Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku koji je trajao skoro deset godina. Sud je utvrdio značajan period neaktivnosti prvostepenog suda, dodeljujući podnositeljki naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. V . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu O. 1265/18 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo N. V . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. V . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 2. decembra 2020. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u ostavinskom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O. 1265/18.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istak la da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , s obzirom na to da je ostavinski postupak trajao 13 godina, da je drugostepeni sud o žalbama odlučio nakon dve godine od donošenja prvostepenog rešenja i da svojim radnjama nije doprinela dužini trajanja postupka. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istak la je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 1265/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Predlagač, ovde podnositeljka ustavne žalbe , podnela je 9. novembra 2010. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za otvaranje ostavinske rasprave iza smrti majke pok. M. B.

Nakon naloga Prvog osnovnog suda u Beogradu od 22. februara 2011. godine da se iz depozita suda izda zaveštanje pok. M. B, bivše iz Beograda koji je 20. novembra 2006. godine deponovan kod Trećeg osnovnog suda u Beogradu, na ročištu održanom 22. februara 2011. godine, utvrđen je krug zakonskih naslednika, proglašeno zaveštanje i utvrđena imovina.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 27296/10 donetim na ročištu od 10. maja 2011. godine, prekinut je ostavinski postupak i zakonske naslednic e M.V. i D.L, odnosno ćerke ostavilje su upućene da pokrenu parnični postupak protiv predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe radi utvrđenja nepunovažnosti svojeručnog zaveštanja ostavilje proglašenog na ročištu od 22. februara 2011. godine, u roku od 30 dana od dana prijema ovog rešenja i da o istome obaveste sud dostavljanjem jednog primerka tužbe snabdeveno g prijemnim pečatom nadležnog suda, dok će u protivnom ostavinski postupak biti nastavljen bez obzira na zahtev u pogledu koga su nasledne učesnice upućene na parnicu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12992/11 od 25. septembra 2013. godine je odbijena kao neosnovana žalba nasledne učesnice M.B. i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 27296/10 od 10. maja 2011. godine.

Kako zakonske naslednice M.B. i D.L. koje su upućene na parnicu protiv predlagača ovde podnositeljke radi utvrđivanje nepunovažnosti svojeručnog zaveštanja ostavilje, istu nisu pokrenule, to je predlagač, ovde podnositeljka pokrenula parnicu za utvrđenje šta čini zaostavštinu njihove majke pok. M.B.

Predlagač, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 10. oktobra 2017. godine, predlog za nastavak ostavinskog postupka , imajući u vidu da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3232/17 od 30. avgusta 2017. godine u stavu prvom izreke odbijene kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 28650/16 od 7. februara 2017. godine u stavu prvom, drugom i šestom izreke, a stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan zahtev tužene M.B. za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem O. 27296/10 od 12. decembra 2017. godine nastavio postupak prekinut rešenjem istog suda O. 27296/10 od 10. maja 2011. godine.

Nakon dva održana ročišta, 4. februara i 16. maja 2018. godine na kojima su uzete nasledničke izjave predlagača, M.B, D.L. i E.F. zaključena je ostavinska rasprava.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 1265/18 od 13. juna 2018. godine utvrđeno je da zaostavštinu pok. M.B. bivše iz Beograda, sačinjava: tačka 1) – pravo vanknjižne susvojine sa ½ dela dvosobnog stana broj 2, površine 49m2, ulaz 1, na prizemlju stambene zgrade u ulici P . broj …, u Beogradu, prema presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 28650/16 od 7. februara 2017. godine i tačka 2) – pravo korišćenja groba broj … u parceli broj …, na beogradskom groblju L, a da se za naslednike ove zaostavštine, po zaveštajnom i zakonskom osnovu nasleđivanja, a pod teretom naknade eventualnih ostaviljinih dugova do visine vrednosti nasleđene imovine oglašavaju: predlagač, ovde podnositeljka na celokupnoj imovini pod tačkom 1) i sa udelom od 2/6 idealnih delova u tački 2); M.B. sa udelom od 2/6 idealnih delova na imovini pod tačkom 2); D.L. na 1/6 idealnih delova i E.F. na 1/6 idealnih delova.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 16935/18 od 24. jula 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba nasledne učenice M.B i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 1265/18 od 13. juna 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnos ilac ustavne žalbe, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni ostavinski postupak pokrenut 9. novembra 2010. godine, podnošenjem predloga Prvom osnovnom sudu Beogradu i da je pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 16935/18 od 24. jula 2020. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je sporni ostavinski postupak trajao devet godina i osam meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, Ustavni sud nalazi, da se u konkretnom slučaju radilo o relativno činjenično i pravno složenom postupku.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka je ima la legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud primećuje da je ostavinski postupak od podnošenja predloga do prekida postupka trajao šest meseci, u kom periodu je održano jedno ročište. Kako zakonske naslednice po pravnosnažnosti rešenja o prekidu ostavinskog postupka (rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 12992/11 od 25. septembra 2013. godine) nisu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja pokrenule parnični postupak radi utvrđenja nepunovažnosti svojeručnog zaveštanja, to proizlazi da je ostavinski sud nakon isteka ovog roka , pa do nastavka postupka u periodu od četiri godine i tri meseca bio neaktivan, jer nije nastavio postupak bez obzira na zahtev u pogledu koga su nasledne učesnice upućene na parnicu. Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj će postojati povreda prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugih postupaka u slučaju da je i u tim postupcima bilo neopravdanog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.). Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, pomenuta praksa Evropskog suda za ljudska prava ne može se primeniti na konkretan slučaj, iz razloga što je ostavinski sud imao mogućnost da nastavi postupak bez obzira na to što nasledne učenice nisu pokrenule parnični postupak, kao i da na dužinu trajanja nije uticao parnični postupak vođen po tužbi podnositeljke protiv zakonskih naslednica za utvrđenje šta čini zaostavštinu njihove majke, jer je isti okončan za deset meseci. U nastavku ostavinski postupak je pravnosnažno okončan za dve godine i sedam meseci.

Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O. 1265/18, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ) i odlučio kao u tačk i 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja ostavinskog postupka, relativnu činjeničnu i pravnu složenost postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti