Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za odlučivanje

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda kojom je odbijen zahtev za novčanu naknadu za pomoć i negu. Podnositeljka ne navodi ustavnopravne razloge, već od Ustavnog suda traži da preispita činjenično stanje i pravilnost primene prava, što nije u njegovoj nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Lazić iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Milice Lazić izjavljena protiv presude Upravnog suda 17 U 16290/10 (2009) od 2. februara 2011. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milica Lazić iz Leskovca je 16. marta 2011. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda 17 U 16290/10 (2009) od 2. februara 2011. godine, zbog povrede prava iz čl. 21, 32, 68. i 69. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno „da redovna pravna institucija ne odobrava podnositeljki ustavne žalbe pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica“, iako je invalid sa visokim procentom telesnog oštećenja. Od Ustavnog suda zahteva „da joj se odredi pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, jer joj je neophodna pomoć za obavljanje radnji radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda 17 U 16290/10 (2009) od 2. februara 2011. godine, odbijena kao neosnovana tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u predmetu novčane naknade za pomoć i negu drugog lica.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je rešenjem tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Beograd 02/1 broj 503832 od 14. maja 2009. godine odbijena žalba tužilje, izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Leskovac broj 182.0-2 00933/08 od 24. januara 2009. godine, kojim je odbijen zahtev tužilje za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu; da je podneta tužba Okružnom sudu u Leskovcu 24. jula 2009. godine kojom je tužilja osporavala zakonitost rešenja tuženog organa zbog povrede pravila postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava; da prema stanju spisa predmeta nesumnjivo proizilazi da je drugostepeni organ pravilno odbio žalbu tužilje izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa; da nije bilo povreda pravila postupka i da je potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilno primenjeno materijalno pravo; da je u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog i drugostepenog rešenja utvrđeno da tužilji za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba nije neophodna nega i pomoć lica u smislu odredbi člana 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 52/96), koji se saglasno odredbi člana 244. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03...63/06) primenjuje u konkretnom slučaju; da je prvostepeni organ pribavio Nalaz, ocenu i mišljenje prvostepenog organa veštačenja broj 839/D.32075/2609 od 28. oktobra 2008. godine, a koji je potvrđen u pravilno sprovedenom postupku veštačenja Nalazom drugostepenog organa veštačenja broj 524 od 6. maja 2009. godine, a u skladu sa članom 22. Pravilnika o obrazovanju, organizaciji i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 59/08...75/08), da na osnovu tih nalaza tužilja ne ispunjava uslove iz odredaba čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.

4. Podnosilateljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom donetom u upravnom sporu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovog prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je upravnosudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da joj je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, već od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta, naglašavajući u ustavnoj žalbi nezadovoljstvo u odnosu na presudu Upravnog suda kojom je odbijena njena tužba i utvrđeno da ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.

Naime, podnositeljka ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u tužbi Upravnom sudu, zapravo traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud, pri tome, konstatuje da su rešenja koja su doneta u upravnom postupku doneli nadležni organi, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom i osporena odluka je zasnovana na jasnim odredbama čl. 36. i 37. merodavnog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i odredbi člana 22. Pravilnika o obrazovanju, organizaciji i načinu rada organa veštačenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda procesnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, niti da su osporenom presudom Upravnog suda podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu iz čl. 68. i 69. Ustava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, odnosno može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju nije utvrđena povreda Ustavom garantovanog prava ili slobode, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da je osporenom presudom u odnosu na nju povređeno načelo zabrane diskriminacije garantovano članom 21. Ustava.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević