Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro osam godina, dok je u delu kojim se osporava odluka o troškovima postupka žalba odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11957/2020
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Atila Dudaš (Dudás Attila), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P. iz Loznja kod Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P1. 15/19 (ranije P1. 49/13) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. P. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P. iz Loznja kod Gornjeg Milanovca je podneo Ustavnom sudu, 2. decembra 2020. godine, preko punomoćnika N. B, advokata iz Gornjeg Milanovca, ustavnu žalbu protiv drugog stava, tačke 2), izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 197/20 od 26. oktobra 2020. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P1. 15/19 (ranije P1. 49/13).

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u radnom sporu vođenom protiv tuženog „A.“ AD Gornji Milanovac, osporava navedenu presudu u delu odluke o troškovima postupka, jer mu je drugostepeni sud nezakonito, ne poštujući advokatsku tarifu, umanjio troškove postupka, preinačivši prvostepenu presudu u tom delu, iako je on uspeo sa svim zahtevima. Pored povrede označenih načela i prava koje ističe povodom odluke o troškovima postupka u osporenoj drugostepenoj presudi, podnosilac ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je ovaj radni spor, iako se smatra hitnim, okončan tek posle sedam godina i devet meseci, isključivo zbog postupanja sudova, a da pritom podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka. Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava, da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 2.500 evra i na naknadu materijalne štete na ime troškova parničnog postupka u iznosu od 177.500,00 dinara, kao i na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 32. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 15/19 (ranije P1. 49/13), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 1. februara 2013. godine Osnovnom sudu u Gornjem Milanovcu tužbu radi isplate razlike zarade i razlike naknade za određeni period, te radi uplate doprinosa, protiv tuženog „A.“ AD Gornjim Milanovac. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 49/13. Tuženi je dao odgovor na tužbu 6. marta 2013. godine.

Do donošenja presude Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 49/13 od 1. marta 2018. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, zakazano je 17 ročišta, od kojih je devet održano.

U dokaznom postupku je određeno i sprovedeno ekonomsko veštačenje (osnovini nalaz veštaka je dostavljen 26. septembra 2013. godine, a kasnije još tri dopunska nalaza), saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i traženi su spisi dva predmeta u kojima se postupci vode između istih stranaka, P1. 304/13 i P1. 106/13, pred istim sudom. Podneskom od 17. oktobra 2015. godine punomoćnik tužioca je preinačio tužbu, tako što je povećao prvobitni tužbeni zahtev i istakao više zahteva uz postojeći, postavljen u tužbi od 1. februara 2013. godine. Iako je sud, nakon šest održanih i sedam neodržanih ročišta, 15. decembra 2015. godine zaključio glavnu raspravu, ona je rešenjem od 14. januara 2016. godine ponovo otvorena radi dopune dokaznog postupka, da bi se izvršio uvid u spise predmeta P1. 106/13, koji nisu bili dostavljeni. Nakon još tri održana i pet neodržanih ročišta, zaključena je glavna rasprava, te doneta prva prvostepena presuda 1. marta 2018. godine. U ovom delu postupka, imajući u vidu preinačeni tužbeni zahtev, kao i novi podnesak punomoćnika tužioca kojim je 16. maja 2017. godine ponovo precizirao tuženi zahtev, veštak je, dostavio još dva dopunska nalaza, a punomoćnik tužioca je 2. novembra 2017. godine konačno opredelio tužbeni zahtev. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili sledeći: tuženom nije bio uručen nalaz veštaka pre ročišta; radi izjašnjenja na dopunski nalaz veštaka koji je dostavljen sudu neposredno pre ili na ročištu (četiri puta); zbog sprečenosti postupajućeg sudije; jer je izostao tuženi uredno pozvan a tužilac nije predložio da se rasprava zaključi (mada je osam dana kasnije podneskom predložio zaključenje rasprave i donošenje presude); na traženje punomoćnika tužioca zbog smrtnog slučaja u porodici; jer je punomoćnik tužioca saglasno sa tuženim, a drugi put na njegov predlog tražio da se ročište ne drži i ne zaključuje glavna rasprava dok se ne sačeka pravnosnažni ishod parnice P1. 18/16 istog suda (predmet u kome je isto činjenično i pravno stanje kao u ovoj parnici); jer je punomoćnik tužioca predao podnesak sa uređenim tužbenim zahtevom neposredno na ročištu i jer je tuženi tražio dodatni rok za izjašnjenje na ponovo uređeni podnesak tužioca.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1. 1744/18 od 11. decembra 2018. godine, rešavajući o žalbi tuženog od 25. aprila 2018. godine, delimično potvrdio, a delimično ukinuo presudu Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 49/13 od 1. marta 2018. godine. Predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ukinutom delu (razlika zarade i naknade za prekovremeni rad za određeni period, uplata doprinosa i troškovi postupka), a postupak je nastavljen pod brojem P1. 15/19.

U ponovnom prvostepenom postupku, nakon pet zakazanih ročišta, od kojih su tri održana, doneta je presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 15/19 od 25. oktobra 2019. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini i obavezan tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 466.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude, pa do isplate. Na održanim ročištima dat je nalog veštaku ekonomske struke da se izjasni na navode punomoćnika tužioca i naloge iz ukidajućeg drugostepenog rešenja, pa je veštak 1. aprila 2019. godine dostavio još jedan dopunski nalaz. Preostala dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jer tuženi nije bio uredno pozvan.

Rešenjem Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 15/19 od 5. decembra 2019. godine ispravljena je presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 15/19 od 25. oktobra 2019. godine. Protiv navedene presude, ispravljene rešenjem, tuženi je izjavio žalbu 16. decembra 2019. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 197/20 od 26. oktobra 2020. godine, i to u delu o troškovima postupka, Apelacioni sud je, u prvom stavu izreke, odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 15/19 od 25. oktobra 2019. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1. 15/19 od 25. oktobra 2019. godine, u delu kojim je usvojen tuženi zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu po osnovu razlike isplaćene i pripadajuće zarade i naknade za prekovremeni rad isplati pojedinačne iznose u visini i na način kako je to bliže opisano u delu prvog stava izreke, kao i u stavu drugom izreke prvostepene presude. U drugom stavu izreke je preinačena prvostepena presuda, ispravljena rešenjem, u preostalom delu stava prvog izreke (povodom datuma od kada teče kamata na svaki pojedinačni iznos, pa umesto od 25. u mesecu od 26. u mesecu), kao i povodom troškova postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 289.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude, pa do isplate, sve u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom započet podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Gornjem Milanovcu 1. februara 2013. godine, a da je pravnosnažno okončan 26. oktobra 2020. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 197/20.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak trajao sedam godina i skoro devet meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka može ukazivati na to da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom u izvesnoj meri bio činjenično složen, prevashodno procesno, jer je podnosilac, preinačivši svoj tužbeni zahtev 17. oktobra 2015. godine, dve godine i osam meseci od podnošenja tužbe, tako što je, posle prvobitno postavljenog tužbenog zahteva 1. februara 2013. godine (potraživanja po osnovu zarade, naknade za prekovremeni rad i doprinosa), kasnije isti povećao i razvrstao ga po osnovama potraživanja (po osnovu razlike isplaćene i pripadajuće zarade, po osnovu naknade za prekovremeni rad, po osnovu manje isplaćene naknade za prodate autobuske karte i po osnovu manje isplaćenih i obračunatih naknada troškova ishrane na službenom putu u zemlji (dnevnica)), uz pravo na uplatu pripadajućih doprinosa. Sve ovo je u znatnoj meri uticalo na obimniji dokazni postupak, prevashodno povodom ekonomskog veštačenja, zbog menjanja zadatka veštaka i potrebe za brojnim dopunskim nalazima veštaka, ali i uvidom u brojna dokumenta. Međutim, ovo ipak ne može opravdati trajanje radnog spora preko sedam godina.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ali da je ipak svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem svog punomoćnika, doprineo da postupak duže traje. Na predlog punomoćnika tužioca nisu održana četiri ročišta, a jednom je podnesak kojim je uredio tužbeni zahtev dostavio neposredno na ročištu, što je iziskivalo da sud ne drži ročište i suprotnoj strani ostavi rok za izjašnjenje. Pored toga, punomoćnik podnosioca je preinačio tužbu isticanjem novih tužbenih zahteva, pa bez obzira na to što je to u okviru njegovih procesnih ovlašćenja, doprinelo je da se postupak produži, jer je zahtevalo novo ekonomsko veštačenje – dopunski nalaz veštaka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući uticaj na trajanje postupka duže od sedam godina i osam meseci za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, imalo je postupanje prvostepenog suda koji je prvu prvostepenu presudu, bez obzira na relativnu složenost postupka i preinačen tužbeni zahtev, doneo tek posle pet godina i jednog meseca. Međutim, i ova presuda je bila delimično ukinuta, pa je u ponovnom prvostepenom postupku doneta druga prvostepena presuda posle deset meseci, ali je i ona ispravljena nakon još dva meseca. Postupak po žalbi protiv te presude, ispravljene rešenjem, trajao je još deset meseci, i pravnosnažno je okončan delimičnim preinačenjem prvostepene presude. U svakom slučaju, ne može se prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom potraživanja iz radnog odnosa traje preko sedam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P1. 15/19 (ranije P1. 49/13). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i doneo Odluku kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, ali i složenost postupka i doprinos podnosioca, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine (dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

6. U pogledu istaknute povrede načela i prava iz člana 21. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, i to povodom odluke o visini pravnosnažno dosuđenih troškova parničnog postupka tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 197/20 od 26. oktobra 2020. godine, Ustavni sud nalazi, a imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, te činjenicu da su u predmetnoj parnici podnosiocu dosuđena tražena potraživanja iz radnog odnosa u celini, te tuženi obavezan na uplatu doprinosa, a što je bio osnovni razlog zbog koga je tražio sudsku zaštitu, da se nedosuđivanje troškova postupka u onom iznosu iz prvostepene presude, koji je tražen, bez obzira na subjektivni značaj koji ima za podnosioca ustavne žalbe, objektivno ne može smatrati pitanjem od ustavnopravnog značaja, niti se ustavnom žalbom pokreću pitanja koja su od opšteg ili šireg značaja za ostvarivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete na ime troškova parničnog postupka u iznosu od 177.500,00 dinara, koji odgovara razlici između troškova dosuđenih prvostepenom presudom i troškova pravnosnažno dosuđenih drugostepenom presudom, preinačenjem prvostepene presude u delu odluke o troškovima, Sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, s obzirom na to da je ova odluka doneta u postupku instancione kontrole, po žalbi tuženog protiv prvostepene presude u celini, u kojoj drugostepeni sud po službenoj dužnosti pazi o bitnim povredama Zakona o parničnom postupku, zbog čega je njegov zahtev za naknadu materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti