Odbacivanje ustavne žalbe jer podnosilac nije naveo povredu Ustavom zajemčenog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Podnosilac nije naveo koje mu je Ustavom zajemčeno pravo povređeno, već je od Suda tražio da postupa kao instancioni sud i preispituje zakonitost osporenog akta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . B . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 541/2017 od 21. septembra 2017. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 541/2017 od 21. septembra 2017. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1270/16 od 19. oktobra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B . iz Beograda je , 26. decembra 2017. godine, preko punomoćnika B . T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 541/2017 od 21. septembra 2017. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. st av 1. i čl ana 36. st av 1. Ustava Republike Srbije i prava zajemčenog odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena njena revizija izjavljena protiv drugostepene presude i da je Vrhovni kasacioni sud nije izneo razloge na osnovu kojih je ocenio da vrednost predmeta spora ne prelazi revizijski cenzus, zadržavajući se samo na konstataciji da vrednost spora od 8.538.003,36 dinara nije utvrđena na način predviđen odredbama člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Ističe da je tužilja u tužbi radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti prenisko označila vrednost predmeta spora na 501.000,00 dinara, zbog čega je Prvi osnovni sud u Beogradu u skladu sa navedenim odredbama tražio od tužilje da realno opredeli vrednost predmeta spora na osnovu tržišne vrednosti nepokretnosti. Podnositeljka ustavne žalbe insistira na tome da su i Prvi osnovni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu, koji su postupali kao prvostepeni sudovi u ovoj parnici, ocenili da je vrednost predmeta spora bila iznad 40.000,00 evra na dan podnošenja tužbe, odnosno da je premašivala iznos potreban za izjavljivanje revizije. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno revizijsko rešenje.

Imajući u vidu da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud je eventualno postojanje povrede prava na pravično suđenje cenio u odnosu na odredbe najvišeg pravnog akta u Republici Srbiji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta u kome je doneto osporeno rešenje, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja J. B . je 27. novembra 2009. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene S . B, ovde podnositeljke ustavne žalbe, tražeći da se utvrdi da je ništavo pismeno zaveštanje koje je 30. aprila 2009. godine sačinio sada pok. M . B . i da tužilja po osnovu sticanja u braku sa navedenim licem ima pravo svojine na ½ dela nepokretnosti u Ulici K. br. … u Beogradu, upisane u Listu nepokretnosti br. … , KO Savski venac, a što je tužena dužna priznati i trpeti da se tužilja na osnovu presude upiše kao vlasnik u javnim knjigama. U tužbi je označena vrednost predmeta spora na 501.000,00 dinara.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, je 11. marta 2010. godine naložio punomoćniku tužilje da označi realnu vrednost predmeta spora prema tržišnoj vrednosti sporne nepokretnosti.

Postupajući po nalogu suda, punomoćnik tužilje je podneskom od 25. marta 2010. godine opredelio vrednost predmeta spora na 24.375.000,00 dinara, pa je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje P. 16504/10 od 12. aprila 2010. godine, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja predmet dostavi Višem sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom sudu.

Viši sud u Beogradu je dopisom od 13. septembra 2010. godine naložio punomoćniku tužilje da dostavi rešenje o određivanju poreza na imovinu za navedenu nepokretnost.

Tužilja je podneskom od 13. decembra 2010. godine preinačila tužbu tako što je dodala tužbene zahteve kojim je tražila da se utvrdi da ona po osnovu sticanja u braku sa sada pok. M. B . ima pravo svojine na ½ dela stana u Ulici M. br. … u Beogradu, te da joj pripada polovina deviznih novčanih sredstava koja se nalaze na računima pokojnika u “R. b .“ a.d. Beograd, dostavljajući pri tom traženo rešenje o porezu na imovinu za nepokretnost u Ulici K. br. … u Beogradu.

Tužilja je podneskom od 28. aprila 2011. godine povukla tužbu u delu koji se odnosi na tužbene zahteve koje je postavila podneskom od 13. decembra 2010. godine.

Viši sud u Beogradu se rešenjem P. 20975/2010 od 1. juna 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po podnetoj tužbi i odredio da se po pravnosnažnosti tog rešenja predmet dostavi Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je predmet spora nakon povlačenja tužbenih zahteva ostalo utvrđenje prava svojine na ½ nepokretnosti u Ulici K . br. … u Beogradu, te da iz dostavljenog rešenja o zaduženju porezom na imovinu proizlazi da je tržišna vrednost navedene nepokretnosti 8.538.003,36 dinara; da vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra na dan podnošenja tužbe, pa da samim tim ne postoji stvarna nadležnost Višeg suda u Beogradu da postupa kao prvostepeni sud u ovoj parnici.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon što je sproveo dokazni postupak i zaključio glavnu raspravu, doneo presudu P. 16704/11 od 16. oktobra 2015. godine, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da ona po osnovu sticanja u braku sa sada pok. M. B . ima pravo svojine na ½ dela nepokretnosti – stambene zgrade i garaže u Ulici K . br. … u Beogradu, a što je tužena dužna priznati i trpeti da se tužilja na osnovu te presude upiše kao vlasnik u javnim knjigama; u stavu drugom izreke delimično usvoji tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ništavo pismeno zaveštanje sačinjeno od strane zaveštaoca M. B . u delu u kome je raspolagao sa ½ dela nepokretnosti – stambene zgrade i garaže u Ulici K . br. … u Beogradu; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji iznos od 496.500,00 dinara. U obrazloženju ove presude je istaknuto da je prvostepeni sud zbog uspeha u sporu dosudio tužilji troškove postupka, pored ostalog, na ime sastavljanja tužbe od strane advokata u iznosu od 22.500,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je 19. oktobra 2016. godine doneo presudu Gž. 1270/2016, kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i delu stava drugog izreke kojim je utvrđeno da je ništavo navedeno zaveštanje u delu kojim je zaveštalac raspolagao sa ½ dela garaže u Ulici K. br. … u Beogradu; u stavu drugom izreke usvojio žalbu i ukinuo prvostepenu presudu u delu u kome je utvrđeno da je ništavo zaveštanje u delu u kome je zaveštalac raspolagao sa ½ dela stambene zgrade u Ulici K . br. … u Beogradu, pa je u tom delu vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje.

Odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni kasacioni sud je 21. septembra 2017. godine doneo osporeno rešenje Rev. 541/2017, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužba radi utvrđenja prava svojine podneta 20. oktobra 2009. godine i da je vrednost predmeta spora označena u tužbi na iznos od 501.000,00 dinara, te da je parnični postupak pravnosnažno okončan 19. oktobra 2016. godine; da je odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji reguliše dozvoljenost revizije u svim sporovima koji nisu pravnosnažno rešeni do 31. maja 2014. godine, propisano da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje i u kome je vrednost predmeta spora označena na iznos od 501.000,00 dinara, odnosno ispod predviđenog revizijskog cenzusa, Vrhovni kasacioni sud ocenio da je ovaj vanredni pravni lek nedozvoljen; da je Vrhovni kasacioni sud imao u vidu navode revizije kojima tužena ističe da je vrednost sporne nepokretnosti prema rešenju o zaduženju porezom na imovinu iznosila 8.538.003,36 dinara, ali da su ti navodi bez uticaja, jer vrednost predmeta spora na taj iznos nije utvrđen na način predviđen odredbama člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio i da je tužilja 11. oktobra 2010. godine platila taksu na tužbu u iznosu od 97.500,00 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela (član 32. stav 1.); da će se, ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeti taj iznos, a da će, u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora biti ona koju je tužilac naznačio u tužbi, pa da će sud , ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 34.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100 000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je počeo da se primenjuje od 1. februara 2012. godine, propisano je: da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. st. 2. i st. 3.); da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbam a Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i da će se, ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovesti po odredbama ovog zakona (član 506.).

Odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je počeo da se primenjuje 31. maja 2014. godine, promenjene su odredbe člana 403. st. 2. i st. 3. navedenog procesnog zakona tako što je, pored ostalog, propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbama člana 23. st. 1. i st. 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari jer su se primenjivale u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je da će se postupak koji je započet p o Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona , te da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Tarifnim brojem 1. Taksene tarife, koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama („ Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12, 93/14, 106/15 i 95/18), je predviđeno da se za tužbu i protivtužbu podnetu pred sudom opšte nadležnosti plaća taksa prema vrednosti predmeta spora, i to preko 1.000.000 ,00 dinara vrednosti – 48.800,00 dinara uvećano za 0,5% od vrednosti spora, a najviše 97.500,00 dinara.

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud propustio da se konkretno izjasni na koji način se utvrđuje vrednost predmeta spora u kome se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnosti. U konkretnom slučaju, sud najviše instance je ocenio da se kao vrednost predmeta spora mora uzeti iznos od 501.000,00 dinara koji je tužilja označila u tužbi i da ta vrednost ne prelazi revizijski cenzus od 40.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, u smislu odredbe člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, pa da vrednost predmeta spora na iznos od 8.538.003,36 dinara, a na kome je insistirala podnositeljka ustavne žalbe, nije utvrđen na način predviđen odredbama člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da se vrednost predmeta spora u parnici radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti i da su prvostepeni sudovi koji su postupali u ovom predmetu utvrdili pravu vrednost sporne nepokretnosti na osnovu rešenja o porezu na imovinu za tu nepokretnost, imajući u vidu da je tužilja u tužbi suviše nisko označila vrednost predmeta spora.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnositeljka ustavne žalbe osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud napominje da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je sud nadležan za odlučivanje o reviziji zasnovao svoju odluku na dovoljnim i logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o odlukama sudova najviše instance po vanrednom pravnom leku, pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva ne samo obavezu suda da odgovori na ključne navode revidenta, već i dužnost suda da utemelji svoju odluku na jasnim i neprotivrečnim razlozima, kako bi stranku koja izjavljuje reviziju uverio u snagu svojih argumenata.

Pre upuštanja u ocenu da li obrazloženje osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 541/2017 od 21. septembra 2017. godine zadovoljava standarde pravičnog suđenja, Ustavni sud je najpre konstatovao da je odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koje su se primenjivale na predmetni parnični postupak, bilo uređeno pitanje postupka po reviziji i procesnih pretpostavki za odlučivanje o ovom vanrednom pravnom leku u meritumu. Ustavni sud dalje napominje da je prelaznim odredbama člana 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji je počeo da se primenjuje 1. februara 2012. godine, predviđeno da će se postupci započeti pre stupanja na snagu tog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, te da se ovaj pozitivni propis izuzetno primenjivao na parnice koje su ranije pokrenute samo u slučaju ukoliko je nakon stupanja na snagu ovog zakona ukinuta presuda ili rešenje kojim se okončava postupak i predmet vraćen na ponovno suđenje, kada se ponovni postupak sprovodi po odredbama važećeg zakona. Samim tim, osnovno je pravilo da se dozvoljenost revizije, podnete u parnici koja je pokrenuta pre stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, imala ceniti sa stanovišta odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Međutim, Ustavni sud dodaje da je odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koje su počele da se primenjuju 31. maja 2014. godine, uveden i nov revizijski cenzus od 40.000 evra, te da je prelaznom odredbom člana 23. stav 3. noveliranog procesnog zakona predviđeno da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona. To znači da se vrednosni cenzus od 40.000 evra potreban za izjavljivanje revizije u imovinskopravnim sporovima odnosi na sve parnice koje nisu pravnosnažno rešene do 31. maja 2014. godine, kao što je bilo reč i u predmetnom parničnom postupku. U tom smislu, Ustavni sud je primetio da je Vrhovni kasacioni sud uporište za osporeno rešenje Rev. 541/2017 od 21. septembra 2017. godine našao upravo u navedenim noveliranim odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koje su se primenjivale na ovaj svojinskopravni spor, bilo uređeno i pitanje načina na koji se utvrđuje vrednost predmeta spora koja služi kao presudan kriterijum za ocenu o dozvoljenosti revizije. Odredbom člana 32. stav 1. ranije važećeg procesnog zakona je bilo predviđeno da se vrednost predmeta spora u parnici radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela, u zavisnosti od veličine svojinskog udela koji se tužbom zahteva. Ukoliko je tužilac očigledno visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora u tužbi, parnični sud je u skladu sa odredbom člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine imao procesno ovlašćenje, da na brz i pogodan način proveri tačnost označene vrednosti predmeta spor a, najdocnije na pripremnom ročištu ili prvom ročištu za glavnu raspravu, a pre početka raspravljanja o glavnoj stvari. Po oceni Ustavnog suda, sud u parničnom postupku je u takvoj procesnoj situaciji imao diskreciono pravo na koji način će najpogodnije odrediti vrednost predmeta spora, pri čemu je u parnici radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti jedino morao da vodi računa da vrednost predmeta spora prati tržišnu vrednost nepokretnosti koja je predmet spora.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi osnovni sud u Beogradu najpre posegao za pomenutim procesnim ovlašćenjem na taj način što je po prijemu tužbe tražio od tužilje da označi realnu vrednost predmeta spora, budući da je tužbom traženo utvrđenje prava svojine tužilje po osnovu sticanja u braku na ½ dela stambene zgrade i garaže koje se nalaze u Ulici K . br. … u Beogradu. Uzimajući u obzir da je tužilja podneskom od 25. marta 2010. godine opredelila vrednost predmeta spora na 24.375.000,00 dinara, navedeni prvostepeni sud se rešenjem P. 16504/10 od 12. aprila 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, u potpunosti poklanjajući poverenje u tačnost vrednosti spora koju je tužilja po njegovom nalogu označila i nalazeći da je Viši sud u Beogradu stvarno nadležan da postupa po tužbi, jer vrednost predmeta spora omogućava izjavljivanje revizije. Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu nakon prijema spisa predmeta i zrazio sumnju u pogledu označene vrednosti predmeta spora, zbog čega je dopisom od 13. septembra 2010. godine naložio tužilji da dostavi rešenje o određivanju poreza na imovinu za navedenu nepokretnost. Dakle, navedenom prvostepenom sudu je kao reper za obračunavanje vrednosti predmeta spora poslužilo rešenje Uprave javnih prihoda Grada Beograda – Savski venac I-02-436-1/15409/2009-016 od 13. jula 2009. godine, kojim je utvrđen porez na imovinu za 2009. godinu za nepokretnosti koje su bile predmet spora i u kome je konstatovano da je osnovica za utvrđivanje poreza iznosi 8.538.003,36 dinara . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je organ nadležan za određivanje poreza na imovinu prethodno imao obavezu utvrđivanja osnovice za obračun poreza primenom Pravilnika o načinu utvrđivanju osnovice poreza na imovinu na prava na nepokretnostima iz 2001. godine , a koji je važio u vreme donošenja pomenutog poreskog rešenja. Ta osnovica je predstavljala tržišnu vrednost nepokretnosti koja se obračunavala primenom kriterijuma koji su bili bliže uređeni navedenim podzakonskim aktom. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je zaključio da je Viši sud u Beogradu u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora od 8.538.003,36 dinara utvrdio na osnovu tržišne vrednosti cele sporne nepokretnosti, pa da se rešenjem P. 20975/2010 od 1. juna 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po podnetoj tužbi, jer ta vrednost nije prelazila revizijski cenzus iz člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, a koji je iznosio 100.000,00 evra na dan podnošenja tužbe i koji je u vreme donošenja ovog rešenja bio merodavan kako za pravo na izjavljivanje revizije, tako i za prvostepenu stvarnu nadležnost Višeg suda u građanskopravnim sporovima.

Na kraju, Ustavni sud je konstatovao da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem Rev. 541/2017 od 21. septembra 2017. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnositeljke ustavne žalbe, nalazeći da vrednost predmeta spora od 501.000,00 dinara koji je označen u tužbi ne prelazi revizijski cenzus od 40.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe i zadržavajući se samo na konstataciji da vrednost predmeta spora na iznos od 8.538.003,36 dinara, a koji odgovara tržišnoj vrednosti cele sporne nepokretnosti, nije utvrđen na način predviđen odredbom člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu specifičnosti u ovoj pravnoj stvari koje se ogledaju u tome da je tužilja suviše nisko označila vrednost predmeta spora, zbog čega su prvostepeni sudovi koji su postupali u ovoj parnici utvrđivali tačnost vrednosti predmeta spora iznoseći oprečne ocene o njenom iznosu, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u konkretnom slučaju morao eksplicitno da se izjasni na koji način se utvrđuje vrednost predmeta spora u kome tužbeni zahtev glasi na utvrđenje prava svojine na nepokretnosti, te da otkloni bilo kakvu sumnju u pogledu tačnog iznosa vrednosti spora merodavnog za izjavljivanje revizije. Budući da se o vrednosti predmeta spora po prirodi stvari nije raspravljalo u nižestepenim presudama koje su bile predmet pobijanja revizijom i da je ovo pitanje podnositeljka ustavne žalbe po prvi put postavila u postupku po reviziji, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud morao da pruži jasne i neprotivrečne razloge za ocenu o tome da vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski prag potreban za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog leka. Iz tih razloga, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporenog rešenja, u kome je samo konstatovano da vrednost predmeta spora na iznos od 8.538.003,36 dinara nije utvrđen na način predviđen odredbom člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine , a bez navođenja konkretnih, jasnih i dovoljnih razloga za takav pravni stav, ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Uzimajući u obzir da je podnositeljka ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku imala svojstvo tužene koja prema odredbama merodavnog procesnog zakona nije imala obavezu označavanja vrednosti predmeta spora, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ne može trpeti štetne posledice zbog razmimoilaženja sudova u pogledu novčanog iznosa te vrednosti.

Takođe, Ustavni sud napominje da se u parničnom postupku sudske takse plaćaju prema vrednosti predmeta spora i da je tužilja u predmetnom parničnom postupku platila taksu na tužbu u iznosu od 97.500,00 dinara, a koji prema Taksenoj tarifi predstavlja najveći iznos koji se može platiti za navedenu procesnu radnju u sporu pred sudom opšte nadležnosti, iz čega proizlazi da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju obračunao taksu prema vrednosti predmeta spora koja je nesporno prelazi la imovinski cenzus za izjavljivanje revizije od 40.000,00 evra propisan odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Ustavni sud dodatno ukazuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu presudom P. 16704/11 od 16. oktobra 2015. godine obavezao podnositeljku ustavne žalbe da isplati tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 496.500,00 dinara, pri čemu je tužilji za sastavljanje tužbe od strane advokata priznao iznos od 22.500,00 dinara. S obzirom na to da se navedeni iznos na ime sastavljanja tužbe prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata obračunava ukoliko je vrednost predmeta spora u rasponu od 3.000.000,00 do 6.000.000,00 dinara, Ustavni sud je zaključio da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o visini troškova parnice uzeo u obzir vrednost predmeta spora u visini polovine tržišne vrednosti sporne nepokretnosti, jer je i tužilja tužbom tražila da se utvrdi njeno pravo svojine na ½ dela stambene zgrade i garaže koje se nalaze u Ulici K . br. … u Beogradu. Dakle, Prvi osnovni sud u Beogradu je priznao tužilji troškove parničnog postupka prema vrednosti predmeta spora koja je premašivala iznos potreban za izjavljivanje revizije. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava da bi vlasti trebalo da poštuju i primenjuju domaće zakone na predvidiv i dosledan način, a da bi propisani elementi trebalo da budu dovoljno razrađeni i transparentni u praksi da bi se obezbedila pravna i proceduralna sigurnost (videti, mutatis mutandis, Nejdet Sahin i Perihan Sahin protiv Turske, broj 13279/05, st. 56-57 .). U tom svetlu, Ustavni sud je ocenio da je za podnositeljku ustavne žalbe kao parničnu stranku zbog odbacivanja revizije od strane Vrhovnog kasacionog suda nastao gubitak prava da usled nepredvidivog načina odlučivanja revizijskog suda upotrebi pravni lek za koji je imala legitimno očekivanje da joj je dostupan usled same činjenice da je tužilji naplaćena taksa za tužbu, odnosno dosuđeni troškovi postupka prema vrednosti predmeta spora koja prelazi revizijski cenzus, pri čemu sama podnositeljka u konkretnom slučaju nije doprinela ovoj situaciji (videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Jovanović protiv Srbije od 2. oktobra 2012. godine, predstavka broj 32299/08, stav 50.).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 541/2017 od 21. septembra 2017. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, u konkretnom slučaju, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava, a kojom se prvenstveno jemči zaštita strankama od različitog odlučivanja sudova najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice u tvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 541/2017 od 21. septembra 2017 . godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1270/16 od 19. oktobra 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković