godinu dana, od 15. oktobra 2012. do 23. septembra 2013. godine nije zakazano niti održano ročište. Sud je sproveo obiman dokazni postupak, pretežno na predlog tužioca-protivtuženog, u kome je pribavljeno mišljenje GCSR – Odeljenje Voždovac, mišljenja učiteljica iz produženog boravka, profesora muzičke kulture, trenera, mišljenje psihologa iz škole koju je pohađalo dete, izveštaje iz zdravstvenih kartona deteta , kao što su izveštaj lekara oftamologa, stomatološki karton, u finansijske izveštaje o primanjima roditelja , izvršio uvid u dokumentaciju iz ranije vođenog postupka između parničnih stranaka P2. 7486/10 i saslušao parnične stranke.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 3618/11 od 16. decembra 2015. godine usvojen je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, pa je uređen način održavanja ličnih odnosa tužioca-protivtuženog sa maloletnim sinom tako što će se viđanje odvijati u kontrolisanim uslovima, usvojen j e protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje i određena mera zaštite od nasilja u porodici tako što je zabranjeno tužiocu-protivtuženom da na bilo koji način dalje uznemirava maloletno dete i tuženu-protivtužilju, dok je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kao neosnovan odbijen i tužilac-protivtuženi obavezan na naknadu parničnih troškova u dosuđenom iznosu.

Dopunskom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 3618/11 od 8. marta 2015. godine određeno je da će mera zaštite od nasilja u porodici trajati godinu dana do 16. decembra 2015. godine i ispravljena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke, dok je u ostalom delu presuda ostala neizmenjena.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 369/16 od 11. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena prvostepena presuda, u delovima kao što je navedeno u stavu prvom izreke ove presude, dok je stavom drugim izreke ukinuta presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 3618/11 od 16. decembra 2015. godine u delu kojim su određene mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na tuženu-protivtužilju i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P2. 1220/16. Do donošenja presude sud je zakazao četiri ročišta od kojih su dva održana, a dva nisu, i to jedno na saglasan predlog stranaka zbog odsustva punomoćnika tužioca-protivtuženog, a jedno zbog dojave o bombi u zgradi suda.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 1220/16 od 23. februara 2017. godine odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je tražila da se odrede mere zaštite od nasilja u porodici i da sud zabrani tužiocu-protivtuženom svako dalje uznemiravanje nje kao tužene-protivtužilje, obavezan je tuženi-protivtužilac na nak nadu troškova postupka u određenom iznosu, dok je preko dosuđenog iznosa zahtev tužilje-protivtužene za naknadu parničnih troškova do traženog iznosa odbijen kao neosnovan.

Tužilja-protivtužena je izjavila žalbu protiv dela presude o troškovima postupka, u kojoj je ukazala da sud nije rešio o zakonskoj zateznoj kamati na dosuđene troškove postupka.

Dopunskim rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P2. 110/16 od 22. maja 2017. godine obavezan je tužilac-protivtuženi na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđen iznos parničnih troškova počev od dana presuđenja.

Rešavajući o žalbi tužioca-protivtuženog, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž2. 222/17 od 27. septembra 2017. godine preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju rešenja, pored ostalog, navedeno je da je odluka o parničnim troškovima zasnovana na pravilnoj primeni odredbe člana 207. Porodičnog zakona Republike Srbije.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 23. novembra 2017. godine dostavljen punomoćniku tužene-protivtužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama prot iv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o navedenoj ustavnoj žalbi od uticaja su sledeće odredbe zakona:

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 , 72/11 – dr. zakon i 6/15) (u daljem tekstu: Zakon) propisano je: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo; da se u postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba ne dostavlja tuženom na odgovor, da će postupak iz stava 1 ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta , da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljenii u sudu , da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 204. st. 1-5 .); da o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti (član 207.); da su postupak za zaštitu prava deteta i postupak za lišenje roditeljskog prava naročito hitni, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu , te da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 269, st. 1-3.); da je pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju roditeljskog prava, sud duan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje o porodičnim odnosima (član 270.).

5. Analizirajući dužinu trajanja postupka u okviru istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 1. septembra 2011. godine, podnošenjem tužbe Drugom osnovnom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž2. 222/17 od 27. septembra 2017. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao šest godina.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činjenica i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti – sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupa.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj porodičnopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1220/16 (inicijalno P2. 3618/11) .

Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog suda koje se ogleda u sledećem : da je od podnošenja tužbe (1. septembar 2011. godine) do zakazivanja prvog ročišta (5. decembar 2011. godine) prošlo tri meseca, iako je Zakonom propisan rok od 15 dana; da u periodu od gotovo godinu dana (od 15. oktobra 2012. do 23. septembra 2013. godine) nadležni sud nije zakazao niti održao ročište za glavnu raspravu; da je propustio da odredi vreme trajanja privremene mere zaštite od nasilja u porodici, pa je to učinio naknado, na traženje tužilje-protivtužene, donošenjem dopunske presud P2. 3618/11 od 8. marta 2015. godine; da je prvu presudu (P2. 3618/11 od 16. decembra 2015. godine, po podnetoj tužbi od 1. septembra 2011. godine (i kasnijoj protivtužbi)) doneo nakon četiri godine i tri meseca, te da je isti sud propustio da reši o zakonskoj zateznoj kamati na dosuđenje troškove postupka, te je to određeno naknadnim donošenjem rešenja P2. 1220/16 od 22. maja 2017. godine. Ustavni sud je konstatovao da je dužini trajanja postupka delimično doprineo i drugostepeni sud, imajući pri tome u vidu da je prilikom odlučivanja o žalbi (presudom Gž2. 369/16 od 11. maja 2016. godine) koja je podneta protiv prvostepene presude (P2. 3618/11 od 16. decembra 2015. godine), prekoračen zakonski rok od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba .

Ustavni sud je ocenio da je navedeni postupak , koji je vođen po tužbi i protivtužbi, i u kome je raspravljano o više tužbenih i protivtužbenih zahteva, bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, ali da složenost postupka u konkretnoj pravnoj stvari nikako ne može opravdati dužinu njegovog trajanja.

U pogle du značaja postavljenog zahteva, odnosno značaja predmeta spora za podnositeljku, Ustavni sud je našao da je za podnositeljku ustavne žalbe odluka o podnet im zahtev ima bila od izuzetnog značaja. Pored toga, Ustavni sud je naša o da podnositeljka I. G . svojim ponašanjem nije značajnije d oprinela dugom trajanju postupka, iako je jedno ročište odloženo na saglasan predlog parničnih stranaka.

Po oceni Ustavnog suda, parnični sud nije postupao u skladu sa nalogom Porodičnog zakona o hitnosti postupka i obavezi sprovođenja postupka u izuzetno kratkim rokovima.

Dakle, polazeći od navedenog i imajući u vidu da je Zakonom utvrđeno da je postupak u porodičnim odnosima naročito hitan, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem Drugog osnovnog suda u Beogradu u postupku naročite hitnosti po tužbi i protivtužbi podnositeljk i ustavne žalbe kao tužen oj-protivtužilji, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je tražila da joj se dosudi naknada nematerijalne štete zbog dužine trajanja ovog parničnog postupka. Na osnovu člana 89. stav 3 . Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu pr ava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, doprinos podnositeljke trajanju postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž2. 222/17 od 27. septembra 2017. godine, kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Budući da se podnositeljka samo formalno pozvala na povredu prava na pravnu pomoć, to je Ustavni sud ocenio da ni njeni navodi o povredi prava iz člana 67. Ustava nisu ustavnopravno prihvatljivi.

U odnosu na povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) odluka od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, imajući pri tome u vidu da su dostavljene presude donete u drugoj vrsti porodičnih sporova, radi izdržavanja i radi razvoda braka, poveravanja i izdržavanja, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnositeljki ustavne žalbe , kao i da je nadležni drugostepeni sud u konkretnom sudskom postupku ispitao sudsku odluku (rešenje o troškovima postupka) kojom podnositeljka nije bila zadovoljna i protiv koje je izjavila žalbu, zbog čega tvrdnja da je podnositeljki povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo takođe nije prihvatljiva.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem je osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž2. 222/17 od 27. septembra 2017. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti