Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o povraćaju cene

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Apelacionog suda. Redovni sudovi su proizvoljno primenili pravo kada su dosudili zateznu kamatu tek od dana utvrđenja ništavosti ugovora, a ne od dana isplate.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . I . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. I . i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 4988/13 od 27. juna 2013. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2239/13 od 5. decembra 2013. godine, u delu u kojem je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu zakonske zatezne kamate, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2239/13 od 5. decembra 2013. godine, u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu i odlučeno o troškovima žalbenog postupka, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 4988/13 od 27. juna 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. I . iz Niša podne o je Ustavnom sudu, 11. februara 2014. godine, preko punomoćnika S. S , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 4988/13 od 27. juna 2013. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2239/13 od 5. decembra 2013. godine, u delu u kojem je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca za isplatu zakonske zatezne kamate, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca radi povraćaja kupoprodajne cene isplaćene po ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti, čija ništavost je utvrđena sudskom odlukom. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, presudom Osnovnog suda u Nišu P. 4988/13 od 27. juna 2013. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2239/13 od 5. decembra 2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev za isplatu određenog novčanog iznosa na ime povraćaja kupoprodajne cene, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. novembra 2008. godine, dok je tužbeni zahtev podnosioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 3. novembra 1997. do 19. novembra 2008. godine odbijen kao neosnovan. Podnosilac ustavne žalbe, pre svega, osporava ocenu postupajućih sudova da je tuženi postao nesavestan od momenta donošenja sudske odluke kojom je utvrđena ništavost ugovora, te da mu od tog momenta i pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu. Podnosilac je naveo da su postupajući sudovi propustili da ocene sve okolnosti od značaja za utvrđivanje savesnosti tuženog, a što nalaže princip pravičnosti. S tim u vezi, podnosilac je istakao da su redovni sudovi bili u obavezi da se upuste u ocenu savesnosti ugovornih strana, a u sklopu sveukupnog ponašanja ugovornih strana i ispunjenja ugovornih obaveza, a posebno da su morali da cene da predaja nepokretnosti koja je bila predmet kupoprodaje nikad nije izvršena. Prvostepeni sud je, prema navodima podnosioca, ocenio da ta činjenica nije od uticaja na odluku suda, jer je u ovoj pravnoj stvari predmet spora povraćaj kupoprodajne cene, dok se drugostepeni sud nije ni osvrnuo na takve žalbene navode. Stoga podnosilac smatra da su postupajući sudovi propustili da obrazlože osporene odluke na način koji zadovoljava standard pravičnog suđenja. Takođe, podnosilac je naveo da je prvostepeni sud propustio da utvrdi i da je tuženi bio nesavestan od momenta zaključenja predugovora i ugovora o kupoprodaji, jer je on očigledno znao da je ugovor o poklonu, a koji je prethodio ugovoru o kupoprodaji, ništav. Podnosilac smatra da razlozi pravičnosti, pored odredaba materijalnog prava, nalažu da se on u punom kapacitetu namiri po osnovu predatog novca tuženima i da mu se vrati novac koji je dao sa pripadajućom kamatom za čitav period, a ne samo od dana kada je utvrđena ništavost ugovora. Podnosilac je istakao da ništavost pravnog posla nije nastala usled okolnosti koje se ne mogu pripisati tuženima, već upravo suprotno, da su oni isključivo odgovorni za ništavost ugovora i da su zato nesavesni od njegovog zaključenja. Prema navodima podnosioca, sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, tj, nisu pravilno primenili odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima i nisu primenili odredbu člana 109. istog zakona. Iz navedenih razloga, podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje. Pored toga, podnosilac je istakao da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na imovinu, navodeći da je on imao na zakonu zasnovano očekivanje da će u sudskom postupku ostvariti pravo na povraćaj kupoprodajne cene. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenim presudama povređena označena ustavna prava, kao i da poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži drugostepenom sudu da ponovo odluči o njegovoj žalbi. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 4988/13 od 27. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezani su tuženi D. M . i S . M . da tužiocu B . I, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime povraćaja kupoprodajne cene isplaćene po ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti, overenom kod Opštinskog suda u Nišu Ov. broj 2271/98 od 23. juna 1998. godine, isplate iznos od 600.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. novembra 2008. godine do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 3. novembra 1997. do 19. novembra 2008. godine odbijen kao neosnovan. U stavu drugom izreke ove presude obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove postupka u određenom novčanom iznosu. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da tužilac tužbom traži povraćaj kupoprodajne cene isplaćene po osnovu ništavog kupoprodajnog ugovora, ističući da je prodavac odgovoran za pravne nedostatke nepokretnosti i ispravnost dokumentacije koja prati nepokretnosti; da je tužilac istakao da je ugovor o kupoprodaji poništen iz razloga što je zemljište na kojem se objekat nalazi bilo u nedozvoljenom prometu između poklonodavca i poklonoprimca – prvotuženog, te da je on kao prodavac morao da zna da promet takvog zemljišta nije dozvoljen, a da je zaključenim kupoprodajnim ugovorom garantovao pravo svojine; da je tužilac u tužbi naveo i da predaja nepokretnosti nikad nije izvršena i da su tuženi odbili da mu predaju nepokretnost, te da je stoga neodrživ stav da su tuženi bili savesni do donošenja sudske odluke kojom je utvrđena ništavost ugovora; da je sud, na osnovu sprovedenog postupka, utvrdio da su stranke 3. novembra 1997. godine zaključile i overile predugovor o kupoprodaji nepokretnosti kojim prodavci – tuženi prodaju označenu nedovršenu porodičnu stambenu zgradu u Nišu za cenu od 600.000,00 dinara i određenu stambenu zgradu za cenu od 160.000,00 dinara; da je predugovorom predviđeno da će kupoprodajna cena biti isplaćena na dan overe predugovora, kao i da prodavci potpisom ugovora priznaju da su primili kupoprodajnu cenu; da su se prodavci predugovorom obavezali da prodate nepokretnosti predaju kupcu u roku od šest meseci, te da je predviđeno zaključenje ugovora o prodaji navedenih nepokretnosti i njegova overa po pribavljanju odgovarajuće dokumentacije podobne za overu i prenos prava svojine; da su 4, 6. i 9. novembra 1997. godine potpisane priznanice od strane prvotuženog o primljenim iznosima na ime kupovine kuće; da je prvotuženi 7. novembra 1997. godine dao i overio ovlašćenje advokatu S. C. da u njegovo ime i za njegov račun potpiše ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, uključujući i nedovršenu stambenu zgradu, u skladu sa predugovorom, kao i da ugovor može overiti kod suda i preduzeti sve radnje oko pribavljanja dokumentacije za prenos nepokretnosti i da izvrši promenu prava vlasništva; da je 21. maja 1998. godine pred Opštinskim sudom u Nišu overen ugovor o poklonu, pod brojem Ov.1342/98, zaključen između L. Z, Z . Z . i Z . R, kao poklonodavaca, i D . M . - tuženog, kao poklonoprimca, a čiji predmet je deo katastarske parcele na kojoj se nalazi nedovršena porodična stambena zgrada; da je rešenjem Ministarstva finansija RS – Sektor za imovinsko-pravne poslove od 30. oktobra 1997. godine odobreno zaključenje ugovora o kupoprodaji, između ostalog, i predmetne nepokretnosti, između prvotuženog kao prodavca i tužioca kao kupca; da je 29. juna 1998. godine pred Opštinskim sudom u Nišu, pod brojem Ov. 2271/98, overen ugovor o kupoprodaji predmetne vanknjižne nepokretnosti za cenu od 600.000,00 dinara koja je u celosti isplaćena 3. novembra 1997. godine, te je prodavac obavezan da na dan overe ugovora preda kupcu u svojinu i državinu nepokretnost; da je tužilac 29. novembra 2001. godine, zbog neizvršavanja obaveze predaje predmetne nepokretnosti, podneo tužbu sudu tražeći, između ostalog, i predaju nepokretnosti; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 7824/06 od 17. jula 2008. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca i da je tuženi obavezan da mu preda u svojinu i državinu predmetnu nepokretnost; da je na osnovu navedene presude doneto i rešenje o izvršenju I. 830/09 od 6. februara 2009. godine, koje nije sprovedeno; da su 21. oktobra 2002. godine S . M . – drugotužena, N . M . i G . M . podnele tužbu protiv D . M . – prvotuženog radi utvrđenja prava svojine na predmetnoj katastarskoj parceli i porodičnoj stambenoj zgradi i poništaja kupoprodajnog ugovora zaključenog između prvotuženog i tužioca, te da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 6025/02 od 14. decembra 2005. godine odbijen njihov tužbeni zahtev u celosti; da je Grad Niš 14. februara 2005. godine podneo tužbu protiv tuženih L . Z, Z . Z, Z . R, D . M . – prvotuženog i B . I . – tužioca radi utvrđenja ništavosti napred navedenih ugovora o poklonu i ugovora o kupoprodaji, te da je presudom Vrhovnog suda Srbije Gzz. 14/08 od 19. novembra 2008. godine usvojen zahtev za zaštitu zakonitosti i ukinute su prvostepena i drugostepena presuda, te je utvrđeno da su ništavi predmetni ugovor o poklonu i ugovor o kupoprodaji; da je u predmetu P. 7824/06, po predlogu prvotuženog, dozvoljeno ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka i da su ukinute prethodno donete presude, te je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 124/10 od 28. maja 2010. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi predaju u svojinu i državinu predmetnu nepokretnost, sa pravom korišćenja dvorišta; da je u postupku utvrđeno i da je prvotuženi nudio tužiocu stan u izgradnji u Beogradu radi regulisanja spornih odnosa, te da je 11. oktobra 2000. godine zaključen i ugovor o kupoprodaji navedenog stana između prvotuženog kao prodavca i tužiočevog oca kao kupca, ali da navedeni ugovor faktički nije realizovan; da je prvotuženi naveo da je došlo do kašnjenja u gradnji navedenog stana, a da mu stan nije ni trebao, te da je odustao od ugovora sa stambenom zadrugom i da mu je vraćen novac; da je sud, na osnovu napred utvrđenog činjeničnog stanja, našao da je tužbeni zahtev osnovan; da je sud imao u vidu da je utvrđena ništavost predmetnog ugovora o kupoprodaji usled toga što je prethodno zaključeni ugovor o poklonu, na osnovu koga je prvotuženi stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, zaključen protivno prinudnim propisima, kao i okolnost da je upravo prvotuženi ovlastio advokata za pribavljanje dokumentacije za prenos vlasništva; da su, stoga, tuženi u obavezi da izvrše povraćaj datog po osnovu ništavog ugovora o kupoprodaji, shodno članu 104. Zakona o obligacionim odnosima; da se restitucija, kada je u pitanju ništav ugovor o kupoprodaji, postiže povraćajem stvari koja je predmet ništavog ugovora od strane kupca i povraćajem kupoprodajne cene od strane prodavca; da predaja nepokretnosti, u konkretnom slučaju, nije izvršena, te navedeno i nije predmet spora, a prodavac je u obavezi da kupcu vrati primljenu svotu novca na ime kupoprodajne cene; da je pravni osnov tužiočevog potraživanje sticanje bez osnova, te je obim vraćanja propisan članom 214. Zakona o obligacionim odnosima; da pravo na naplatu zakonske zatezne kamate, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom, zavisi od savesnosti sticaoca; da je osnov za držanje primljenog iznosa otpao danom donošenja presude Vrhovnog suda Gzz. 14/08 od 19. novembra 2008. godine, te su tuženi tada i postali nesavesni; da tužilac, stoga, ima pravo na povraćaj stečenog bez osnova sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. novembra 2008. godine; da je sud cenio navod tužioca da mu tuženi nisu predali predmetnu nepokretnost po zaključenju kupoprodajnog ugovora, a koje navode potvrđuju izvedeni dokazi; da je, međutim, u ovoj pravnoj stvari predmet spora povraćaj kupoprodajne cene, to je navedeno bez uticaja na drugačiju odluku suda, budući da sticalac postaje nesavestan od dana kada je otpao pravni osnov po kome je isplata izvršena.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2239/13 od 5. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih i potvrđena je prvostepena presuda, dok je, u stavu drugom izreke, odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da tužilac žalbom pobija prvostepenu presudu, u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, i to zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i da je pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci pobijane presude, dajući za svoju odluku pravilne i jasne razloge koje prihvata i Apelacioni sud; da kada je u pitanju obim vraćanja onog što je stečeno bez osnova zbog utvrđene ništavosti ugovora i isplata zakonske zatezne kamate, pravilno je prvostepeni sud odlučio, na osnovu čl. 104. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, vodeći računa o savesnosti ugovornih strana; da je, u tom smislu, pravilno utvrđeno da je danom donošenja presude Vrhovnog suda Srbije Gzz. 14/08 od 19. novembra 2008. godine otpao osnov za držanje primljenog novca od strane tuženih i da su oni tada postali nesavesni, pa ih je pravilno obavezao na povraćaj kupoprodajne cene u utvrđenom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja navedene presude; da je Apelacioni sud cenio žalbene navode tužioca kojima ističe da su tuženi nesavesni od dana zaključenja ugovora kada su primili novac na ime isplate kupoprodajne cene, te da nisu nikada izvršili predaju nepokretnosti, kao i da snose krivicu za zaključenje ništavog ugovora, s obzirom na to da su znali za razloge ništavosti ugovora o poklonu kojim je prvotuženi stekao predmetnu parcelu, a koja je bila predmet prodaje sa porodičnom stambenom zgradom na njoj, ali je uprkos tome prodao tužiocu i od njega primio određeni novčani iznos na ime kupoprodajne cene; da je drugostepeni sud ocenio da su takvi žalbeni navodi neosnovani, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, činjenicu da su obe ugovorne strane dale punomoćja advokatima za overu ugovora o kupoprodaji, da je prvotuženi svom advokatu dao punomoćje i za pribavljanje potrebne dokumentacije za overu ugovora i prenos prava na nepokretnosti, da je od strane nadležnog ministarstva izdato odobrenje za zaključenje ugovora, da su vođeni brojni sporovi između stranaka i da je Vrhovni sud, postupajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, svojom presudom utvrdio ništavost predmetnih ugovora o poklonu i ugovora o kupoprodaji; da su, kod takvog stanja stvari, tuženi postali nesavesni 19. novembra 2008. godine - danom donošenja presude Vrhovnog suda, pa su od toga dana i dužni da plate zakonsku zateznu kamatu na iznos kupoprodajne cene koju su dužni da vrate, u smislu člana 104. st. 1. i 3. i člana 214. Zakona o obligacionim odnosima; da je, stoga, pravilno odbijen tužbeni zahtev za isplatu kamate za period od 3. novembra 1997. godine do 19. novembra 2008. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), propisano je: da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (član 104. stav 1.); da, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište (član 104. stav 2.); da će sud prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima (član 104. stav 3.); da je ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovoran svome saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti (član 108.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (član 210. stav 1.); da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210. stav 2.); da se, kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na tome da su postupajući sudovi nepravilno ocenili momenat od kada je tuženi postao nesavestan, a što je dovelo i do proizvoljne primene prava prilikom odlučivanja o zakonskoj zateznoj kamati. Takođe, podnosilac je istakao da su sudovi propustili da odgovore na ključne argumente koje je izneo tokom postupka, te da stoga osporene presude nisu obrazložene na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja.

Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, stav 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).

Polazeći od toga da je, u konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku povraćaj kupoprodajne cene i isplata zakonske zatezne kamate po osnovu utvrđene ništavosti ugovora o prodaji nepokretnosti, Ustavni sud je najpre pošao od toga da su za odlučivanje o predmetnom sporu relevantne, pre svega, odredbe člana 104. ZOO kojima je uređeno pitanje posledica ništavosti ugovora i odredbe člana 214. kojim a je uređeno pitanje obima vraćanja (restitucije) kod pravno neosnovanog obogaćenja.

Prema odredbama člana 104. ZOO, jedna od pravnih posledica ništavosti ugovora je uspostavljanje pređašnjeg stanja (restitucija). Naime, odredbom člana 104. stav 1. ZOO je propisano da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. Međutim, navedenom zakonskom odredbom nije uređeno pitanje plaćanja kamate na novčani iznos koji se ima vratiti po osnovu utvrđene ništavosti ugovora, te se u skladu sa ustaljenom sudskom praksom redovnih sudova, na pitanje kamate u ovom slučaju, shodno primenjuje odredba člana 214. ZOO kojom je uređeno pitanje plaćanje zatezne kamate u slučaju sticanja bez osnova.

Odredbom člana 214. ZOO propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, mora se platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Prema navedenom zakonskom rešenju, sledi da se prilikom odlučivanja o zateznoj kamati mora voditi računa o savesnosti sticaoca. Saglasno pravnoj teoriji i praksi, smatra se da je sticalac nesavestan ako je znao, ili je prema okolnostima, a pri upotrebi pažnje prosečno pažljivog čoveka, mogao znati da se pravno neosnovano obogatio na račun drugog lica. Pri tome, sticalac može biti nesavestan od početka, tj. od trenutka kada se neosnovano obogatio, ali može u početku i biti savestan, pa u jednom kasnijem momentu postati nesavestan. Stoga je pitanje savesnosti, odnosno nesavesnosti sticaoca faktičko pitanje koje se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju pravno neosnovanog obogaćenja.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i pravno shvatanje zauzeto na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 29. januara 1991. godine, prema kome, u slučaju restitucije prodavac vraća kupcu iznos pravične cene sa zateznom kamatom od dana donošenja sudske odluke do dana vraćanja cene. U obrazloženju tog pravnog shvatanja je navedeno da restitucija, predviđena odredbom člana 104. stav 1. ZOO, u suštini, znači uspostavljanje u imovini ugovornih strana onog stanja koje je bilo pre zaključenja ugovora. To se postiže na taj način što svaka strana vraća ono što je po osnovu ništavog ugovoru primila, te u tom slučaju prodavac vraća cenu kupcu. S tim u vezi, istaknuto je da ako se u uslovima visoke inflacije vraća svota novca koja je ranije primljena, strane se mogu naći u krajnje neravnopravnom položaju, čime se ozbiljno dovodi u pitanje načelo jednakosti. Stoga je sud dužan da, polazeći od navedenog načela i smisla restitucije, obezbedi da se stranke nakon utvrđivanja ništavosti ugovora nađu u materijalnoj situaciji u kojoj su bile pre zaključivanja takvog ugovora. Naime, to proizlazi i iz dubljeg smisla odredbe člana 104. stav 1. ZOO, po kojoj se, ako vraćanje nije moguće, ili ako se priroda onog što je dato protivi vraćanju, ima dosuditi naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. U tom kontekstu je navedeno, da šta je, pak, pravična cena sud će oceniti s obzirom na sve okolnosti slučaja, te da pri tome, mora imati u vidu kolika je bila tržišna cena stvari u vreme prodaje, da li je stvar plaćena po tržišnoj ceni ili ne, kolika je tržišna cena stvari u vreme donošenja sudske odluke, kao i ostale okolnosti od značaja za otklanjanje ništavosti ugovora i obezbeđenje ravnopravnog položaja stranaka.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u osporenoj presudi, pozivajući se na odredbu člana 214. ZOO, zauzeo stav da tužiocu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu od dana donošenja presude Vrhovnog suda Srbije Gzz. 14/08 od 19. novembra 2008. godine, kojom je utvrđena ništavost predmetnog ugovora o kupoprodaji, budući da je od toga dana otpao osnov za držanje primljenog novca i da su tuženi od tog dana postali nesavesni. Takođe, prvostepeni sud je ocenio da su navodi tužioca da tuženi nije izvršio predaju nepokretnosti bez značaja, budući da je predmet ovog spora povraćaj kupoprodajne cene, te da sticalac postaje nesavestan danom kada je pravni osnov po kome je isplata izvršena otpao. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se prvostepeni sud nije posebno bavio utvrđivanjem savesnosti, odnosno nesavesnosti tuženog, niti je posebno razmatrao navode tužioca kojima je ukazivano na nesavesnost tuženog, smatrajući da sticalac postaje nesavestan tek od trenutka utvrđenja ništavosti ugovora. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi ocenio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i da je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku pravilne i jasne razloge koje prihvata i Apelacioni sud. Po oceni Ustavnog suda, navedeni pravni stav prvostepenog suda o momentu kada sticalac postaje nesavestan u slučaju neosnovanog obogaćenja nastalog po osnovu ništavog ugovora, a koji je formalno potvrdio i drugostepeni sud, nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, ništav ugovor, po samom zakonu, ne proizvodi pravno dejstvo i sudska odluka kojom se utvrđuje ništavost ugovora ima samo deklarativni karakter. Prema tome, kada je reč o isplati kupoprodajne cene po osnovu ništavog ugovora, do neosnovanog obogaćenja dolazi u trenutku kada je cena plaćena, a ne u trenutku kada je utvrđena ništavost ugovora, te se i savesnost mora ceniti od momenta zaključenja ugovora. Stoga, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud, radi pravilne primene odredbe člana 214. ZOO, morao da utvrdi da li je tuženi bio nesavestan i pre utvrđenja ništavosti ugovora, a ovo posebno ako se ima u vidu da je tužilac tokom postupka upravo tvrdio da je tuženi bio nesavestan već u momentu zaključenja ugovora.

Nadalje, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud, i pored toga što je ocenio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i da je pravilno primenio materijalno pravo, razmatrao žalbene navode tužioca kojima ističe da je tuženi bio nesavestan od dana zaključenja ugovora i da snosi krivicu za zaključenje ništavog ugovora. Drugostepeni sud je našao da su takvi žalbeni navodi tužioca neosnovani, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, pri čemu je posebno istakao činjenicu da je tuženi svom advokatu dao punomoćje i za pribavljanje potrebne dokumentacije za overu predmetnog ugovora, prenos nepokretnosti i promenu prava vlasništva, da je od strane nadležnog ministarstva dato odobrenje za zaključenje ugovora, da su vođeni brojni sporovi između stranaka, te da je Vrhovni sud, postupajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, poništio predmetni ugovor o kupoprodaji. Stoga je drugostepeni sud zaključio da su tuženi postali nesvesni 19. novembra 2008. godine kada je doneta presuda Vrhovnog suda Srbije, te da su od toga dana i dužni da plate zakonsku zateznu kamatu na iznos kupoprodajne cene koju su dužni da vrate. Na taj način se drugostepeni sud bavio i utvrđivanjem savesnosti tuženog od momenta zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji, a što je prvostepeni sud propustio da učini. Međutim, Ustavni sud nalazi da je takva ocena drugostepenog suda paušalna, te da drugostepeni sud nije dao dovoljne razloge kojim bi opravdao takav pravni zaključak. Naime, drugostepeni sud se samo pozvao na određene činjenice utvrđene u postupku, a da ih pri tome nije posebno cenio, niti je obrazložio na koji način je iz tih činjenica utvrdio da je tuženi bio savestan sticalac sve do momenta utvrđenja ništavosti ugovora. U situaciji kada je, kao u konkretnom slučaju, utvrđeno da je predmetni ugovor o kupoprodaji ništav iz razloga što je utvrđena ništavost ugovora o poklonu, koji je ranije zaključen između tuženog i drugih lica, da su vođeni brojni sporovi povodom predmetnog ugovora i predmetne nepokretnosti, te da je nesumnjivo utvrđeno da tuženi nije izvršio svoju obavezu predaje stvari iz predmetnog ugovora, a na šta je tužilac ukazivao i tokom prvostepenog postupka i u žalbi, Ustavni sud smatra da je za pravilnu primenu odredbe člana 214. ZOO bilo neophodno suštinski razmotriti sve te činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu savesnosti tuženog. Pri tome, Ustavni sud napominje da sticalac može biti nesavestan od početka, tj. od trenutka kada se neosnovano obogatio, ali to može postati i u nekom kasnijem momentu. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, nerazmatranje pitanja koja su od ključnog značaja za primenu merodavnog prava, dovelo do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, te posledično i do proizvoljnog pravnog zaključka suda o momentu kada je tuženi postao nesavestan i od kada je dužan da plati zakonsku zateznu kamatu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 4988/13 od 27. juna 2013. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2239/13 od 5. decembra 2013. godine, u delu u kojem je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca za isplatu zakonske zatezne kamate, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu i odlučeno o troškovima žalbenog postupka, i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 4988/13 od 27. juna 2013. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi tužioca protiv prvostepene presude, zbog čega je Sud takav zahtev podnosioca odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, to nije posebno cenio navode podnosioca o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

7. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o povraćaju cene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti