Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu štete, dok se ostali navodi žalbe odbijaju kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dimitrija Tomanovića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se kao ustavna žalba Dimitrija Tomanovića iz Čačka i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku P. 179/98 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dimitrije Tomanović iz Čačka podneo je 14. oktobra 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku P. 179/98, kao i protiv presude Opštinskog suda u Čačku P. 179/98 od 3. decembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Čačku Gž. 741//08 od 9. jula 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na mirno uživanje svojine, prava na pravnu pomoć, prava na zdravu životnu sredinu, načela ravnopravnosti svih oblika svojine, prava na korišćenje gradskog građevinskog zemljišta i načela sudske odluke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36, 58, 67, 74, 86, 88. i 145. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno poziva i na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i „protokol 11 član 1. uz konvenciju“.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je donošenje osporenih presuda trajalo nerazumno dugo, kao i da drugostepeni sud nije odlučio o svim žalbenim navodima i dokazima koji su mu dostavljeni čime je došlo do povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava; da je osporenim presudama dozvoljeno da oluci suseda bez potrebe budu postavljeni na njegovu kuću i nanose štetu, usled čega mu je povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 58. Ustava; da mu sudovi nisu priznali troškove advokata koje je imao u periodu od 1998. do 2006. godine, kao ni troškove veštačenja, niti je obezbedio suđenje u kontinuitetu, pa mu je na taj način povređeno pravo iz člana 67. Ustava; da je osporenim presudama onemogućen da spreči izlivanje vode u svoje dvorište, usled čega mu je povređeno pravo iz čl. 74, 86. i 88. Ustava; da obrazloženje drugostepene presude protivreči odluci upravnog organa, odnosno da veštak građevinske struke može da odluči o građevinskim pitanjima, a ne pravnim, kao i da je sud presudio na osnovu pogrešnog nalaza veštaka, čime je povređeno načelo iz člana 145. Ustava. Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da Ustavni sud odlukom poništi osporene presude i naloži da mu se naknadi materijalna i nematerijalna šteta.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku P. 179/98 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Dana 3. februara 1998. godine tužilac Dimitrije Tomanović iz Čačka, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv Branka i Grozdane Tomanović, radi predaje u državinu i činidbe. Tužilac je u više navrata preinačavao i precizirao tužbeni zahtev (27. novembra 1998. godine, 21. mart 2000. godine, 11. maja 2000. godine, 11. decembra 2001. godine, 31. marta 2003. godine, 25. marta 2005. godine), koji je konačno preciziran podneskom od 12. septembra 2007. godine na način opisan izrekom presude Opštinskog suda u Čačku P. 179/98 od 3. decembra 2007. godine.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, i to od 1998. godine do 2007. godine, zakazano je ukupno 45 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su 33 ročišta održana (9. marta 1998. godine, 28. aprila 1998. godine, 26. maja 1998. godine, 5. juna 1998. godine, 22. septembra 1998. godine, 26. oktobra 1998. godine, 2. decembra 1998. godine, 5. januara 1999. godine, 9. februara 1999. godine, 21. aprila 1999. godine, 19. jula 1999. godine, 8. septembra 1999. godine, 16. februara 2000. godine, 22. marta 2000. godine, 25. aprila 2000. godine, 11. maja 2000. godine, 15. novembra 2000. godine, 11. decembra 2001. godine, 25. februara 2003. godine, 7. maja 2003. godine, 27. avgusta 2003. godine, 14. septembra 2004. godine, 25. januara 2005. godine, 15. marta 2005. godine, 26. aprila 2005. godine, 10. jula 2006. godine, 26. decembra 2006. godine, 20. februara 2007. godine, 19. aprila 2007. godine, 30. maja 2007. godine, 3. septembra 2007. godine; 3. oktobra 2007. godine, 3. decembra 2007. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka, kao i dva uviđaja, dva veštačenja od strane veštaka građevinske struke i jedno veštačenje od strane veštaka iz oblasti hortikulture, dok preostalih 12 ročišta nije održano (7. aprila 1998. godine - pristupio punomoćnik tužioca, dok za tuženog nije pristupio niko; 24. avgusta 1998. godine - konstatovano da veštak nije dostavio nalaz i mišljenje; 10. marta 1999. godine - zbog nedolaska veštaka; 6. aprila 1999. godine - zbog ratnog stanja; 1. aprila 2003. godine - zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 18. juna 2003. godine - zbog bolesti tužioca; 2. novembra 2004. godine - zbog nepristupanja veštaka; 7. decembra 2004. godine - usled nepristupanja veštaka; 31. maja 2005. godine - zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 6. septembra 2005. godine - zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 16. oktobra 2006. godine; 13. novembra 2007. godine - zbog štrajka zaposlenih u sudu). Postupak pred prvostepenim sudom trajao je devet godina i deset meseci.

Opštinski sud u Čačku je 24. februara 2006. godine doneo rešenje Su. 38/2006 - 10, kojim je stavom prvim izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije u predmetu P. 179/98, dok je stavom drugim izreke naložio podnosiocu zahteva za izuzeće da uplati predviđeni iznos na ime sudske takse.

Oštinski sud u Čačku je 3. decembra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 179/98 kojom je stavom prvim izreke kao neosnovan odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi solidarno obavežu da o svom trošku uklone jednu cev od azbesta fi 100 mm, postavljenu vertikalno na zid tužiočevog objekta, na zapadnoj strani istog na k.p. 6062/25 KO Čačak, u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a ako tuženi to ne učine tužilac se ovlašćuje da to učini o trošku tuženih, stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da solidarno o svom trošku zatvore postojeću horizontalnu cev u svom dvorištu na delu k.p. 6062/10 KO Čačak u celoj dužini zatvaranjem cevi betonom i blokiranjem iste, u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a ako tuženi to ne učine tužilac se ovlašćuje da to učini na teret tuženih, dok su stavom trećim izreke tuženi obavezani da izvrše izradu otvorenog olučnjaka na betonskoj podlozi od olučne vertikale, postojeće na objektu tužioca do zelene površine na delu k.p. 6062/10 KO Čačak, u dužini od 1, 20 m radi odvodnjavanje kišnice i površinskih voda i sprečavanja slivanja kišnice i otpadnih voda na katastarskoj parceli 6062/25, KO Čačak korisništvo tužioca, u skladu sa važećim propisima, u roku od 15 dana od dana prijema presude, a ako tuženi to ne učine u ostavljenom roku, tužilac se ovlašćuje da to učini na teret tuženih i konačno stavom četvrtim izreke tuženi su obavezani da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplate iznos od 28.416,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja. U obrazloženju ove presude, pored ostalog, je navedeno da je nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno sledeće: da je tuženi, u smislu odredaba člana 49. stav 1, člana 54. st. 1. i 2. i člana 58. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, stekao pravo službenosti postavljenja olučne vertikale na objekat tužioca, putem održaja, a kako prema nalazu veštaka građevinske struke ista ni na koji način ne ugrožava objekat tužioca odlučeno je kao u stavu prvom izreke; da su u međuvremenu od dana podnošenja tužbe pa do dana donošenja odluke tuženi zatvorili ranije postojeću podzemnu cev koja se nalazi u celini na njihovoj parceli, s tim da u stanju u kome se ta cev nalazila u trenutku donošenja ove odluke prvostepenog suda nije predstavlja nikakvu opasnost za objekat tužioca, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke; da je, u smislu člana 50. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, radi sprečavanja slivanja vode iz olučne vertikale na tužiočevo zemljište, odnosno da bi se stvarna službenost vršila na način kojim se najmanje opterećuje poslužno dobro, potrebno izvršiti izradu otvorenog olučnjaka kako je odlučeno u stavu trećem izreke; da tužilac, u smislu člana 153. ZPP, nema pravo na naknadu troškova nastalih u periodu od 21. juna 1999. godine do 10. jula 2006. godine, osim troškova za pristup na raspravu od 8. septembra 1999. godine, imajući u vidu da se svi troškovi nastali u ovom periodu odnose na tužbeni zahtev vezan za uklanjanje lijana koji je povučen 22. marta 2005. godine, a nema dokaza da ja nakon postavljanja tog zahteva tuženi uklonio te lijane ili su one izumrle, niti ima dokaza ni da li je ovaj tužbeni zahtev bio osnovan u trenutku postavljanja. Takođe je istaknuto: da je prvostepeni sud nije prihvatio navode tužioca da mu je tuženi rekao da spornu cev postavlja privremeno, a što bi moglo eventualno značiti zloupotrebu poverenja; da je prvostepeni sud cenio navode tužioca da predmetna olučna vertikala predstavlja izvor opasnosti za njegov objekat, te je našao da ovaj nalaz nije osnovan; da je bez značaja da li će u upravnom postupku tuženi biti obavezan da ukloni betonski parapet, jer taj postupak nije pravnosnažno okončan; da je sud cenio i rešenje građevinskog inspektora opštine Čačak broj 354 - 164/2007 - 4 - 09 od 4. oktobra 2007. godine, ali da smatra da se u konkretnom slučaju ovim rešenjem ne dira u nadležnost suda da odlučuje o imovinskopravnom sporu, dok organ uprave odlučuje o ispunjenosti uslova za građenje, kao i da je cenio ostale izvedene dokaze, ali da oni nisu od značaja za drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Dana 18. januara 2008. godine izjavljena je žalba punomoćnika tužioca protiv presude P. 179/98 od 3. decembra 2007. godine, koja je nakon toga dopunjena 21. januara 2008. godine, a 21. februara 2008. godine izjavljena je i žalba punomoćnika tuženih protiv navedene prvostepene presude. U žalbi tužioca koja je dopunjena, pored ostalog, se navodi: da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da su tuženi stekli pravo službenosti putem održaja, budući da su do donošenja presude Opštinskog suda u Čačku P. 1135/94 tužilac i tuženi imali pravo zajedničke svojine na celokupnom objektu, pa tužilac nije bio aktivno legitimisan da podnese tužbu kojom će tražiti zaštitu svojih svojinskih prava, jer se službenost ne može zasnovati na svojoj stvari; da je prema načelu restrikcije pravo službenosti dozvoljeno samo izuzetno i to kada se povlasno dobro na drugi način ili bez nesrazmerno velikih troškova ne može koristiti, a kako su u konkretnom slučaju tuženi mogli azbestnu cev postaviti na svoj objekat, to tuženi nisu mogli steći pravo stvarne službenosti putem održaja; da se u toku prvostepenog postupka tuženi nisu pozvali na pravo službenosti, pa sud nije mogao po službenoj dužnosti o tome da raspravlja i odlučuje; da prvostepeni sud zanemaruje činjenicu da je tuženi, prilikom postavljenja sporne cevi rekao tužiocu da je to samo privremeno, što ukazuje da se radi o zloupotrebi poverenja, te ni iz ovog razloga tuženi nije mogao da stekne pravo službenosti; da prvostepeni sud zanemaruje odgovarajuće nalaze i mišljenja veštaka kojima je utvrđeno da se spornim cevima može stvoriti opasnost od vlaženja tužiočevog objekta, kao i da trotoar u dvorištu tuženog ima nagib prema dvorištu tužioca; da je pogrešna odluka o troškovima spora, budući da je tužilac odmah, nakon ispunjenja njegovog zahteva od strane tuženog, povukao tužbu u delu kojim je tražio da se uklone zasađene lijane; da se na strani 3. prvostepene presude navodi pogrešno rešenje građevinske inspekcije; da su neubedljivi razlozi na strani 7. obrazloženja prvostepene presude koji se tiču neprihvatanja navoda da je tuženi zloupotrebio poverenje tužioca; da prvostepeni sud ne ceni da je ukinuta upotrebna dozvola u toku 1997. godine koja je dobijena za objekat tuženih, čime je taj objekat bespravan, pa se ni po tom osnovu ne može konstituisati pravo službenosti.

Okružni sud u Čačku je doneo osporenu presudu Gž. 741/08 od 9. jula 2008. godine kojom je odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženika i potvrdio presudu Opštinskog suda u Čačku P. 179/98. U obrazloženju te presude, drugostepeni sud je, pored ostalog, istakao: da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP na koje sud pazi po službenoj dužnosti niti onima na koje se ukazuje žalbom; da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je odlučio kao u izreci ožalbene presude dajući za to pravilne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tuženi još 1970. godine postavio azbestnu cev uz zid tužiočeve kuće, sa čime se tužilac saglasio, pa je na ovaj način između njih nastao ugovorni odnos u pogledu postvaljanja te cevi, kao i da nisu nastupile promenjene okolnosti u smislu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima; da se žalbenim navodima pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda nije dovelo u sumnju, već su podnosioci žalbi pristupili samo analizi dokaza koji su već bili predmet pravilne ocene, i da je na tako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je pravilna odluka prvostepenog suda o troškovima postupka, budući da je na osnovu odredaba čl. 149. i 150. ZPP, prema uspehu u sporu, vrednosti predmeta spora i važećoj AT, pravilno obavezao tužene da tužiocu naknade nužne i neophodne troškove za vođenje ove parnice. Postupak pred drugostepenim sudom trajao je pet meseci i 21 dan.

Prvostepeni i drugostepeni parnični postupak, koji se kod Opštinskog suda u Čačku vodio pod brojem P. 179/98, trajao je ukupno deset godina, tri meseca i 21 dan.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava na čije povrede se ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna (član 67. st. 1. i 3.); da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, da je svako dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu (član 74. st. 1. i 3.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.); da je korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini slobodno, da se zakonom mogu ograničiti oblici korišćenja i raspolaganja, odnosno propisati uslovi za korišćenje i raspolaganje da bi se otklonila opasnost od nanošenja štete životnoj sredini ili da bi se sprečila povreda prava i na zakonom zasnovanim interesima drugih lica (član 88.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole, te da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku (član 145. st. 2, 3. i 4.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati ili kad je to posebnim propisima predviđeno, da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 150. st. 1. i 2.); da je tužilac koji povuče tužbu dužan da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog (član 153. stav 1.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava, da na prekoračenje tužbenog zahteva drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke (član 372.); da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 375.).

Zakonom o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'' br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 44/99 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) propisano je: da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 i "Službeni list SRJ", broj 29/96) propisano je: da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti, kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta (član 5. stav 1.); da je stvarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti (član 49. stav 1.); da se stvarna službenost vrši na način kojim se najmanje opterećuje poslužno dobro (član 50. stav 1.); da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio, da se stvarna službenost ne može steći održajem ako je vršena zloupotrebom poverenja vlasnika ili držaoca poslužnog dobra, silom, prevarom ili ako je službenost ustupljena do opoziva (član 54. st. 1. i 2.); da vlasnik poslužnog dobra može zahtevati da prestane pravo stvarne službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasnog dobra ili kad prestane drugi razlog zbog koga je ona zasnovana (član 58. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom garantovanog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na sudski postupak koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Čačku P. 179/98, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni parnični postupak od strane podnosioca ustavne žalbe pokrenut 3. februara 1998. godine podnošenjem tužbe radi predaje u državinu i činidbe Opštinskom sudu u Čačku, a da je okončan 9. jula 2008. godine, donošenjem presude Gž. 741/08 od strane Okružnog suda u Čačku.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku kao elementa zajamčenog prava na pravično suđenje, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, kako je osporeni sudski postupak trajao i okončan je posle stupanja na snagu Ustava, a polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka i završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog parničnog postupka.

Govoreći o dužini trajanja postupka koji se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao deset godina, tri meseca i 21 dan, ali kako pojam razumnog roka zavisi od niza činilaca, kao što su složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe i postupanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Činjenica da su u prvostepenom postupku pored parničnih strana saslušana još samo dva svedoka, kao i da dokazni materijal, iako je redovno dopunjavan od strane parničnih stranaka nije bio preteranog obima, ukazuje da navedeni spor nije bio složen. Isto se odnosi i na predmet veštačenja, gde su veštaci građevinske struke i hortikulture, po oceni Ustavnog suda, sačinjavali nalaz i davali mišljenje o okolnostima koje nisu zahtevale njihovo angažovanje preko razumne mere. Prilikom vođenja postupka i presuđivanja sudovi su primenjivali materijalno i procesno pravo sadržano u odredbama tri važeća zakona.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, delimično doprineo neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Sud je prethodno konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe pristupao na gotovo svako ročište, osim na ročište 6. aprila 1999. godine koje nije održano zbog ratnog stanja, nije često menjao punomoćnike ni često i neopravdano zahtevao odlaganje ročišta, a na zahteve suda je u najvećem broju slučajeva blagovremeno odgovarao. Iako je podnosilac više puta preinačavao i precizirao tužbu i time doprineo dužem trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva propisanih Zakonom o parničnom postupku, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sokolov protiv Rusije, 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, "koristi se prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa"). Što se tiče značaja prava za koje je podnosilac ustavne žalbe tvrdio da mu je povređeno, ocenjeno je da se, shodno praksi Ustavnog suda i praksi Evropskog suda za ljudska prava, sporovi vezani za predmetno pravo ne smatraju sporovima koji zahtevaju posebno ažurno postupanje, niti je predmetno pravo od velikog značaja za podnosioca.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je u toku celog postupka doneta jedna prvostepena presuda, jedno prvostepeno rešenje i jedna drugostepena odluka. Prvostepena presuda je doneta u roku od devet godina i deset meseci, a dostavljena je strankama u roku od mesec dana. Ustavni sud je konstatovao tri perioda neaktivnosti prvostepenog suda: prvi period neaktivnosti je period od 13 meseci, koji je protekao od 15. novembra 2000. godine pa do 21. decembra 2001. godine; drugi period neaktivnosti je period od 14 meseci, koji je protekao od 21. decembra 2001. godine do 25. februara 2003. godine i treći period neaktivnosti je period od 12 meseci i 17 dana, koji je protekao od 27. avgusta 2003. godine do 14. septembra 2004. godine. Za ove periode postupajući sud nije izneo nijednu činjenicu niti argument kojim bi ukazao da su u navedinim periodima postojale opravdane proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi koji su ga sprečili da redovno i u razumnim rokovima zakazuje ročišta. Dalje, u toku trajanja prvostepenog postupka tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno ročište nije održano zbog štrajka zaposlenih u sudu, dok je u dva navrata postupak počinjao iznova zbog promena u sastavu veća i to 6. septembra 2005. godine i 10. jula 2006. godine. Procesna efikasnost prvostepenog suda narušena je u određenoj meri i ponašanjem veštaka tokom postupka, tako da jedno ročište nije održano iz razloga što veštak u ostavljenom roku nije dostavio sudu traženi nalaz i mišljenje, a tri ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka na ročište. U pogledu postupka pred drugostepenim sudom, Ustavni sud je utvrdio da je svoju odluku doneo u roku od pet meseci i 21 dan, te da u ovoj pravnoj stvari nije nerazumno dugo postupao.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 179/98 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujuči kao u prvom delu tačke 1. izreke i u tački 2. izreke.

6. Ceneći navode podnosioca ustavne žalbe da se povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, ogleda u tome što u obrazloženju presude Okružnog suda u Čačku Gž. 741//08 od 9. jula 2008. godine nije odgovoreno na sve navode iz žalbe, Ustavni sud je utvrdio sledeće.

Osporena drugostepena presuda sadrži obrazloženje iz koga proizlazi da je drugostepeni sud cenio da li su u postupku u kome je donet akt protiv koga je izjavljena žalba učinjene bitne povrede postupka na koje se pazi po službenoj dužnosti, kao i povrede na koje se u podnetom pravnom sredstvu ukazuje. Pored toga, u obrazloženju ove presude je navedeno „da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je odlučio kao u izreci osporene presude dajući za to pravilne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud“, čime su indirektno obrazloženi bitni navodi izneti u žalbi protiv navedene drugostepene presude. Nesporna je dužnost sudova da obrazlože svoje odluke i da uzmu u obzir argumente strana u postupku. Međutim, to ne znači i obavezu suda da se osvrne ili da detaljno odgovori na svako postavljeno pitanje i svaki pojedini argument stranke koji je iznet u podnetom pravnom sredstvu, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava: Van de Hurk vs Holand od 19. aprila 1994. godine). Ovo se tim pre odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti i dati razlozi nižih sudova, koji ne moraju svi biti ponovo navedeni. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te da je u tom delu ustavna žalba neosnovana, kako je odlučeno u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog drugostepenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da je taj uslov postoji. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se protiv njega vodio stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa i to žalba drugostepenom organu, kao redovno pravno sredstvo, a koje je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na povredu prava iz člana 36. Ustava ustavnu žalbu odbio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava u odnosu na osporene presude Opštinskog suda u Čačku P. 179/98 od 3. decembra 2007. godine i Okružnog suda u Čačku Gž 741//08 od 9. jula 2008. godine, Ustavni sud utvrdio da ovim odlukama nije došlo do povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava. Po oceni Ustavnog suda, postavljanje sporne azbestne cevi na kuću podnosioca ustavne žalbe od strane tuženika nedvosmisleno predstavlja čin mešanja u imovinu, ali se ovo mešanje prema razumnom osnovu, koji u konkretnom slučaju predstavlja neophodnost tuženika za odvođenje kišnice sa svoje imovinske celine, ima smatrati legitimnim u cilju opšteg interesa. Naime, podnosilac ustavne žalbe je dao saglasnost da tuženi spornu azbestnu cev postavi uza zid tužiočeve kuće i nije se protivio tome sve do podnošenja tužbe u predmetnom sporu, a veštaci odgovarajuće struke na nesumnjiv način su utvrdili da tuženi može nesmetano vršiti pravo službenosti. Kako samo postavljanje i korišćenje predmetne azbestne cevi nije dovelo do štetnih posledica po imovinu podnosioca ustavne žalbe, a što sledi iz dokaza pribavljenih tokom dokaznog postupka u prvostepenom postupku, Ustavni sud zaključuje da nije došlo do disproporcionalnosti između potreba tuženih i utvrđenog opšteg interesa zajednice. Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da su redovni sudovi osporene presude zasnovali na odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, dajući pri tome detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Polazeći od navedenog i da stvarna službenost predstavlja dozvoljeni način ograničenja prava svojine vlasnika poslužnog dobra i da je njen prevashodni cilj da omogući upotrebu nepokretnosti vlasnika povlasnog dobra, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u tom delu odbio, kao u odgovarajućem delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe neosnovano ističe da mu je uskraćeno pravo na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava, time što mu sudovi nisu priznali troškove zastupanja od strane advokata koje je imao u periodu od 1998. do 2006. godine, kao ni troškove veštačenja. Ovo iz razloga što je punomoćniku - advokatu bilo omogućeno da u predmetnom parničnom postupku zastupa podnosioca ustavne žalbe, pri čemu iz sadržine obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je prvostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega podnosilac ustavne žalbe nije imao pravo na naknadu troškova nastalih u periodu od 21. juna 1999. godine do 10. jula 2006. godine, pa samim tim ni pravo na naknadu troškova za zastupanje od strane advokata niti troškova za veštačenje. Razmatrajući da li je osporenim presudama došlo do povrede prava na zdravu životnu sredinu iz člana 74. Ustava, Ustavni sud ističe da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu navedenog Ustavnog prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u delu kojim se osporavaju navedena prava odbio kao neosnovanu, kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

Ocenjujući ustavnom žalbom istaknute navode o povredi načela utvrđenih odredbama čl. 86. i 88. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenim odredbama Ustava, s obzirom na njihov smisao i sadržinu, ne jemče neposredno ljudska prava i slobode, već su njima samo utvrđeni principi na kojima počiva ravnopravnost svih oblika svojine (član 86.), odnosno sloboda korišćenja i raspolaganja poljoprivednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini (član 88.), kao i da se odredbom člana 145. Ustava uspostavljaju načela vezana za sudsku odluku, te se na tim odredbama ne može zasnivati ni ustavnosudska zaštita tih prava putem ustavne žalbe.

9. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti