Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse. Iako je materijalno pravo pravilno primenjeno na štetu podnosioca, postojanje suprotnih odluka istog suda narušilo je pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Veljkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Veljkovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1369/08 od 26. juna 2008. godine i utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje garantovana odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u «Službenom glasniku Republike Srbije».

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Aleksandar Veljković iz Beograda je 16. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1369/08 od 26. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da nakon okončanja štrajka 28. novembra 2004. godine, poslodavac podnosioca ustavne žalbe - JAT AIRWAYS nije postupio saglasno zaključenim pregovorima i donetoj odluci od 29. novembra 2004. godine, te se stoga podnosilac ustavne žalbe obratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, podnošenjem tužbe radi isplate razlike zarade. Četvrti opštinski sud je 4. oktobra 2007. godine doneo presudu P1. 1773/07 kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 26. juna 2008. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1369/08 kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Okružni sud u Beogradu pogrešnom primenom materijalnog prava, konkretno pozivanjem na odredbe Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, a zanemarivanjem odredaba Zakona o radu, osporenom presudom povredio njegovo Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Posebno ističe da je tuženi svojom voljom potpisao sporazum "u pregovaranju radi okončanja štrajka" i doneo odluku "u postupku izvršenja sporazuma", a da je naknadno negirao "stvoreno pravo tužioca stvaranjem kvazi pravne situacije kojom pokušava da "legalizuje" - opravda svoje nezakonito postupanje i time se neosnovano obogati na račun tužioca". Podnosilac obrazlaže da je ugovorom o radu utvrđena visina njegove osnovne zarade i mogućnost da se tako utvrđena zarada uveća na ime stimulacije odlukom poslodavca, a da Zakon o radu ne precizira, niti ograničava poslodavca da u politici zarada primeni sva merila koja odgovaraju njegovom shvatanju raspodele zarada kao bitnog elementa poslovanja. Stoga podnosilac ustavne žalbe smatra da je određivanje visine pojedinačnih zarada ili stimulacija deo poslovne politike preduzeća u koju nije ovlašćen da se meša osnivač preduzeća, ni kada se radi o javnom preduzeću, te da je iz tih razloga sud u osporenoj presudi svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ukazuje i da je diskriminisan u svom pravu da dođe do pravične odluke, jer su u drugim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njegovih kolega, a reč je o istom činjeničnom i pravnom osnovu. Iz navedenih razloga podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava, na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv svog poslodavca Javnog preduzeća JAT AIRWAYS, radi isplate razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine, navodeći da je generalni direktor preduzeća 28. novembra 2004. godine, nakon okončanja pregovora sa štrajkačkim odborom, sa predstavnicima sindikata potpisao sporazum, a da je 29. novembra 2004. godine, u izvršavanju tog sporazuma doneo odluku broj 2741 kojom je predviđeno da tužiocu pripada utuženi iznos, a na ime razlike između zarade koju je primio za novembar i decembar 2004. godine i punog iznosa zarade koja mu pripada u skladu sa navedenim sporazumom i odlukom. Dalje je naveo da mu u označenom periodu zarada nije isplaćena u skladu sa ovom odlukom, te da je na ime razlike zarade poslodavac dužan da mu isplati iznos opredeljen tužbenim zahtevom.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 4. oktobra 2007. godine doneo presudu P1. 1773/07 kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime razlike zarade za novembar 2004. godine isplati iznos od 22.699,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. decembra 2004. godine do konačne isplate, kao neosnovan, dok je stavom drugim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je, između ostalog, istaknuto da ni Vlada Republike Srbije ni nadležno ministarstvo nisu dali saglasnost na sporazume koje je u ime tuženog zaključio generalni direktor sa Samostalnim sindikatom inženjera vazduhoplovstva Srbije, da osnov tužbenog zahteva predstavlja odluka generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, doneta pri izvršenju sporazuma od 28. novembra 2004. godine, koji nije zaključen u skladu sa Uredbom o visini zarada u javnim preduzećima, pa je isti ništav u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da direktor javnog preduzeća nema ovlašćenje da bez saglasnosti osnivača odredi pravo na stimulaciju određene kategorije zaposlenih preko dozvoljenog iznosa sredstava za tu godinu.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi tužioca, doneo osporenu presudu Gž1. 1369/08 od 26. juna 2008. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju ove presude je navedeno činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, uz konstataciju da je za obavljeni rad tužiocu za navedeni period isplaćena zarada u skladu sa ugovorom o radu, a da Vlada nije dala saglasnost na sporazum zaključen između štrajkačkog odbora Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije i direktora tuženog, niti na odluku direktora tuženog od 29. novembra 2004. godine. Dalje je istaknuto da je navedeni pravni posao mogao proizvoditi pravno dejstvo samo da je njegov učesnik bila Republika Srbija, odnosno da je Vlada Republike Srbije dala na njega saglasnost ili ga naknadno odobrila, u smislu člana 88. Zakona o obligacionim odnosima, što ovde konkretno nije slučaj. Okružni sud u Beogradu je stanovišta da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, a razloge za ovakav stav drugostepeni sud nalazi u tome da su za raspravljanje spornog odnosa merodavni Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredba o visini zarada u javnim preduzećima, doneta u izvršavanju ovog zakona.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid i u druge dostavljene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Četvrti opštinski sud u Beogradu je, postupajući u predmetu P1. 1316/05, 10. februara 2006. godine doneo presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca A.S, zaposlenog na poslovima samostalnog inženjera II grupe na letačkoj delatnosti, da se obaveže tuženi Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj JAT AIRWAYS iz Beograda da tužiocu na ime razlike zarade za novembar 2004. godine isplati iznos od 23.658,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. decembra 2004. godine pa do isplate, kao i da mu na ime razlike zarade za decembar 2004. godine isplati iznos od 40.362,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. januara 2005. godine pa do isplate. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno „da sud smatra da je Uredbom Vlade Republike Srbije o visini zarade u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 137/04) određena novčana masa koju javna preduzeća mogu raspodeliti na zarade, da je tuženi shodno navedenoj Uredbi svim zaposlenima, pa i tužiocu, isplatio zarade za sporni period, a što je bio i zvanični stav Vlade Republike Srbije, jer Ministarstvo za finansije nije dalo saglasnost za isplatu uvećanih zarada, uz obrazloženje da su zarade isplaćene, da je tuženi kao javno preduzeće dužan da primenjuje propise zakonodavne i izvršne vlasti, da primenjuje i napred navedenu Uredbu, pa tuženi i nije mogao da isplati deo zarade koju je tražio tužilac“. Dalje je navedeno i da su „sporazum i odluka na koju se poziva tužilac u suprotnosti sa Zakonom o radu važećim u vreme nastanka spora i u vreme podnošenja tužbe („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), i to čl. 81. kojim ... se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca“, jer se „navedenim sporazumom i odlukom izdvaja jedna grupa inženjera koji čine Samostalni sindikat inženjera vaduhoplovstva Srbije kojoj pripada i tužilac, kojoj se daje veća zarada nego ostalim inženjerima i to stimulacija''. Ukazuje se i na to da je ugovorom o radu predviđena mogućnost da se odlukom poslodavca zarada može uvećati na ime stimulacije, ali samo zbog uspešno obavljenog posla i datog doprinosa preduzeću, a da „tužilac nije dokazao u čemu se ogleda njegov poseban uspeh u poslu i doprinos preduzeću obzirom da se iz teksta sporazuma jasno vidi da se doprinos tužioca sastojao u učešću u štrajku koji je verovatno u preduzeću proizveo i gubitak“. Po oceni prvostepenog suda, „sporazum i odluka su takođe u suprotnosti sa odredbama o zabrani diskriminacije iz čl. 12. Zakona o radu, jer se tužilac kao član samostalnog sindikata avio inženjera u odnosu na druge inženjere i druge zaposlene stavlja u povoljniji položaj i to samo zbog članstva u sindikatu, odnosno zbog učešća u štrajku“. Okružni sud u Beogradu je 28. juna 2006. godine doneo presudu Gž1. 2473/06 kojom je preinačena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1316/05 od 10. februara 2006. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca A.S. i obavezan tuženi Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj JAT AIRWAYS iz Beograda da tužiocu na ime razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine isplati iznose opredeljene tužbenim zahtevom. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je na činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud pogrešno primenjeno materijalno pravo. Razloge za ovakav stav Okružni sud u Beogradu nalazi u tome da su za raspravljanje spornog odnosa merodavane odredbe čl. 81. i 96. Zakona o radu i odredbe člana 154. stav 1. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da tuženi nije postupio po sporazumu broj 2740 od 28. novembra 2004. godine i odluci generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, kojima se tuženi obavezao da donese odluku o isplati posebne stimulacije na osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine zaposlenima kod tuženog, članovima Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije, da tužilac tužbom traži isplatu zarada sa stimulacijom ne zbog toga što je član navedenog sindikata, već traži izvršenje sporazuma i odluke generalnog direktora tuženog, da visina tužbenog zahteva, kao ni dospelost istog nisu sporni, da navedeni sporazum i odluka generalnog direktora tuženog nisu stavljeni van snage, da Uredba Vlade ne može poništiti sporazum, niti odluku generalnog direktora, te da se zbog svega izloženog navedeni zaključak prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca za isplatu stimulacije za navedene mesece ne može prihvatiti.

Ustavni sud konstatuje i da je Okružni sud u Beogradu potvrđivao presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su se nalazili u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama ili je preinačavao presude istog suda kojima su takvi zahtevi odbijeni (parnični postupci Četvrtog opštinskog suda u Beogradu: P1. 1258/05; P1. 1226/05; P1. 1356/05; P1. 1314/05; P1. 1332/05).

U toku postupka pred Ustavnim sudom, Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) je 1. decembra 2009. godine objavio presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije. Predmet je formiran povodom 31 pojedinačne predstavke aplikanata koji su bili članovi Samostalnog sindikata JAT AIRWAYS i koji su vodili parnične postupke pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, zbog neisplaćivanja razlike zarade utvrđene sporazumom zaključenim između Sindikata i poslodavca i odlukom generalnog direktora preduzeća JAT AIRWAYS. Podnosioci predstavki su se, po članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), žalili na „flangrantno nedoslednu sudsku praksu Okružnog suda u vezi sa isplatom istih naknada po osnovu rada“. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u navedenoj presudi Evropskog suda, određeni podnosioci predstavki su „imali uspeha“ kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, ali su svi podnosioci predstavki bili „neuspešni“ u žalbenom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je u obrazloženjima presuda utvrdio da generalni direktor preduzeća JAT AIRWAYS nije bio ovlašćen da odobri isplatu predmetne naknade bez izričitog ovlašćenja Vlade. Evropski sud je utvrdio i da je Okružni sud u Beogradu u najmanje 17 drugih presuda, donetih između 31. maja 2006. godine i 5. decembra 2007. godine, „presudio u korist kolega podnosilaca predstavki“, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženjima ovih presuda navodio da je preduzeće JAT AIRWAYS moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine. Evropski sud je navedenom presudom utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije. Naime, Evropski sud je našao da „iako se mogu prihvatiti određena odstupanja u tumačenju kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Srbiji, zasnovan na mreži prvostepenih i drugostepenih sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, u predmetnim slučajevima u kojima protivrečna tumačenja proističu iz iste sudske nadležnosti, tj. sudske prakse Okružnog suda u Beogradu koji je sud poslednje instance u ovom pitanju (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, odluka broj 21911/03, stav 29, od 24. marta 2009. godine) i uključuje nedosledno presuđivanje o zahtevima mnogih lica u identičnim situacijama čak i posle usvajanja „mišljenja“ Okružnog suda od 27. septembra 2006. godine. Pošto ove protivrečnosti nisu institucionalno rešene, sve je to stvorilo stanje stalne nesigurnosti, što je zauzvrat moralo smanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedno od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava. Sud, prema tome, nalazi, a da ne smatra da je prikladno da proglašava koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki (videti, mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije [VV], odluka broj 30544/96, stav 28, ESLjP 1999-I) da ih je predmetna sudska nesigurnost sama po sebi lišila pravičnog suđenja pred Okružnim sudom u Beogradu. Zbog toga je došlo do povrede člana 6. stav 1. po ovom osnovu (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, citiran u gornjem tekstu, stav 32, 24. mart 2009. godine)“. Povodom zahteva podnosilaca predstavki kojim su tražili da se „tuženoj državi naloži da isplati, iz svojih sredstva, odgovarajuće sume koje su tražili u njihovim parnicama pokrenutim protiv preduzeća JAT AIRWAYS“, Evropski sud je ove zahteve odbacio, uz obrazloženje da imajući u vidu utvrđenu povredu i razloge zbog kojih je to učinio (pravna sigurnost), kao i s obzirom na odredbe člana 422. tačka 10) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine (kojim je kao razlog za ponavljanje postupka predviđen slučaj kada je Evropski sud u međuvremenu doneo presudu u odnosu na Srbiju u vezi sa istim ili sličnim pravnim pitanjem), nije u nadležnosti tog suda da proglašava koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

4. Polazeći od navedenog, za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava (član 2. stav 1.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno i da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja, a sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja je dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti, ako je naknadno pred nadležnim organom pravnosnažno rešeno prethodno pitanje (član 12.) na kome je odluka zasnovana, kao i ako je, po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije (član 422. tač. 8) i 10)). Izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) navedena zakonska rešenja nisu menjana.

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.). Navedeni zakon, kao i svi kasnije doneti zakoni o radu, sadržao je odredbu kojom je bilo propisano da se zaposleni ne može stavljati u nepovoljniji položaj u odnosu na druge (zaposlene), između ostalog, i bez obzira na članstvo u sindikatima (član 12.).

Važeći Zakon o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) donet je 15. marta 2005. godine, odnosno posle nastanka spornog odnosa.

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/00 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.); da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu, da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća, da program, pored ostalog, naročito sadrži: planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se Program donosi, kao i da Vlada, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Članom 2. Uredbe propisano je šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, a članom 3. - da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je predviđeno da preduzeće čiji je osnivač Republika ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Članom 9. Uredbe bilo je propisano da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata. Odredbe člana 10. Uredbe predviđale su da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe. Takođe, vršenje isplate zarada suprotno odredbama ove uredbe bilo je sankcionisano kao privredni prestup (član 12. Uredbe).

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje i odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Drugim rečima, pravilnu primenu materijalnog prava je pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda iz ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, a kasnije je ispitivao postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, odnosno da li je primena matrijalnog prava bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a sve na štetu podnosioca ustavne želbe.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Ipak, Ustavni sud konstatuje kao nespornu činjenicu da je u nekoliko postupaka koji su se vodili pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu usvojio tužbene zahteve tužilaca - kolega podnosioca ustavne žalbe, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja. U obrazloženjima tih presuda je istaknuto, inter alia, da je preduzeće JAT Airways moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke njegovog generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine (presude Okružnog suda u Beogradu - Gž1. 3823/06 od 18. oktobra 2006. godine, Gž1. 2345/06 od 22. novembra 2006. godine, Gž1. 2473/06 od 28. juna 2006. godine, itd).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance donosio različite presude, koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev nekih tužilaca za isplatu razlike zarade pravnosnažno usvojen, bilo potvrđivanjem prvostepene presude ili njenim preinačavanjem, dok je u ovom konkretnom slučaju istovrsni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa ovog suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim stavom Okružnog suda u Beogradu iznetim povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

U vezi prethodne ocene, Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav Sud zauzeo, pored ostalih, i u predmetu broj Už-143/2007 kada je, između ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. U ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Međutim, pre ocene osnovanosti ustavne žalbe u delu koji se odnosio na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je prethodno utvrdio povredu prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, ocenjujući da u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnositeljki ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, budući da su pošli od toga da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je sa poslodavcem potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza, čime je, po oceni Ustavnog suda, povređeno njeno pravo na pravičnu naknadu za rad garantovano članom 60. stav 4. Ustava. Drugim rečima, ocena Suda o povredi prava na pravnu sigurnost je bila u direktnoj vezi sa prethodnom ocenom o učinjenoj povredi prava na pravičnu naknadu za rad, jer je Sud ocenio da su nadležni sudovi primenili materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

S tim u vezi, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari dalje ispitivao da li je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, te utvrdio sledeće:

Nesporno je da, saglasno i ranijim i sada važećim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Takođe, prema Zakonu o radu iz 2001. godine, čije su odredbe bile merodavne za odlučivanje o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, pri čemu slučaj koji je bio predmet ovog spora pred sudom nije spadao u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredbom donetom u izvršavanju ovog zakona. Navedene odredbe Zakona i Uredbe su ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno, bez saglasnosti nadležnog organa donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. U tom slučaju se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosu ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade". Ovo iz razloga što je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslodavca, na koji saglasnost daje Vlada, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću. Dodatno, planirana politika zarada se mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada. Konačno, Vlada je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja navedenom Uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Po oceni Ustavnog suda, nije sporno da osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije svakog zaposlenog, ali kako od zbira pojedinačnih zarada i stimulacija zavisi ukupna masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade kada utiče na uvećanje propisane mase zarada, kao što je nesporno bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenim licima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista projektovana masa zarada. Uz sve navedeno, Ustavni sud je konstatovao i da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je tuženi u 2004. godini poslovao sa gubitkom, kao i da su zaposlenima, uključujući i podnosioca ustavne žalbe, u punom iznosu isplaćene osnovne zarade utvrđene ugovorom o radu.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo u konkretnom slučaju nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tokom prvostepenog parničnog postupka nesporno utvrđeno da je sporazum koji je generalni direktor tuženog zaključio sa Samostalnim sindikatom, a koji je bio osnov za donošenje Odluke generalnog direktora o obračunu i isplati posebne stimulacije, izričito predviđao da se posebna stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata rada u trećem kvartalu 2004. godine isplaćuje samo zaposlenima koji su članovi tog sindikata, i to prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica Sindikata. Kako je navedeni osnov za obračun i isplatu posebne stimulacije, a time i za potraživanje razlike zarade po ovom osnovu, suprotan prinudnim propisima, u konkretnom slučaju odredbi člana 12. tada važećeg Zakona o radu, jer među zaposlenima kod tuženog stvara diskriminaciju po osnovu članstva u određenom sindikatu, stavljajući, suprotno izričitoj zakonskoj zabrani, podnosioca ustavne žalbne u povoljniji položaj od zaposlenih koji rade na istim poslovima, a nisu članovi sindikata koji je sa generalnim direktorom zaključio sporazum, to Ustavni sud nalazi da i ova okolnost dodatno ukazuje da primena materijalnog prava u osporenoj presudi nije dovela do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da je isti sud - Okružni sud u Beogradu, povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio.

No, kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena odluka Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu dosadašnju praksu Ustavnog suda, Sud ističe da različito postupanje redovnih sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, naročito postupanje istog stvarno i mesno nadležnog suda poslednje instance, samo po sebi ukazuje na povredu principa pravne sigurnosti kao sastavnog dela Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, ukazuje da je u interesu ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke, preduzmu sve radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima, kako bi Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, zauzeo stav o spornom pravnom pitanju i time doprineo ujednačavanju sudske prakse.

6. Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

7. Ustavni sud je isti stav zauzeo u svojoj Odluci Už-322/08 od 13. maja 2010. godine.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić