Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe bez ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Vučete Rakonjca protiv presuda redovnih sudova. Žalba je odbačena jer podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge, već je osporavao utvrđeno činjenično stanje i primenu prava, što nije u nadležnosti Ustavnog suda kao instancionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja zamenjuje predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vučete Rakonjca iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vučete Rakonjca izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41683/2010 od 13. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13416/10 od 14. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vučeta Rakonjac iz Beograda je 16. marta 2011. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Basare, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41683/2010 od 13. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13416/10 od 14. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da sudovi nisu imali dokaze za svoje odluke, jer tuženi odbija da pismeni ugovor ''podvede pod zakon, to jest da ga overi u sudu'', posebno jer je primio kupoprodajnu cenu u celosti, a tužilac je stupio u posed stana. Dalje se navodi da su sudovi zaštitili nesavesnog ugovarača, čime su povređena brojna osnovna načela Zakona o obligacionim odnosima i Ustava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodio postupak po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog Miraša Lazovića, radi utvrđenja prava svojine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41683/2010 od 13. aprila 2010. godine u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac vlasnik stana u Jajincima, ulica Voje Radića br. 29, u obliku kuće, ukupne površine 25 m2, što bi tuženi bio dužan priznati i trpeti da se tužilac, kao vlasnik, uknjiži u zemljišnim – katastarskim knjigama, dok je u drugom stavu izreke tužba odbačena u delu zahteva kojim je tužilac tražio da se obaveže da tuženom isplati iznos od 2.000 evra. Trećim stavom izreke obavezan je tužilac da nadoknadi tuženom troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13416/10 od 14. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju navedene presude se navodi: da je između tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao kupca, i tuženog kao prodavca 29. marta 2003. godine zaključen predugovor o prodaji i kupovini stana koji se nalazi u Jajincima, Voje Radića 29 u obliku kuće, površine 25 kvm; da prema članu 4. predugovora kupac isplaćuje prodavcu kaparu u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti; da član 6. predviđa da se data kapara uračunava u kupoprodajnu cenu, tako da na dan potpisivanja predugovora obaveza kupca je da prodavcu isplati još 5.000 evra; da je predugovor zaključen u pisanoj formi, a potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda; da nakon zaključenja predugovora, između stranaka nije došlo do zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetne nepokretnosti; da je prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na stanu, jer sporni predugovor ne predstavlja pravni osnov za sticanje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, te su pravilno primenjene odredbe člana 45. Zakona o obligacionim odnosima, člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim sudskim presudama povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pre svega zato što su sudovi pružili zaštitu nesavesnom ugovaraču, koji je, po mišljenju podnosioca, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, ali odbija da ga overi u sudu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe koje je u ustavnoj žalbi označeno. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude, koji su bili predmet razmatranja od strane drugostepenog suda, i u suštini osporava zakonitost navedenih sudskih presuda, ukazujući, pre svega, na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu prava.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne da kao instancioni sud ispituje zakonitost pojedinačnih akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine određenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu odnosno uskraćivanje. Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima, već podnosilac ustavne žalbe pred Ustavnim sudom osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu izvedenih dokaza na kojima se zasnivaju osporene presude, očekujući od Ustavnog suda da još jednom preispita njihovu zakonitost.

Ustavni sud je zaključio da su parnični sudovi u obrazloženju osporenih presuda naveli detaljne razloge za svoju odluku i zauzet stav zbog čega nije osnovan podnosiočev zahtev za utvrđenje prava svojine na stanu, pri čemu je Apelacioni sud u Beogradu jasno naveo da sporni predugovor, koji su zaključili tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, i tuženi, nije ugovor iz člana 454. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), u vezi člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti (''Službeni glasnik RS'', br. 42/98 i 111/09). Naime, u konkretnom slučaju, nije zaključen glavni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti na osnovu kojeg bi se moglo steći pravo svojine, što među strankama nije bilo sporno. Samim tim, ne može doći ni do konvalidacije pravnog posla, koju predviđa član 4. Zakona o prometu nepokretnosti.

Ovakav zaključak Apelacionog suda, Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, ocenjujući da su ugovarači zaključenjem predugovora, koji ne predstavlja osnov za sticanje prava svojine na nepokretnosti, u konkretnom slučaju, preuzeli samo obavezu da zaključe glavni ugovor, koji bi predstavljao pravni osnov za sticanje prava svojine, u smislu odredbi člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pri čemu su kapari koja se navodi u predugovoru izričito dali karakter odustanice. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu prava ''zagarantovanih čl. 18, 19, 21. i 22. Ustava'', Ustavni sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnim načelima na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovih načela akcesorne prirode, jer povrede tih načela mogu biti vezane samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji i povredi navedenih ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENjUJE

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe bez ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti