Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Višeg suda jer je pogrešno zahtevao dokazivanje uzročne veze kod objektivne odgovornosti države za štetu zbog nerazumno dugog stečajnog postupka nad društvenim preduzećem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. T . iz sela Oraovica, opština Grdelica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 20 23. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. T . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 462/18 od 6. septembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 462/18 od 6. septembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 88/17 od 15. maja 2018. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. T . iz sela Oraovica, opština Grdelica, je preko punomoćnika S. N, advokata iz Leskovca, 13. februara 2017. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 28. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 177/08 i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 34/11.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u L eskovcu P1. 188/07, pred istim sudom pokrenuo izvršni postupak I. 177/08 radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa prema izvršnom dužniku Društvenom preduzeću „I.“ Grdelica, u kome nije naplatio svoje potraživanje; da je nad navedenim preduzećem 1. februara 2011. godine pred Privrednim sudom u Leskovcu otvoren stečajni postupak St. 34/11, u kome je podnosiocu priznato i utvrđeno prijavljeno potraživanje; da Privredni sud u Leskovcu ni nakon više godina od otvaranja stečajnog postupka nije preduzimao nikakve radnje kako bi se isti što pre okončao, te je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 st. 718/16 od 5. avgusta 2016. godine, po prigovoru podnosioca, utvrđeno da mu je u predmetnom stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da stečajni postupak, koji je po zakonu hitan, nije okončan ni nakon sedam godina od dana pokretanja ; da prema stavovima u odlukama Evropskog suda za ljudska prava koje se navode u ustavnoj žalbi, za štetu koju je pretrpeo podnosilac odgovara država. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu u postupku izvršenja i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu povređeno ustavno pravo na imovinu i dosudi mu naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u navedenom stečajnom postupku, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

Dopunom ustavne žalbe od 28. septembra 2018. godine, podnosilac je dostavio Ustavnom sudu presudu Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 462/18 od 6. septembra 2018. godine, kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, ukazujući na celovitost parničnog postupka za naknadu materijalne štete i postupaka koji su mu prethodili , a koje je podnosilac vodio radi naplate svog potraživanja iz radnog odnosa i u kojima je podnosiocu usled nedelotvornog postupanja suda povređeno pravo na imovinu zbog nemogućnosti da naplati svoje utvrđeno novčano potraživanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 st. 718/16 od 5. avgusta 2016. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno da je u postupku koji se vodi kod Privrednog suda u Leskovcu u predmetu St. 34/11 povređeno pravo predlagača na suđenje u r azumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i naloženo postupajućim sudijama Privrednog suda u Leskovcu da preduzmu sve mere kako bi se stečajni postupak St. 34/11 okončao u najkraćem roku.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 88/17 od 15. maja 2018. godine, stavom prvim izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca koji m je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, Visoki savet sudstva, Privredni sud u Leskovcu da tužiocu na ime naknade imovinske štete koja mu je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos priznat od strane stečajnog sudije Privrednog suda u Leskovcu od 820.000,23 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana otvaranja stečaja St. 34/11 dana 12. aprila 2011 godine pa do konačne isplate, a stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 6.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 462/18 od 6. septembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 88/17 od 15. maja 2018. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete, obrazlažući svoj stav da tužilačka strana nije dokazala odgovornost tužene za spornu štetu, niti pak samu visinu štete; da potraživanje imovinske štete podrazumeva da tužilačka strana, po opštim principima odštetnog prava i pravilima propisanim odredbama Zakona o obligacionim odnosima mora da dokaže uzročnu vezu između postupanja Privrednog suda u Leskovcu i nastupanja štete, što je uslov za utvrđivanje odgovornosti za naknadu štete; da tužilačka strana očig ledno pogrešno smatra da je dovoljno samo postojanje odluke o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, što ni u kom slučaju ne uspostavlja potrebnu uzročnu vezu između povede prava na suđenje u razumnom roku i nastupanja štete; da kako ovu činjenicu tužilačka strana uopšte nije dokazivala pravilan je stav prvostepenog suda o neosnovanosti tuženog zahteva, odnosno da nije dokazan osnov odgovornosti za spornu imovinsku štetu; da su samim tim pravilno primenjene odredbe člana 172. u vezi sa čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje se u obrazloženju navodi: da se neosnovano žalbom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, jer za ostvarenje prava na naknadu imovinske štete nije dovoljno samo postojanje odluke o utvrđenju povrede prava na suđenje u razumnom roku, već je potrebno u svakom konkretnom slučaju dokazivati postojanje uzročne veze između kršenja prava na suđenje u razumnom roku i nastupanja štete, a tek potom utvrđivati činjenice od kojih zavisi visina pretrpljene štete; da kako tužilačka strana nije postupila na izloženi način, to i nije dokazala osnovanost ovog zahteva, kako pravilno zaključuje Osnovni sud.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano: da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku: prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak (član 11. stav 1.); da istim rešenjem predsednik suda određuje rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. stav 2.); da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena (član 22. stav 1.); da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena – kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2.); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1.); da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) (član 31. stav 2.); da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna (član 31. stav 3.); da novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete isplaćuje sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku (član 32.).

4.1. Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete.

U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije , predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije , predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.), a što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital (videti odluku u predmetu Milunović i Čekrlić protiv Srbije , predstavke br. 3716/09 i 38051/09, od 17. maja 2011. godine, st. 61.). U tom kontekstu, Evropski sud je stao na stanovište da kada je reč o izvršenju pravnosnažnih sudskih odluka donetih protiv države ili subjekata koji ne uživaju „dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države“, nedostatak sopstvenih sredstava ili nemaštinu dužnika država ne može da navodi kao opravdanje za neizvršenje tih odluka. Dalje, prema stavu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju , podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u navedenim predmetima Kačapor i drugi protiv Srbije , st. 123–126. i Crnišanin i drugi protiv Srbije , stav 139, kao i u predmetu Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11, od 22. oktobra 2013. godine, stav 47.).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije, predstavke br. 43815/17… 6256/18, od 27. avgusta 2019. godine. U navedenoj presudi Evropski sud je konstatovao da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo (saglasno relevantnim odredbama Zakona o stečaju), te je stoga zaključio da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. Evropski sud je dalje naveo da iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje se primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

4.2. Za odlučivanje u konkretnom slučaju od značaja je i dosadašnja praksa Ustavnog suda u predmetima u kojima je ustavna žalba izjavljena zbog nenamirenja potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom i/ili stečajnom postupku prema dužniku koji je privredno društvo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Ustavni sud je u tim predmetima, uvažavajući praksu Evropskog suda, usvajao ustavne žalbe i utvrđivao povredu prava na imovinu, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni. Uslov za utvrđenje povrede prava na imovinu i posledično prava na naknadu materijalne štete je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u osporenom sudskom postupku, bilo da je Ustavni sud sam utvrdio, ili da je to učinio nadležni sud svojom odlukom u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, saglasno Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojim je bilo predviđeno da se zaštita prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudom (čl. 8a do 8v). Prema stanovištu Ustavnog suda, propust nadležnog suda da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca ustavne žalbe utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom protiv izvršnog, odnosno stečajnog dužnika, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, predstavlja povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava, usled čega podnosilac ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, a koji mu u tom postupku nije isplaćen (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službenom glasniku RS“, broj 40/15), kojim je uređena zaštita prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku, Ustavni sud je zauzeo stav da stranka, saglasno odredbi člana 31. stav 1. navedenog zakona, čiji je prigovor za ubrzavanje postupka usvojen, ima pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, čime se suštinski ostvaruje i zaštita Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Saglasno tome, Ustavni sud je u postupku ispitivanja pretpostavki za odlučivanje o ustavnim žalbama izjavljenim zbog povrede prava na imovinu u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, konstatovao da podnosioci pre obraćanja Ustavnom sudu nisu iskoristili Zakonom propisano sredstvo za zaštitu svojih prava u postupku pred nadležnim sudom, te je ocenio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka (videti npr. odluke Už-2040/2016 od 24. decembra 2018. godine, Už-5575/2018 od 26. septembra 2019. godine i Už-1013/2018 od 16. septembra 2021. godine, objavljene na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

4.3. Ustavni sud ukazuje i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine, prema kome: Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je u drugoj polovini 2019. godine i tokom 2020. i 2021. godine podnet veći broj ustavnih žalbi protiv presuda kojima je pravnosnažno usvojen zahtev za naknadu imovinske štete, izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, na ime glavnog duga, a odbijen u delu u kome je odlučivano o zakonskoj zateznoj kamati. Podnosioci su osporili te presude u delu kojim je odbijen njihov zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na glavni dug nakon otvaranja stečajnog postupka. Ustavni sud konstatuje da su sudovi u tim presudama, povodom suštinski identičnog pravnog pitanja, zauzeli stav da je tužena Republika Srbija odgovorna za imovinsku štetu prouzrokovanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetnim stečajnim postupcima. Među osporenim sudskim odlukama su i odluke koje je doneo Osnovni sud u Leskovcu i Viši sud u Leskovcu u drugoj polovini 2019, odnosno u toku 2020. godine. Obrazlažući takvu svoju ocenu, sudovi se u odlukama pozivaju na stavove izražene u praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, koji su prethodno navedeni u ovoj odluci. U pojedinim presudama sudovi ukazuju i na pomenuti Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine. U pogledu prava na zakonsku zateznu kamatu na glavni dug, sudovi se u prilog svojoj oceni o neosnovanosti takvog zahteva pozivaju i na stavove iznete u presudi Evropskog suda u predmetu Stevanović i drugi protiv Srbije. S tim u vezi, ukazuje se da je Ustavni sud, po pravilu, odbacivao ustavne žalbe kojima se osporavaju sudske odluke u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, nalazeći da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava (videti npr. Odluku Už-5643/2020 od 28. oktobra 2021. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac tvrdnju o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u suštini, zasniva na navodima kojima ukazuje na nedelotvorno postupanje nadležnih sudova kao uzrok materijalne štete koju podnosilac trpi usled nemogućnosti da naplati svoje potraživanje i time ukazujući na nepravičnu primenu merodavnog prava od strane Višeg suda u Leskovcu prilikom odlučivanja o njegovom tužbenom zahtevu. Iako se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osnovanost navoda podnosioca treba ispitati u okviru ustavnopravnih garancija prava na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od činjenica utvrđenih u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud konstatuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca za naknadu imovinske štete nastale zbog nenamirenja njegovog potraživanja iz radnog odnosa u predmetnom stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom „I .“ DOO Grdelica u stečaju, a koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital. Viši sud u Leskovcu je pravnosnažno odbio tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete, iz razloga što je ocenio da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je pretrpeo imovinsku štetu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalb e kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku kao uzrok štete koju trpi podnosilac i time dovodi u pitanje pravičnost primene materijalnog prava, Ustavni sud je pošao od navedenih odredaba Ustava i Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao i relevantne prakse Evropskog suda i ustavnosudske prakse. Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno je pravo stranke da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, čime je propisan pravni put za ostvarivanje prava na naknadu ove vrste imovinske štete. Navedenim Zakonom je propisano da sud prilikom odlučivanja o predmetnoj tužbi primenjuje odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, kao i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku. Uz to, propisano je da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu objektivna.

Međutim, kada je reč o naknadi imovinske štete nastale zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome svojstvo izvršnog, odnosno stečajnog dužnika ima privredno društvo koje je u vreme nastanka obveze imalo pretežan društveni, odnosno državni kapital, treba imati u vidu i napred navedene stavove Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države i prava na naknadu imovinske štete u tim slučajevima, a koje je dosledno prihvatio i Ustavni sud u svojoj praksi. Prema stanovištu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili njenog Protokola broj 1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama. Uzimajući u obzir praksu Evropskog suda, Ustavni sud je u svojim odlukama, u cilju otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, utvrđivao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu.

Po oceni Ustavnog suda, sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Dakle, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud naglašava da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-9242/2020 (Už-2583/2017) od 7. aprila 2022. godine.

Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu da su, u međuvremenu, i nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda i Ustavnog suda, kao i na navedeni Zaključak Vrhovnog kasacionog suda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da Viši sud u Leskovcu u osporenoj presud i nije na ustavnopravno prihvatljiv način tumačio odredbe merodavnog materijalnog prava o odgovornosti tužene Republike Srbije za naknadu imovinske štete, kada je ocenio da podnosilac kao tuži lac ni je dokazao postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu podnosiocu ustavne žalb e povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu podnosioca u ovom delu , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 462/18 od 6. septembra 2018. godine i određivanjem da Viši sud u Leskovcu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 88/17 od 15. maja 2018. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, tako da će se o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene prava o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti